Buenaventura Durruti

Duruti pred polazak na madridski front

"Oduvek smo živeli u bedi i u rupama u zidovima. Ali mi znamo kako sebi da ugodimo. Ne smete zaboraviti da mi možemo te palate i gradove da izgradimo, ovde u Španiji, u Americi, svuda. Mi, radnici. Možemo sagraditi nove, da zauzmu njihovo mesto. Čak i bolje, mi se ni najmanje ne plašimo ruševina. Mi ćemo naslediti zemlju. Ne postoji ni najmanja sumnja u to. Buržoazija će razoriti i razrušiti svoj svet pre nego što napusti svoje mesto u istoriji. Mi nosimo svet ovde, u našim srcima, a taj svet raste iz minuta u minut."

Buenaventura Duruti u odgovoru na primedbu novinara Pjera Van Pasena (" Toronto Daily Star") 05.08.1936. "Sedećete na vrhu gomile ruševina čak i ako pobedite."

Hoze Buenaventura Duruti Dumange (1896-1936) je rođen u Santa Ani, kvartu Leona, španski anarhista i revolucionar.

Rani dani

14.07.1896, kao sin Santjaga Durutija i Anastazije Dumange. Počeo je da radi vrlo mlad kao metalac u mnogim radionicama (u radnji Malžora Martineza, itd.), a od 1916. kao monter u železničkoj kompaniji.

Do tada naviknut na socijalističke krugove, otpušten je iz kompanije za vreme generalnog štrajka 1917, i u isto vreme je raskinuo svoje veze sa UGT-om zbog toga jer UGT nije pokazivao želju za borbom. Zbog štrajka je poput mnogih radnika iz Leona bio primoran da pobegne, pa je nakon nekog vremena provedenog u Asturiji i Francuskoj uhapšen po povratku u Španiju, gde ga je vojni sud u San Sebastijanu osudio zbog odbijanja služenja vojnog roka.

Nakon oslobađanja (kila ga je spasla vojnog roka) vratio se u Leon i zaposlio u livnici Antonija Miaja. Njegova jaka lićnost, oštar osećaj za pravdu i želja za borbom, osigurali su mu da uvek bude u problemima. Postalo je "poželjno" za njega da napusti Leon zbog sindikalističke aktivnosti (naročito zbog umešanosti u štrajk u Angloameričkoj rudarskoj kompaniji u Metalanu, gde se našao montirajući opremu za lakše ispiranje uglja).

Preselivši se u San Sebastian došao je u kontakt sa anarhističkom i anarhosindikalističkom praksom, koje su mu pomogle da napreduje u odnosu na pasivnost socijalista. Zajedno sa militantima kao što su Gregorio Subervila, Marselino Del Kampo i drugi, pomogao je u uspostavljanju grupe "Los Justicieros" (Osvetnici) u vreme kada je odbrana od ugnjetavanja šefova i vlasti bila od najveće važnosti. U gradovima kao što su Valensija, Bilbao, Barselona, Saragosa, itd, razne anarhističke odbrambene grupe su nosile teret otpora dok su pokušavale da se ujedine kako bi koordinirale svoje napore i zaštitili CNT nad kime je lebdela pretnja.

Los Solidariosi

Sredinom 1922. Buenaventura Duruti je zajedno sa Franciskom Askasom, Tores Eskartinom, Subervilom i Marselinom Del Kampom Kataloniju učinio središtem njihovih aktivnosti, uspostavljajući grupu "Crisol". Ime su uskoro promenili u "Los Solidariosi" pa su se nervozno upleli u aktivnosti odgovarajući na nasilje države izvodeći atentate, pljačke, itd. Kada je nastupila diktatura Primo De Rivere 1923, CNT je prešao u ilegalu i mnogi njegovi militanti su bili primorani da pobegnu u inostranstvo. Duruti i Askaso su prešli u Francusku gde su pomogli u osnivanju slobodarske knjižare, i nastavili da pomažu anarhiste kod kuće.

Pri kraju 1924. krenuli su ka Americi, uplevši se sa Gregorijom "el Toro" Martinezom (takođe iz Leona) u odiseju koja je trebala da ih provede kroz Kubu, Meksiko , Peru , Čile i Argentinu, u grupi nazvanoj kratko i jasno "Los Errantes" (Lutalice).

Vrativši se u Evropu, Duruti, Francisko Askaso i Gregorio Hover su uhapšeni u Parizu pod optužbom da su spremali napad na Alfonsa XII. Nakon štrajka glađu, koji je sledio, i podrške u obliku snažne međunarodne kampanje za njihovo oslobađanje, pušteni su iz zatvora.

Za kratko vreme provedeno u Francuskoj, pre nego što su deportovani, Duruti je upoznao ženu koja će postati njegov partner, Emilien Morin. Ona ga je pratila u izgnanstvo u Belgiju, gde je Duruti nastavio posao mehaničara.

Kada je 1931. proglašena Druga republika, Duruti se vratio u Barselonu i ubacio se u itenzivne akcije tog vremena. Iste godine otputovao je u Leon da prisustvuje očevoj sahrani, iskoristivši priliku da održi sastanak pod okriljem lokalne federacije CNT-a. Ponovo uhapšen u Barseloni, deportovan je sa stotinu drugih zatvorenika u Fuerteventuru, pre nego što je uspeo da se vrati u Kataloniju.

Španski građanski rat

Durutijeva sahrana u Barseloni kojoj je prisustvovalo pola miliona ljudi

Kada se desnica pobedila na izborima 1933, proširilo se uverenje o potrebi i bliskosti pobune. U decembru te godine, Duruti se priključio Revolucionarnom komitetu koji je najavio slobodarski komunizam, i biva ponovo uhapšen. Nakon neizmeničnih perioda slobode i zarobljeništva, prisustvovao je Kongresu u Saragosi 1936. kada su se opozicioni sindikati vratili pod okrilje Kongresa i kada je CNT potanko izneo svoju koncepciju revolucije.

Revolucija nije mnogo oklevala da odgovori na vojni puč u julu. CNT je izašao na ulice u odbranu prava radnika. Dok su anarhisti kontrolisali ulice Barselone, Duruti se postavio nasuprot bilo kom dogovoru o saradnji sa drugim institucijama ili političkim snagama, i tako je, kada je pojam "demokratske saradnje" predložen od Dijega Abada De Santiljana prihvaćen i formiran Centralni komitet antifašističkih milicija, Buenaventura Duruti poželeo da umesto toga formira kolonu dobrovoljaca i krene u borbu na aragonski front.

Kada je oktobra 1936. vlada Republike rešila da brani Madrid po bilo koju cenu, Durutiju je naglašeno da je njegovo prisustvo od ključnog značaja. Iako je u principu to odbio, i mada su ga prijatelji od toga odgovarali, on je podlegao pritisku i ušao u Madrid na čelu svojih trupa.

19. novembra, pod još nerazjašnjenim okolnostima, smrtno je ranjen i preminuo je sledećeg dana. Telo mu je preneto u Barselonu, a gomile su se okupljale u selima i gradovima da vide prolazak kovčega. U Barseloni se sabilo više od milion ljudi da odaju poslednju poštu procesiji, na putu od štaba CNT-a do groblja.

Njegova žena, Emilien Morin, je dobila sav njegov posed: mali kofer sa parom donjeg veša, parom naočara za suce, dva pištolja, dvogledom i rokovnikom u kome je bio unet samo jedan zapis: "15. novembar. Zamolio Podkomitet CNT-a za predujam od 100 pezeta da pokrijem lične izdatke."

Duruti u sećanju sestre Roze

Uvek kada je mogao, Pepe je dolazio da vidi roditelje. Dolazio je često ali nije ostajao dugo, dan ili dva, a koristio je te šanse i da se malo uredi jer je uvek dolazio sa pocepanom jaknom. Moj brat Katero mu je govorio: "Ti stvarno nisi nizašta. Uvek nosiš isto." On bi ga pogledao sa smeškom i odgovorio mu: "Hajde, ti si dobio nadnicu, kupi mi jaknu." Jedno odelo je napravljeno za njega u krojačkoj radnji koju je Dom Mariango Panijađa imao u Kale Reina Viktoriji. Njegov brat Santjago mu je obezbedio cipele, a moja majka mu je krpila. Majka nikada nije dobijala novac od njega, niti španski, niti francuski, a koji nam je bio neophodan. Ništa, ni paru. Kada je počeo da radi u radionici koju je Don Melžor Martinez imao u Renuevi, došao je kući sa jednim realom i rekao: "Pogledaj majko ovo što sam doneo kući. Vidi šta mi dobijamo dok se oni bogate." Majka to nije mogla da razume. "Ali sine, šta si očekivao? Šta želiš da ti daju?" To je tada bila uobičajena nadnica. Ja sam takođe bila plaćena jedan real nedeljno u radionici. Međutim, momak nije mogao to da izdrži, i počeo je da dosađuje gunđajući protiv Melžora. “Jedan real nedeljno!”

Moja majka je bila vrlo jaka (videla je kako joj umire četvoro dece) i šta god da je mislila o revolucionarima, rekla mi je: "Roza, znaš li šta mi je palo na pamet noćas? Revolucionar se rađa jednom u sto godina, a moj sin je bio revolucionar." Jadna žena se hrabrila time. Kasnije, kada je proteklo izvesno vreme, otputovala je vozom sa jednom komšinicom u Barselonu i na tamošnjem groblju upitala neke devojke: "Možete li mi reći gde su grobovi pobunjenika? Jedan se zvao Askaso, a drugi Duruti." Kada je došla kući rekla mi je: "Znaš li Roza, prekriveni su cvećem."