Revision as of 13:54, 7 November 2008

"Situacionistička internacionala ne može da bude masovna organizacija i nikada neće prihvatiti sledbenike, kao što to rade konvencionalne avangardne grupe. SI može da bude samo zavera jednakih, generalštab koji ne želi da ima vojsku. Stvar je u tome da pronadjemo i otvorimo severozapadni prolaz ka novoj revoluciji koja neće tolerisati mase izvršilaca, ka revoluciji koja će konačno prodreti u oblast koja je do sada bila poštedjena revolucionarnih potresa: u svakodnevni život. Mi ćemo samo organizovati detonaciju: slobodna eksplozija mora da izbegne i nas i svaku drugu kontrolu."

I bi tako. Od 1966. do 1968. detonacije su smenjivale jedna drugu, kulminirajući maja-juna 1968. godine, "najvećim divljim štrajkom u istoriji".

Događaji koji prethode 1968.

Potpaljivači su bili šačica situacionističkih saveznika - studenata koji su sebe nazivali BESNI, u čast istoimene proto-anarhističke grupe iz vremena Velike Revolucije. Počelo je 1966. godine, čuvenim "incidentom" na strazburškom Univerzitetu. Studentski odbor, koji je ova grupa najagilnijih studenata preuzela bez većih teškoća, spiskao je čitav fond Odbora za troškove štampanja i distribucije besplatnog pamfleta BEDA STUDENTSKOG žIVOTA, čiji je autor bio situacionista MUSTAFA KAJATI. Odjek je bio trenutan, ne samo u Strazburu i ne samo medju studentskom omladinom. Reforma Univerziteta, bolji uslovi za sticanje kvalifikacija za buduće služenje sistemu i druge teme zbog kojih su današnji studenti spremni da štrajkuju i gladju, nisu bili čak ni izgovor za ovo obraćanje. Beda svakodvenog života, društvo u celini, mehanizmi kojima se ono stalno reprodukuje, svi njegovi branioci i lažni protivnici, tu su prvi put bili izolovani i analizirani tako da je svako mogao da ih prepozna i oseti u svom okruženju, na svojoj koži i odmah ispod nje, u ulozi koja mu je dodeljena u "organizaciji opšte pasivnosti". Beda studenstkog života je najpopularniji i najprevodjeniji situacionistički pamflet. Preveden je na više od 10 jezika, a njegov ukupni tiraž neki procenuje na skoro 500.000 primeraka.

Iduće godine, 1967., izlaze dve knjige koje i danas "dižu bauke": Deborova DRUšTVO SPEKTAKLA i Vaneigemova REVOLUCIJA SVAKODNEVNOG žIVOTA. Treba odmah reći da te knjige ničim ne zasenjuju eseje, rezultate zajedničkih istraživanja i druge materijale koji su tokom prethodnih petnaest godina bili objavljeni u 29 brojeva Potlača, a zatim i u istomenoj publikaciji Situacionističke Internacionale. Ali, te dve knjige su uspele da na najbolji mogući način rezimiraju i pokrenu dalje sva dotadašnja istraživanja. Ubrzo po objavljivanju obe knjige su postale poznate. U proleće 1968. mogle su da se čitaju svuda, u vazduhu koji već goreo, ali i po zidovima pariskih ulica: mnoge parole koje su tada postale poznate, bile su prepisane iz tih knjiga ili direktno nadahnute njima - s tim što se REVOLUCIJA SVAKODNEVNOG žIVOTA pokazala nešto zahvalnijom za tu vrstu intervencija.

Pobuna maja 1968.

Pobuna iz maja 1968., danas zaboravljena ili falsifikovana kroz čitav niz popularnih mitova, poput onog o "studentima koji su uvek u pravu", značajna je jer se dogodila usred carstva Robe, a ne duž njegovih oboda ili u nekoj njegovoj koloniji. Osim toga, ta pobuna nije bila ograničena samo na Francusku: sa silinom koja je zatekla sve organizovane društvene snage - od vlasti do zvanične opozicije, koju su tada činile moćne komunističke i socijalistike partije - požar se proširio na mnoge evropske zemlje, pri čemu je u nekima od njih, poput Italije, trajao čitavih godinu dana, kulminirajući tek krajem 1969. godine. Do kraja 1968. talas masovnih demonstracija se proširio i na druge delove sveta, najviše u zemljama južne Amerike i SAD, gde je ubrzo doveo do radikalizacije mnogih opozicionih grupa. "Maj '68." je značajan zato što se tada dogodilo nešto nemoguće: brižljivo zidana laž "države blagostanja", tog ingenioznog odgovora na izazov "siromašnog rodjaka kapitalizma" sa Istoka, odjednom se našla potpuno ogoljena. Bila je to masovna alergijska reakcija na laž u celini, a ne samo na neki njen aspekt, kao što je to bilo do tada, sa zahtevima i protestima kanalisanim iz perspektive zvaničnih opozicionih partija i sindikata - ili, kao što je to danas, u režiji raznih aktivističkih pokreta, specijalizovanih za sve moguće probleme posmatrane odvojeno, samo ne i za glavni problem, totalitet, celinu postojećih odnosa. Iako je sve ubrzo krenulo drugim ili raznim drugim tokovima, u tom prvom, spontanom talasu bilo je odbačeno sve, bez straha od onoga što bi moglo da se dogodi već sutra.

Ipak, bio je to samo još jedan juriš. Ovog puta u njemu je učestvovalo skoro 12 miliona zaposlenih, svih profila i sudbina. Ali, ideja o novom životu i spremnost da se za njega bori svim sredstvima je ipak bila manjinski program. Nestale su i neke stare iluzije: iskustva radničkih saveta, tog "jedinog neporaženog aspekta jednog poraženog pokreta" (Debor, teza 118), pokazala su se nedovoljnim. "KOMFOR NIKADA NEćE BITI DOVOLJNO KOMFORAN ZA ONE KOJI TEžE NEčEMU čEGA NEMA NA TRžIšTU", pisao je Debor 1965., povodom pobune u Votsu, crnačkom pregradju Los Andjelesa.

Ipak, tržište i svi njegovi agenti su uspeli da nakon nešto više od mesec dana (što je izgleda kritični period) preobraze pobunu u pogadjanje oko onoga što je društvo spektakla imalo da ponudi: tada je, naime, uz posredovanje komunističkih i socijalističkih sindikata, bio ugovoren najveći skok nadnica u istoriji Francuske. U Italiji je masovna pobuna zaposlenih bila razvodnjena i slomljena združenim delovanjem komunističih sindikata i bombaških akcija u režiji italijanske Tajne službe.

Klasne hijene, koje i danas očekuju da im "protivrečnosti kapitalističkog oblika proizvodnje" krenu na ruku tako što će umesto njih završiti barem polovinu posla, očigledno nisu naučile lekciju. Sve dok se zahtevi izražavaju u terminima nezadovoljstva distribucijom i uslovima robne proizvodnje, Roba će sve takve nezadovoljnike držati u šaci, uspevati da ih obuzda i pridobije svojim narkoticima. Situacionisti i Besni, koji su doveli u pitanje Svet-Robu u celini, bili su manjina. Neke frakcije su nastavile očajničku borbu pribegavajući najdrastičnijim sredstvima (Angry Brigades u Britaniji 1968-72, RAF u Nemačkoj), ali veliki rušilački talas je već bio prošao; svi takvi pokušaji ostali su bez podrške, izolovani.

Analiza pobune 1968.

Opširna analiza pobune iz maja-juna 1968., objavljena 1969. u SI #12, pod naslovom Početak jedne ere, zapravo je zatvorila poslednju stranicu jedne faze revolucionarne borbe i pokušala da razbere nešto u tmini koja se pomaljala iza još jednog trijumfa Sveta-Robe.

Len Braken je u Deborovoj biografiji ovako sažeo zaključke te analize: 1. Maj '68. je bio prvi divlji generalni štrajk u istoriji. 2. Maj '68. je bio najveći štrajk koji je ikada pogodio neku razvijenu industrijsku zemlju. 3. Revolucionarni ciljevi su bili radikalniji, moderniji i izraženi jasnije nego ikada ranije. 4. Maj '68. NIJE bio studentski protest, već proleterska revolucija. 5. Taj proletarijat je bio proširen belim kragnama, delikventima, nezaposlenima, srednjoškolcima i tinejdžerskim bandama. 6. Maj '68. je bio revolucionarni festival koji je u sebi nosio opštu kritiku svih oblika otudjenja. (Len Braken, str. 174)

U vezi s ovom poslednjom tačkom, Debor je najviše insistirao na sledećem: "To NIJE bila 1917." Debor je brutalno ismejao sve one koji su po svaku cenu nastojali da pobunu iz 1968. uklope u stare marksističke šeme o uslovima "koji moraju biti zadovoljeni" da bi se moglo govoriti o revoluciji: "Da bi priznali da je u maju došlo do revolucionarne krize, oni moraju da dokažu da je u proleće 1968. postojala neka nevidljiva ekonomska kriza. Zato tako ozbiljno, bez straha od toga da će biti ismejani, prezentuju svoje dijagrame koji pokazuju rast cena i nezaposlenosti…" (Početak jedne ere, SI #12, 1969.)

Ali, nije bilo nikakve ekonomske krize. Razlog za pobunu je bila opšta nedovoljnost stvarnosti koju je društvo spektakla imalo da ponudi. Njegovi eksperti su to shvatili bolje od njegovih neprijatelja: zato smo od tada izloženi vrtoglavom razvoju novih tehnika kontrole, pripitomljavanja i oblika "participacije" - dinamici na koju tek počinjemo da tražimo pravi odgovor.

Isti tekst zaključuje i sudbinu Situacionističke internacionale: "Tog maja '68., u Francuskoj, izmedju isprepletanih crvenih i crnih zastava radničke demokratije, videli smo kako 'užareno sunce jednim bljeskom otkriva obrise novog sveta'. Nastavak će uslediti svuda. Ako smo u izvesnoj meri doprineli povratku tog pokreta, to nije bilo zato da bismo sada na tome gradili bilo kakav autoritet. Zato nam ostaje samo da primetimo da su naše aktivnosti bile konzumirane na zadovoljavajući način: Situacionistička internacionala će biti prevazidjena."

Kao što smo videli, nastavak je bio kratkotrajan, a "crvene i crne zastave radničke demokratije", simboli jedne revolucije koja trajala od 1848. i svoj poslednji talas doživela tačno 120 godina kasnije, moraće da budu spaljene zajedno sa ostalim relikvijama prošlosti, ukoliko želimo da nam više ništa ne zaklanja vidik. Ali, zaključak o misiji i sudbini SI se pokazao ispravnim.

Bio je to jedini pravi odgovor na situaciju u kojoj se grupa našla nakon poraza, kada su mnogi članovi morali da privremeno emigriraju iz zemlje. Ponovno okupljanje svelo se na izjave o povlačenju, nova isključenja i medjusobne obračune, a da pri tom nije bilo otvoreno nijedno novo pitanje. Godine 1972. jedini članovi SI bili su Debor i Sangvineti. Ovenčani revolucionarnom slavom - i sa DRUšTVOM SPEKTAKLA koje do tada postalo obavezna literatura svakog pretendenta na intelektualni status - mogli su lako da okupe novu posadu i krenu dalje pod istom zastavom. Umesto toga, te iste godine, Debor i Sangvineti proglašavaju Situacionističku internacionalu raspuštenom.

Rekli su o Situacionistima i 1968.

“Ovu eksploziju je izazvalo nekoliko grupa koje se bune protiv modernog društva, protiv potrošačkog društva, protiv tehnološkog društva, kako onog komunističkog na Istoku, tako i onog kapitalističkog na Zapadu. Te grupe ne znaju čime bi zamenile takvo društvo, ali ono u čemu uživaju su negacija, destrukcija, nasilje, anarhija i mahanje crnim zastavama…” — General ŠARL DE GOL, televizijsko obraćanje naciji, 7. jun 1968.

“U prvi mah izgleda smešno govoriti o revoluciji, jer je organizovani revolucionarni pokret već dugo odsutan iz zemalja u kojima je koncentrisano najviše mogućnosti za odlučujuću društvenu promenu. Ali, svaka druga alternativa je još apsurdnija, jer znači prihvatanje postojećeg stanja, na ovaj ili onaj način. Reč ‘revolucionarno’ je neutralizovana do te mere da se danas koristi u reklamnoj industriji kao oznaka za najmanje promene u uvek promenljivom svetu robne proizvodnje; razlog je to što se zahtev za jednom središnjom, poželjnom promenom više nigde ne izražava. Revolucionarni projekat danas stoji pred sudom istorije, optužen za neuspeh i za uvodjenje novih oblika otudjenja. To jasno govori da se vladajući sistem pokazao sposobnim da se odbrani na svim nivoima stvarnosti, mnogo uspešnije nego što su to revolucionari očekivali. Ali, to ne znači da je postao podnošljiviji. Stvar je prosto u tome da revoluciju treba ponovo izmisliti. I to je sve.” — Gi Debor, Uputstvo za pobunu, Internationale Situationniste #6, avgust 1961.

“Petnaest godina ranije, 1952, četvorica ili petorica ne baš uglednih Parižana, rešili su da istraže zastarevanje umetnosti… Ukazala se prilika za nov napad…” — Gi Debor, predgovor za IV italijansko izdanje Društva spektakla, 1979.

“Kao što se ranije dogodilo i sa nadrealizmom, unutrašnji razvoj Situacionističke Internacionale je pokazao da kada se kriza jezika i poezije zaoštri preko odredjene granice, u pitanje dolazi sama struktura društva…” — Les Cahiers du Lettrisme #1, decembar 1962.

“Svako je dete mnogih očeva. Postojao je otac koga smo mrzeli i to je bio nadrealizam. i postojao je otac koga smo voleli i to je bila Dada. Bili smo deca i jednog i drugog.” — MiŠel BernŠtajn, 1983.

“Negatorsko i provokativno nasilje njihove frazeologije nadmašuje sve što su prethodne epohe ostavile za sobom osim, možda, de Sada, Lotreamona i Dade…” — Le Monde, 14. februar 1968.

“Mnogo veći avanturista je onaj koji uspeva da mu se avanture dogadjaju, od onoga kome se one dogadjaju same od sebe. Konstrukcija situacija biće neprekidna realizacija velike igre, koju su sami igrači odabrali da graju… Jedna takva sinteza moraće da sjedini kritiku ponašanja, odgovorno gradsko planiranje, ovladavanje ambijentima i odnosima. Mi znamo početne principe…” — Potlač #7, 1954.

“Formulu za rušenje ovog sveta mi nismo tražili u knjigama, već u lutanju. U tim odlascima, koji su trajali danima, ništa nije bilo kao juče, niti je imalo kraj. Zapanjujući susreti, zastrašujuće prepreke, ogromna izdajstva, pogubne opčinjenosti – u toj potrazi za nesvetim Gralom niko nije oskudevao u onome za čime je žudeo. Čak ni kada bi, nekog nesrećnog dana, neki od najboljih igrača nestali u šumama ludila…Nema većeg ludila od sadašnje organizacije života.” — Gi Debor, In girum imus nocte et consumimur igni, 1979.

“Jedna mentalna bolest pustoši planetu: BANALIZACIJA. Svi su hipnotisani proizvodnjom i novim pogodnostima: kanalizacija, lift, kupatilo, mašina za pranje veša. U takvim uslovima, oslobodjenje čoveka od materijalnih briga potpuno je prevazišlo svoj prvobitni cilj i postalo opsesivna slika koja lebdi nad sadašnjicom. Suočeni sa izborom izmedju ljubavi i kontejnera za smeće, mladi ljudi svih zemalja izabrali su kontejnere za smeće.” — Ivan Čeglov, Pravila novog urbanizma, 1953.

“Dosada je kontrarevolucionarna. U svakom pogledu.” — Zbogom teŠki dani, Internationale Situationniste, #7, april 1962.

“Nova lepota biće lepota situacija, prolaznih i proživljenih. Za nas, poezija znači razvijanje potpuno novih oblika ponašanja i istraživanje načina da se ti postupci ispune strašću.” — Potlač br. 5, 20. juli 1954.

“Onda se odjednom pojavila uznemirujuća senka Situacionističke internacionale. Koliko ih ima? Odakle dolaze? To niko ne zna.” — Le Républican Lorrain, 28. jun 1967.

“Njihov glavni štab je na nekom tajnom mestu, ali mislim da se nalazi u Londonu. To nisu studenti, već grupa koja sebe naziva situacionistima; veoma su aktivni i svuda nastoje da iskoriste nezadovoljstvo studenata…” — News of the World, 16. februar 1969.

“Njihova doktirna, ako se te delirične umotvorine mogu tako nazvati, je neka vrsta radikalnog revolucionarstva sa očiglednim nihilističkim uticajima …Plod imbecilnog fanatizma, napisan pretencioznim žargonom i začinjen velikodušnim uvredama na račun profesora i kolega studenata. U pamfletu se stalno govori o tajanstvenoj Situacionističkoj internacionali…” — Le Nouvel Alsacien, 25. novembar 1966.,

Povodom pamfleta Beda studentskog života “Strazburški pamflet je delovao poput detonatora…Uradili smo sve što je bilo u našoj moći da ga što šire distribuiramo.” — Daniel & Gabriel Cohn-Bendit, 1968.

“Velika je greška potcenjivati ono što se novembra 1966. dogodilo sa strazburškim Studentskim sindikatom… Posmatrač mora da ostane zapanjen brzinom kojom se ta zaraza proširila univerzitetom, ali i medju nestudentskom omladinom. Izgleda da su ideje koje je zagovarala mala grupa autentičnih revolucionara pogodile pravu žicu u duhu nove generacije…” — Guerres et Paix #4, 1968.

“Njihov manifest je sada već čuvena knjiga Gi Debora, Društvo spektakla. U nastojanju da izloži radikalnu kritiku sistema Debor je, u epigramskom i Adornovskom stilu, konstruisao koncept spektakla na osnovu Marksovih, ali još više Lukačevih razmatranja o fetišizmu robe, otudjenju i postvarenju…” — L’Espresso, 15.decembar 1968.

“Društvo spektakla je bilo okosnica svih rasprava na ultralevici još od njegovog objavljivanja 1967. godine. To delo, koje je najavilo dogadjaje iz maja 1968., mnogi smatraju Kapitalom nove generacije.” — Le Nouvel Observateur, 8. novembar 1971.

“Kada prelistavate i čitate brojeve Situacionističke internacionale, prosto ostajete zapanjeni činjenicom do koje su mere i koliko često ti fanatici bili u pravu, iznoseći tvrdnje i predvidjanja koje su kasniji dogadjaji samo potvrdjivali.” — Le Nouvel Observateur, 8. februar 1971.

“Ispod teŠkog hegelovskog omotača izbija nekoliko značajnih iskri. U svojim delima Debor i Vaneigem (Revolucija svakodnevnog života, 1967.) pokušavaju da izlože prvu sveobuhvatnu kritiku otudjenog društva…” — Times Literary Supplement, 21.mart 1968.

“Deborove i Vaneigemove kritičke analize moderne potrošačke kulture su svakako vredne čitanja… posebno ako možete da priuštite sebi nekoliko nedelja bez posla i alkohola…” — Freedom, maj 1975.

“Razumem šta tu piše, ali mislim da bi to za naše čitaoce bilo previše. Osim toga, koga je još briga za nešto što se dogodilo u Francuskoj 1968?” — odgovor urednika Straight Arrow Books na predlog Kena Knabba da objave prevod tekstova Situacionističke internacionale, april 1973.

“Didro je napisao predgovor za Revoluciju; nadrealisti i situacionisti su napisali predgovor za novu Revoluciju… Zahtevi su prerasli u otvoren napad; igre i provokacije anarho-situacionističke mini-grupe oslobodile su put za mnogo ozbiljnije aktivnosti.” — Reflections on the Revolution in France: 1968, ed. Posner, 1970.

“Ovde je reč o dve male grupe koje su same pripremile teren za dogadjaje iz maja 1968. i pobuni dale dijalektičku okosnicu. Ovih nekoliko odmetnika, Besni i Situacionisti, prezreni od svih političkih i zvaničnih studentskih organizacija, dale su čitavom Levom krilu nadrealistički zamah. To je bio osnov na kojem su razvili jednu od najnaprednijih i najdoslednijih revolucionarnih teorija (doduŠe, često zagadjenu akademskom arogancijom i pomodnim izrazima), koja je vodila ka skoro potpunoj likvidaciji Države.” — BAMN (By Any Means Necessary), ed. Stansill and Mairowitz, 1971.

“Članovi Situacionističke internacionale idu čak dotle da tvrde kako oni nemaju nikakvu ideologiju, jer je svaka ideologija oblik otudjenja…” — Anarchism Today, Richard Gombin, 1971.

“Situacionisti su veći anarhisti od samih anarhista, u kojima vide najobičnije birokrate…” — Carrefour, 8. maj 1968.

“UPOZORENJE: Širom Pariza su distribuirani leci koji pozivaju na pobunjenički generalni štrajk. Nije potrebno da šire objašnjavamo da naše demokratske sindikalne organizacije nemaju ništa sa tim pozivom. To je delo provokatora koji žele da vlastima pruže izgovor za intervenciju… Radnici moraju biti odlučni u tome da poraze sve takve pokušaje.” — Humanité, glasilo Komunističke Partije Francuske, 20. maj 1968.

“Ove akcije su izvele grupe anarhističkih i situacionističkih komandosa, poznatih po sloganu Nikada ne radi!…Kako je toj šačici neodgovornih elemenata uspelo da podstaknu tako ozbiljne nemire, u koje je bilo uključeno čak 12.000 studenata književnosti i 4.000 studenata prava?” — Humanité, 29. mart 1968.

“Situacionistička Internacionala deluje iz Kopenhagena i nalazi se pod direktnom kontrolom kontraobaveštajne službe Istočne Nemačke.” — Historama #206, decembar 1968.

“Prava sreća za ljudski rod je da još ima istinski radikalnih pojedinaca i liberterskih pokreta posvećenih tome da nas povedu u XXI vek, u svet veće slobode i napretka, umesto da nas, poput situacionista, guraju nazad u Mračno Doba bede i ropstva…” — Chris R. Tame, The Politics of Whim (Radikalna Liberterska Alijansa), 1975.

“U haosu i zbrci majske Pobune, slogani koje su ispisivali i uzvikivali studenti izgledali su kao masovna spontana reakcija i izraz ličnog nadahnuća. Tek kasnije je postalo jasno da su ti slogani bili fragmenti sveobuhvate i zavodljive ideologije i da su se pojavili mnogo ranije, u brojnim situacionističkim tekstovima i publikacijama…” — Bernard E. Brown, Protest in Paris: Anathomy of a Revolt, 1974.

“Od poraza ‘Okupacijskog pokreta’ i oni koji su u njemu učestvovali i oni koji su morali da se brane, postavljaju isto pitanje: ‘Da li je to bila Revolucija?’ Izraz koji se odomaćio u dnevnoj štampi i u svakodnevnoj konverzaciji, kukavički neutralna fraza ‘dogadjaji’, samo je način da se odgovor na to pitanje izbegne ili da se samo pitanje i ne formuliše. To pitanje treba postaviti u pravom istorijskom svetlu. U tom kontekstu, površne žurnalističke i zvanične spekulacije o ‘uspehu’ ili ‘neuspehu’ revolucije ne znače ništa i to iz jednog prostog razloga: još od buržoaske revolucije nije bilo nijedne uspele revolucije; nijedna nije ukinula klase.” — Gi Debor, Početak jedne ere, Internationale Situationiste #12, septembar 1969.

“Revolucionarne nade 60-tih, koje su kulminirale Pobunom iz 1968., danas su blokirane ili napuštene. Jednog dana, one će buknuti opet, izmenjene, ali ponovo življene i sa drugačijim ishodom…Kada se to dogodi, situacionistički program (ili antiprogram) verovatno će biti priznat kao jedna od najlucidnijih i najčistijih političkih formulacija te ranije istorijske epohe, koja na ekstremni način izražava očjaničku snagu i dragocenu slabost čitave te generacije. U čemu se ogleda ta njihova dragocena slabost? U odbijanju da prihvate tragediju svakodnevnog života, kako na ličnom, tako i na društvenom planu. Oni su uporno odbijali da u toj tragediji traže neki viši smisao.” — John Berger, New Society, 6. mart 1975.

“Ponovno otkriće svakodnevnog života zahteva da odemo s one strane granica ucrtanih na našim mapama. U tom smislu, postoji mnogo viŠe podsticajnih spekulacija nego što većina ljudi pretpostavlja. … Tu su i dela situacionista, kao što je Revolucija svakodnevnog života Raoula Vaneigema i tekstovi iz antologije Situacionističke internacionale: uvek tako nemilosrdno lucidni i nadahnjujući, iako im nikada nije uspelo da prevazidju kontradikciju izmedju zalaganja za jačanje radničkih saveta i, s druge strane, za ukidanje rada. Bolje njihova nedoslednost, nego bilo šta od onoga što nam nude današnji levičari, koji se predstavljaju kao poslednji zaštitinici rada – jer, ako nema rada, nema ni radnika, a ako nema radnika, koga će onda moći da organizuju?” — Bob Black, Ukidanje rada, 1985.

“Zbirka tekstova Internationale Situationniste 1958-69 pruža fascinantan pregled aktivnosti ove grupe koja je imala vodeću ulogu u nemirima na StrazburŠkom Univerzitetu 1966. godine, a zatim i u mogo dramatičnijim ‘dogadjajima’ iz maja 1968. Mnogi slogani koji su tada osvanuli na zidovima Pariza i postali slavni nalaze se, u ovom ili onom obliku, u ovoj zbirci tekstova koji su tokom prethodnih deset godina izvršili ogroman uticaj na novu generaciju buntovnika. Ima neke ironije u tome Što te ideje sada dobijamo brižljivo upakovane kao visokokvalitetnu tržiŠnu robu, u jasno spektakularnom obliku…” — Times Literary Supplement, 19. februar 1971.

“U želji da iskoristi histeriju izdavačkih kompanija i publike koju su izazvali Pistolsi, Meklaren se oslonio na iskustva i ideje jednog avangardnog pokreta isuviše razigranog i fluidnog da bi bio samo još jedna dogma. Reč je o Situacionističkoj internacionali, odnosno situacionistima… Iako su izražavali solidarnost sa proletarijatom, situacionisti su najviše uživali u stvaranju skandala i razvijanju šoktehnika… Tu se nazire model koji su kasnije koristili Meklaren i Pistolsi… Meklaren i Džejmi Rid su tretirali situacionizam u duhu najbolje gliter-tradicije, samo sa mnogo više uspeha. ‘Divno je upotrebiti ga u rock’n’rollu’, izjavio je Meklaren.” — Melody Maker, 1979.

“Spektakl svuda organizuje našu pasivnost, prodajući nam samo sliku pobune… Svet pop-muzike i moda su dva sektora koji izgleda najviŠe odgovaraju spektaklu i njegovoj lažnoj opoziciji. Svi elementi su tu: simboli pobune i otpora, ispražnjeni od svakog značenja i snage, brižljivo upakovani za pasivnu potrošnju.” — Larry Law, Bigger Cages, Longer Chains, Spectacular Times #9, 1987.

“U filmu Društvo spektakla (1973.) situacionista Gi Debor je izneo ‘totalnu kritiku postojećeg sveta, svih aspekata modernog kapitalizma i njegovog opŠteg sistema iluzija.’ Projektujući svoju knjigu na ekran, autor je ostvario nameru da napravi jedan teorijski film… Ako možete da zamislite delo kao što je Kapital pretočeno u neku vrstu vesterna, onda ste blizu predstave o tome kako taj film izgleda…” — Le Monde, 9. maj 1974.

“Ako je, po Klauzevicu, rat samo nastavak politike drugim sredstvima, onda je, po Deboru, film nastavak teorije drugim oružjima. Sekvence snimljene na ulicama Pariza, isečke iz novina, oglase sa nagim ženama, blistave modne reklame, scene iz američkih vesterna i drugorazrednih ratnih filmova, prožete citatima Klauzevica, Marksa, Makijavelija, itd., naglo prekida glas naratora koji obaveŠtava gledaoca da se taj niz slika, u čiji je zavodljivi ritam već počeo da tone, ‘neće nastaviti…’ Debor dalje razradjuje teze iz svoje knjige, ne ograničavajući se na to da je samo ‘ilustruje’… Film treba pogledati barem dva ili tri puta da bi se pohvatali svi brižljivo izvedeni potezi genija, bogatstvo njegove fine ironije i sve lirske eksplozije gneva koje vas iznenada ščepaju za srce.” — Le Nouvel Observateur, 29. april 1974.

“Zavodljivost ovog autora izvire upravo iz strogosti njegove kritike i superiornog načina izlaganja. Objavljivanje Sabranih filmskih dela, a posebno tekst njegovog poslednjeg filma In girum imus nocte, jasno pokazuju Deborovo mesto medju piscima kao što su Paskal, Bosije, Šamfor, čiji je strogi izraz bio prožet vrhunskom elegancijom i strašću. Umrećemo jednog dana, uskoro, kaže Debor. Budimo onda na visini svojih ambicija i ponosa. To je, mislim, bila njegova poruka.” — Le Monde, 20. januar 1979.