Still working to recover. Please don't edit quite yet.
pobuna mladih 1968.
Milioni mladih širom sveta - u Tokiju, Torinu, Beogradu, Berkliju, Berlinu, Rimu, Riu, Varšavi, Nju Jorku, Parizu - vode borbu za preuzimanje kontrole nad društvenim i materijalnim uslovima u kojima žive. Ne zaustavlja ih ni nedostatak želje, ni nesposobnost: zaustavlja ih policija.
U Torinu i Parizu studenti su okupirali univerzitete i osnovali akcione odbore i generalna veća, na kojima svi studenti učestvuju u donošenju svih odluka. Drugim rečima, studenti su pokrenuli svoje svoje sopstvene univerzitete. Ne zato da bi stekli najviša zvanja: što se njih tiče, gotovo je sa ispitima. Ne zato da bi stali u red za najbolje plaćene poslove i privilegije: ono o čemu su raspravljali bilo je ukidanje svih privilegija i svih "dobro plaćenih" poslova, ukidanje društva u kome moramo da prodajemo svoje živote. Od tog trenutka, možda po prvi put, studenti su počeli da uče.
U Parizu, nadahnuti primerom studenata, mladi radnici su okupirali jednu fabriku aviona i direktora stavili pod ključ. Usledio je čitav niz sličnih primera. Uprkos činjenici da su čitavog života učeni da nekome drugom prepuštaju odlučivanje o svojoj sudbini, neki radnici su pokušali da sami vode svoje fabrike. Ideja koja je u normalnim uslovima izgledala krajnje besmisleno, apsurdno, kao nešto potpuno nemoguće, iznenada je postala moguća i nametnula se kao interesantna, izazovna, uzdbudljiva. Radnici su čak razmatrali mogućnost da proizvodnju usmere isključivo na ono što je ljudima zaista potrebno. Znali su da je čista laž "da su ljudi protiv besplatnih javnih službi, da seljaci preferiraju trgovinu preko mase posrednika, da su bedno plaćeni radnici zadovoljni …"
Uprkos neprekidnoj ekonomskoj propagandi o tome koliko su radnici "zadovoljni" time što mogu sebi da priušte automobile, kuće i druge stvari koje se mogu dobiti u zamenu za život, oni su to svoje "zadovoljstvo" iskazali kroz generalni štrajk koji je čitavu francusku industriju držao u blokadi više od mesec dana. Panduri se pojavljuju istog časa kada radnici počnu da izražavaju svoje nezadovoljstvo. Možda su radnici oduvek bili svesni ko im je za ledjima, pa je zato izgledalo da su "zadovoljni". Sa pištoljem uperenim u potiljak, skoro svaka iole inteligenta osoba bila bi "zadovoljna" da drži podignute ruke.
U Parizu i drugim gradovima radnici su počeli da odgovaraju na poziv studenata da im se pridruže u većanjima na pariskom Univerzitetu (Sobrona, Censier, Halle-aux-vins, Beaux Arts, itd.). Tamo je trebalo da zajedno razmotre mogućnost ukidanja novčane ekonomije i pretvaranja fabrika u društveni servis kojim bi upravljaji oni koji tamo rade i oni kojima je ta proizvodnja namenjena. Radnici su počeli da se sami izražavaju.
Upravo u tom trenutku vlast i gazde su zapretili gradjanskim ratom; ogromna vojno-policijska mašinerija bila je pokrenuta da bi se ta pretnja učinila stvarnom. Ali, ovaj brutalan nastup "sila reda i zakona" učinio je da car odjednom ostane bez odeće: sada je svako mogao da se uveri u represivni karakter kapitalističke demokrature. Ljudi su izgubili sve iluzije i fantazije: o svom "potrošačkom suverenitetu", svojoj "glasačkoj moći", o tome da se kapitalističko društvo može izmeniti potrošnjom i glasanjem.
Pobuna studenata i generalni štrajk u Francuskoj (kao i crnački bunt u SAD i anti-imperijalistička borba na tri kontinenta) samo su učinili da se uvek prisutno nasilje potpuno ogoli.
Borba u Francuskoj nije mogla da uništi političku i vojnu moć kapitalističkog sistema, ali je pokazala da je i to moguće: - Tokom demontracija u Parizu, studenti su znali da ne mogu da izdrže policijski juriš, ali neki studenati su skupili hrabrost, nisu pobegli pred policijom i počeli su da prave barikade; To je ono što je March 22 Movement nazvao "akcijom za primer"; - Studenti su znali da ne mogu sami da unište državu i njen represivni aparat, a ipak su okupirali i počeli da sami vode svoje univerzitete; - Prvi radnici koji su okupirali fabrike sa namerom da ih sami vode, bili su svesni da ne mogu da unište državu i njen represivni aparat ako im se u tome ne pridruže i svi ostali, a ipak su to uradili. I to je bila akcija za primer, koja, nažalost, nije došla do šire javnosti: vlast, štampa i sindikati su izvešatvali javnost da ovi radnici vode tradicionalni štrajk, zahtevajući od države i vlasnika veće plate i bolje radne uslove.