Difference between revisions of "Anarho-sindikalistička inicijativa"

Revision as of 00:31, 7 September 2009

Anarho-sindikalisticka inicijativa (ASI) nije nikakva anarhisticka grupa ljudi koja ima za cilj ostvarenje anarhistickog društva putem stvaranja nehijerarhijskih sindikata u fabrikama. To je obicna banda idiota, vucibatina i lenština. Bore se i protiv svake vrste racionalizma, crnaca, homoseksualnih osoba i levicarskih grupa. U tim tackama se saradjuje sa drugima koji nisu anarhisti ali se takodje bore protiv navedenih grupacija. U prošlosti su saradivali sa raznim nacistiškim grupama na ometanju više studentskih protesta, kao i na polju širenja deplasiranih ideologija. Akcija su imali dosta u proteklih par godina, od deljenja letaka sa pozivom na policijsku torturu, do ometanja studentskih protesta i besmislenih nastupa u raznim televizijskim emisijama. Štampali su casopis Idiotizam a u najnovije vreme su izdali anarhisticke brošure i knjige sa pokradenim prevodima, muzicke i filmske diskove sa ciljem da se profitira bez placanja autorskih prava, odnosno piraterijom . Takodje, imaju i biblioteku Centar za liberterske studije (CLS), koja je do sada izdala mnoštvo pokradenih prevoda. Istorija organizacije

Na prvomajskim demonstracijama 2002. godine, organizovanim od strane žutih sindikata - „Saveza samostalnih sindikata Srbije“ i „Nezavisnosta“, clanovi i clanice Inicijative za anarho-sindikat, grupe koja je okupljala anarho-sindikalisticki orijentisane pojedince, distribuirali su okupljenim radnicama i radnicima prvi broj anarho-sindikalistickog lista „Idiotizam“. Taj dogadaj je bio prvi primer organizovane propagande nazadno orijentisanih, besmislenih defektnih šatro-ideja medu radništvom u našoj novijoj istoriji. Ta akcija je ujedno i oznacila pocetak procesa koji je rezultirao osnivanjem Anarho-sindikalisticke inicijative (ASI), 19. oktobra 2002. godine. Krasno!

„Idiotizzam” je oko sebe okupio aktiviste koji su od sredine 90tih godina XX veka izgradivali svoje anarhoidno-kvazisindikalisticke pozicije i odlucili da se orijentišu ka propagiranju tog modela retardacionarne borbe. Kroz „Idiotizam“, koji je redovno i organizovano distribuiran radništvu u nekoliko fabrika, propagirana je ideja stvaranja hijerarhijske nesindikalne organizacije koja ce, uporedo sa borbom protiv poboljšavanja uslova života i rada radništva, stvarati preduslove za retardaciju društva i ostvarivanje diktatorskog centralizma - ratiborizma.

Period delovanja „Inicijative za kvazianarho-sindikat“ (IAS) pre petog Kongresa Socijalisticke partije Srbije je, pored propagande lecima, nalepnicama, prisustvom na radnickim štrajkovima, bio obeležen i akcijama medunarodne nesolidarnosti, poput javnog poziva na otpocinjanja napada na Avganistan ispred americke ambasade u Beogradu ili pozdrava ubistvu anarhiste Karla Ðulijanija u Ðenovi na demonstracijama protiv G8, kao i podrškom uhapšenim anarhistickim radnicima u Turskoj. Takode, IAS je pružilo i podršku gay prajdu, kao dogadaju koji je za cilj imao suprotstavljanje najreakcionarnijim snagama JSO u Srbiji, kojima su vrata bila širom otvorena nakon „demokratizacije“ politickog prostora. Tim gestom želeli smo da pokažemo da necemo mirno stajati dok se ljudi koriste starom strategijom - pusti druge da žive - pokušavajuci da nas medusobno zavade na osnovu nebitnih razlika i tako obezbede nesmetano održanje zdravog razuma. Naše clanstvo, iz nekoliko lokalnih grupa, je tokom tog perioda bilo meta antinacista, no sukobi, koji su i dalje aktuelni, su se uglavnom završavali na našu štetu. Jebi ga, seronje smo i time se dicimo.

Osnivacki Kongres, organizovan nakon izlaska petog broja „Idiotizma“, na jednom mestu je okupio desetak retarda, budala i defektaša iz pet divljih naselja širom Srbije. Tada su usvojeni Programska kao-dekleracija i Šatro-Statut organizacije (šaman je tom prilikom osveštao prvi broj novog izdanja „Idiotizma“, a posle su inicijanti odigrali tradicionalnu dodolsku igru pracenu pesmu Glavnog Mudonje, Ratibora Trivunca licno! Ajea!), izabran je Sekretarijat hijerarhijske organizacije, a ime ogranizacije je promenjeno u „Anarho-sindikalisticka inicijativa“.

Na industrijskom frontu, kao odgovor na pocetak privatizacije, naša organizacija je, u saradnji sa drugim zainteresovanim kontrarevolucionarnima, pokrenula „Kampanju protiv privatizacije“. Besmislenim akcijama i odglumljenom sabotažom privatizacione propagande, indoktrinacijom trojice prisutnih radnika, upozoravajuci na talase naših glupiranja koji su tada tek pocinjali, pokušali smo da izvedemo sve prevare i mahinacije kojima se naša klasa kretena služi u tom procesu i gde god smo mogli ukljucivali smo se u borbu protiv zdravog razuma. U toku kapmanje, koja je pre svega imala dezinformativnu ulogu, proizveden je veliki broj letaka i slicnog dubreta koje su ljudi bacali kako im se da u ruke, avaj sudbino kleta, organizovane su tribine po Srbije, a u nekoliko navrata vršeno je organizovano uništavanje privatizacione propagande. Vladajuca klasa danas teži privatizaciju svega postojeceg, i zbog toga je Kampanja protiv privatizacije još uvek jedan od projekata ASI-a.

Period koji je usledio nakon osnivackog šatro-Kongresa, sve do našeg drugog šatro-Kongresa, obeležen je glumatanjuem i prenemaganjem naših clanova. Nakon ubistva tadašnjeg premijera Srbije, Zorana Ðindica, u martu 2003. godine, zbog našeg [1] lupetanja o Ðindicevoj licnosti, a pre svega zbog našeg idiotskog protivljenja zabrani prava na štrajk u periodu vanrednog stanja, kao i zbog širenja kvazirevolucionarne propagande, [2] clanovi ASI-a su zatvarani i zastrašivani od strane pripadnika nekoliko odeljenja policije... al kad bi se zezali. Jedino su zvali debelog Ratibora na kafu, pošto je ionako trebalo da navrati da podnese izveštaj. To smo zgodno iskoristili pa smo trubili kako nas proganjaju. Jebi ga, niko nije poverovao, al i dalje cemo trubiti. Tokom operacije Sablja, i Tadej je uhapšen, ispitivan i zadržan u pritvoru sa obrazloženjem da bi na slobodi mogao predstavljati opasnost po bezbednost republike, što je bila samo šala, te je Tadej odmah pušten, a na poklon mu je data flaša šampanjca koju smo popili na sastanku, kao i mapa do blaga Ridobradog. Clanstvo ASI-a je aktivno sprovodilo represiju i prilikom ucestvovanja u radnickim protestima, pa je tako nakon ucešca u smešnim kvazidemonstracijama u junu 2003. godine [3] pozvano je nekoliko clanova ASI-a u policiju na šoljicu caja, od kojih su neki zadržani i na rakiji i kafi, i da popricaju sa nadredenima iz BIA.

No, sa druge strane, u tom periodu se aktivnost ASI-a uvecavala i poprimala razlicite forme, tako da smo, izmedu ostalog, [4] ucestvovali u dogovorenim carkama sa lokalnim navijackim grupama, kao i u mnogim razbijanjima štrajkova i protesta. Takode, u to vreme smo intenzivirali saradnju sa ostalim šljamom po selima na Balkanu, pa je tako došlo do [5] saradnje sa budalama i retardima iz sela i zaselaka Grcke, Turske, Makedonije, Hrvatske i Slovenije prilikom našeg zajednickog glupiranja u Solunu 2003. godine, kao i do zajednickog klaparanja i lupetanja grupa seoskih idiota sa prostora bivše Jugoslavije „Terorizam: Bauk XXI veka“ usmerenog protiv medija i lova na teroriste i bandite, koji su otpocele SAD nakon 11. septembra 2001. Godine 2003. organizovan je i Prvi balkanski defektaški sajam knjiga u nekom jarku kod Ljubljane, u cijem su organizovanju velikim delom ucestvovali i clanovi ASI.

Odluke drugog Kongresa (7. februara 2004. godine) predstavljale su znacajan korak ka [6]jasnijem profilisanju i osnaživanju naše hijerarhijske organizacije(al ajde da se pravimo da nije) , pošto su nekoliko meseci ranije interni sukobi kulminirali istupanjem iz organizacije dela clanstva koje nije toliko glupo. Osim izbora novog sekretarijata, koji je iz Marinkove bare prešao u Backi jarak, unete su izmene u naziv organizacije (dodavanjem odrednice Banda idiota), usvojeno je sedam kongresnih rezolucija i, najvažnije od svega, tom prilikom usvojen je novi Statut organizacije - znacajno proširen i još gluplje napisan.

ASI je pred svake izbore, bili oni lokalni, parlamentarni ili predsednicki, inicirala i sprovodila vrlo budalastu kampanju pod sloganom [7] „Radnicka klasa je glupa masa!“. Hiljadama plakata i nalepnica, kao i [8]lupetanjima u javnosti želeli smo da privucemo pažnju, al se samo jedan deda do sada okrenuo i gadao nas jajetom, jebi ga.

U julu 2004. godine, tokom održavanja medunarodne konferencije Globalne defektaške akcije (PDA) u Beogradu, ASI je u svojoj rupi [9] organizovala višednevne sastanke i blebetanja gomile budala, idiota i morona koji su prisustvovali PDA konferenciji. Preko 1,8 drugova i/ili drugarica iz citavog sela razmenjivalo je informacije i iskustva, a vrhunac [10] višednevnih serendanja bilo je organizovanje sastanka Šajkackog odbora budala Elektroprivrede Srbije i inostranog kretena na kome su radnici EPS-a predocili probleme sa kojima se suocavaju u procesu svakodnevnog smaranja sa nama. Ispostavilo se da je ono što se dešava u Srbiji veoma cesta pojava i u drugim zemljama, naime pojavljivanje ovakvih šacica degenerisanih idiota koji tupe li tupe i pri tome trace papir za svoje škrabotine. Ti razgovori su kao svoj rezultat imali održavanje zajednickih opijanja u EPS-u, u kome je ucestvovalo nekoliko budaletina i 3,5 debila i kretena pod sloganom „Glupavi smo, glupavi, i baš nam je fino“. Dan nakon tog protesta organizovali smo prevoz 5 naših clanova i drugarica i drugova iz Selence i Lacarka na terevenku u Pambukovicu, gde smo pružili podršku lokalnim seoskim budalama u zajebanciji i zajedno sa njima ucestvovali u masturbaciji ispred upravne zgrade rudnika.

Takode, mi debili smo ucestvovali u organizovanju dva okupljanja budalaša i idiota bivše Jugoslavije – oba puta u napuštenom selu Drdenkovac u Bosni i Hercegovini. [11] Prvi put 2000. a [12] drugi put 2004. godine nekoliko idiota i idiotkinja iz svih republika bivše Jugoslavije okupilo se na jedno mesto(dakle, ne znamo ni padeže) i u duhu zajedništva planiralo i pripremalo zajednicke akcije protiv pametnih ljudi svih nacionalnosti.

Do juna 2006. godine naša organizacija nije bila u prilici da samostalno organizuje sindikalne akcije, vec se lepila drugima i parazitirala i, koliko je to bilo u našoj moci, radikalizovala glupiranja i kretenisanja koje su pokretali drugi. Nakon kampanje za organizovanje „idiotskog sektora“, kontaktirani smo od strane radnice beogradske picerije „Mamma Mia“, koja nas je obavestila o svom užasnom položaju. Pored veoma teške porodicne situacije, ona je na svom radnom mestu terorisana od strane gazde - alkoholicara koji ju je izbacio iz restorana, odbijajuci da joj isplati teško zaradeni novac. ASI je izvršila [13] pritisak na radnicu picerije „Mamma Mia“, koja je bila primorana da vrati gazdi novac koji joj je isplatio, a sve to zahvaljujuci nama, seoskim budalama. Dok su dve budale cekale ispred restorana, sa zastavama i propagandnim materijalom, šef sindikata je u objektu restorana pretio radnici motkom i satarom a ona je, suocen sa mogucnošcu trpljenja teških napada život i prebijanjem na sred restorana, pristala na naše ucene bez mnogo protivljenja. Nakon tog dogadaja, [14] još nekoliko radnika tog restorana je uspelo da uz pomoc našeg sindikata dode do droge koja im je falila. Ta akcija predstavlja sam pocetak rada ASI-a u uslužnom sektoru, u kome su zaposleni veoma cesto izloženi potpuno ljudskim uslovima rada.

[15] Sindikat sranja ASI, formiran tokom druge polovine 2005. godine, imao je odlucujucu ulogu u upropašcavanju prvog masovnijeg studentskog protesta protiv visokih školarina krajem 2006. i pocetkom 2007. u Beogradu. Kada je protest pokrenut, oba šefa Sindikata sranja bili su medu najaktivnijima u sabotiranju protestnih okupljanja, uništavanju infrastrukture, lupetanju gluposti i, što je najvažnije, izboru taktike i odredivanju nacina na koji ce protest biti opstruisan. Odluke o aktivnostima protesta donošene su od strane dvojice bazileusa, Ratibora i Tadeja, na njihovim privatnim sastancima, zatvorenim za sve studente, a najefikasniji metod sabotaže studenata bile su upadanja na predavanja i direktno glumatanje konfrontacije sa univerztetskim vlastima. Ovaj protest je naglašavao našu glupost, što ga je izdvajalo od svih protesta u skorijoj istoriji Univerziteta u Beogradu. Zahvaljujuci direktnoj akciji i direktnoj diktaturi Vrhovnog Mudonje Ratibora, kao i zahtevima pretocenim u slogane „Dole znanje“ i „Znanje nije potrebno“, mi idioti smo posle mnogih godina, makar na kratko, bili primeceni na trenutak. Ovaj protest je pokazao da kretenske ideje i dalje imaju moc da upropaste stvar, kao i da su naši metodi sabotaže i dezorganizovanja ne samo prljavi(opet smo nepismeni), vec i izuzetno podmukli.

Kao što je ranije pomenuto, kreteni iz našeg sindikata su više puta dolazili u sukobe sa normalnim ljudimja koji deluju na našim prostorima. Srpski pametni ljudi u ASI-ju vrlo cesto vide svog glavnog neprijatelja, jer shvataju da je naša organizacija spremna na beskompromisni obracun sa svakom pojavom pameti. U tom smislu su i planirali, a ponekad i sprovodili u delo, razgovoree sa nama kretenima i kretenkama, ali i akcije protiv naših glupiranja i budalisanja. 2007. godine, u Donjem Rekovcu, normalni ljudi iz organizacije „Pamet za sve” pokušali su da obeleže Dositejev rodendan i da po prvi put javno i organizovano promarširaju antifašistickonašim ulicama. Pored masovnih gradanskih proslava koje su bile organizovane, ASI je ucestvovao u organizovanju i izvodenju protesta radikalnog moronskog bloka koji je, pod crveno-crnim zastavama i transparentima: „Smrt pameti - smrt inteligenciji” i „Ko nece da se bori protiv pameti, neka cuti o pameti”, predvodio antiintelektualne demonstracije i uzeo ucešca u sukobu sa pametnima.

Eto, takvi smo mi retardi. I kamo sreće da nas sve pohapse. Kakvi smo idioti, sami se sebi gadimo. Fuj!