Anarho-sindikalistička inicijativa

Na prvomajskim demonstracijama 2002. godine, organizovanim od strane žutih sindikata - „Saveza samostalnih sindikata Srbije“ i „Nezavisnosta“, članovi i članice Inicijative za anarho-sindikat, grupe koja je okupljala anarho-sindikalistički orijentisane pojedince, distribuirali su okupljenim radnicama i radnicima prvi broj anarho-sindikalističkog lista „Direktna akcija“. Taj događaj je bio prvi primer organizovane propagandne klasno orijentisanih, revolucionarnih slobodarskih ideja među radništvom u našoj novijoj istoriji. Ta akcija je ujedno i označila početak procesa koji je rezultirao osnivanjem Anarho-sindikalističke inicijative (ASI), 19. oktobra 2002. godine.

„Direktna akcija” je oko sebe okupila aktiviste koji su od sredine 90tih godina XX veka izgrađivali svoje anarho-sindikalističke pozicije i odlučili da se orijentišu ka propagiranju tog modela revolucionarne borbe. Kroz „Direktnu akciju“, koja je redovno i organizovano distribuirana radništvu u nekoliko fabrika, propagirana je ideja stvaranja nehijerarhijske sindikalne organizacije koja će, uporedo sa borbom za poboljšavanje uslova života i rada radništva, stvarati preduslove za revolucionarnu promenu društva i ostvarivanje slobodarskog komunizma - anarhije.

Period delovanja „Inicijative za anarho-sindikat“ (IAS) pre prvog Kongresa je, pored propagande lecima, nalepnicama, prisustvom na radničkim štrajkovima, bio obeležen i akcijama međunarodne solidarnosti, poput protesta protiv otpočinjanja napada na Avganistan ispred američke ambasade u Beogradu ili protesta posle ubistva anarhiste Karla Đulijanija u Đenovi na demonstracijama protiv G8, kao i podrškom uhapšenim anarhističkim radnicima u Turskoj. Takođe, IAS je pružilo i podršku gay prajdu, kao događaju koji je za cilj imao suprotstavljanje najreakcionarnijim snagama u Srbiji, kojima su vrata bila širom otvorena nakon „demokratizacije“ političkog prostora. Tim gestom želeli smo da pokažemo da nećemo mirno stajati dok se gazde koriste starom strategijom - zavadi pa vladaj - pokušavajući da nas međusobno zavade na osnovu nebitnih razlika i tako obezbede nesmetano održanje kapitalističkog sistema eksploatacije. Naše članstvo, iz nekoliko lokalnih grupa, je tokom tog perioda bilo meta neonacista, no sukobi, koji su i dalje aktuelni, su se uglavnom završavali na štetu fašista.

Osnivački Kongres, organizovan nakon izlaska petog broja „Direktne akcije“, na jednm mestu je okupio nekoliko desetina radnika, radnica i studenata iz pet gradova Srbije. Tada su usvojeni Programska dekleracija i Statut organizacije (štampan u formi dodatka u šestom broju DA), izabran je Sekretarijat organizacije, a ime ogranizacije je promenjeno u „Anarho-sindikalistička inicijativa“.

Na industrijskom frontu, kao odgovor na početak vladine kampanje „Početak za imetak“ koja je za cilj imala ubeđivanje javnosti u koristnost i neophodnost privatizacije, naša organizacija je, u saradnji sa drugim zainteresovanim revolucionarnima, pokrenula „Kampanju protiv privatizacije“. Direktnim akcijama i sabotažom privatizacione propagande, upoznavanjem radništva sa istinom privatizacije, upozoravajući na talase otpuštanja koji su tada tek počinjali, pokušali smo da razobličimo sve prevare i mahinacije kojima se vladajuća klasa služi u tom procesu i gde god smo mogli uključivali smo se u borbu protiv privatizacije. U toku kapmanje, koja je pre svega imala informativnu ulogu, proizveden je veliki broj letaka i drugog propagandnog materijala, organizovane su tribine u Begradu, Boru, Novom Sadu i drugim gradovima Srbije, a u nekoliko navrata vršeno je organizovano uništavanje privatizacione propagande. Vladajuća klasa danas teži privatizaciju svega postojećeg, i zbog toga je Kampanja protiv privatizacije još uvek jedan od projekata ASI-a.

Period koji je usledio nakon osnivačkog Kongresa, sve do našeg drugog Kongresa, obeležen je državnom represijom nad našom organizacijom. Nakon ubistva tadašnjeg premijera Srbije, Zorana Đinđića, u martu 2003. godine, zbog našeg javnog neslaganja sa pokušajima stvaranja kulta Đinđićeve ličnosti, a pre svega zbog našeg protivljenja zabrani prava na štrajk u periodu vanrednog stanja, kao i zbog širenja revolucionarne propagande, članovi ASI-a su zatvarani i zastrašivani od strane pripadnika nekoliko odeljenja policije. Tokom operacije Sablja, Sekretar ASI je uhapšen, ispitivan i zadržan u pritvoru sa obrazloženjem da bi na slobodi mogao predstavljati opasnost po bezbednost republike. Članstvo ASI-a je bilo izloženo represiji i prilikom učestvovanja u radničkim protestima, pa je tako nakon učešća u velikim radničkim demonstracijama u junu 2003 godine privedeno nekoliko članova ASI-a, od kojih su neki zadržani u pritvoru i ispitivani od strane BIA-e.

No, sa druge strane, u tom periodu se aktivnost ASI-a uvećavala i poprimala različite forme, tako da smo, između ostalog, učestvovali u samoorganizovanim građanskim borbama sa lokalnom vlašću, kao i u mnogim štrajkovima i protestima. Takođe, u to vreme smo intenzivirali saradnju sa balkanskim slobodarskim pokretom, pa je tako došlo do saradnje sa anarhistima i anarho-sindikalistima iz Grčke, Turske, Makedonije, Hrvatske i Slovenije prilikom demonstracija balkanskih anarhista protiv rata u Solunu 2003. godine, kao i do zajedničkog saopštenja anarhističkih i anarho-sindikalističkih grupa sa prostora bivše Jugoslavije „Terorizam: Bauk XXI veka“ usmerenog protiv medijske histerije i lova na „teroriste“, koji su otpočele SAD nakon 11. septembra 2001. Godine 2003. organizovan je i Prvi balkanski anarhistički sajam knjiga u Ljubljani, u čijem su organizovanju velikim delom učestvovali i članovi ASI.

Odluke drugog Kongresa (7. februara 2004. godine) predstavljale su značajan korak ka jasnijem profilisanju i osnaživanju organizacije, pošto su nekoliko meseci ranije interni sukobi kulminirali istupanjem iz organizacije dela članstva koje nije prihvatalo anarho-sindikalističke principe. Osim izbora novog sekretarijata, koji je iz Beograda prešao u Novi Sad, unete su izmene u naziv organizacije (dodavanjem odrednice Sindikalna konfederacija), usvojeno je sedam kongresnih rezolucija i, najvažnije od svega, tom prilikom usvojen je novi Statut organizacije - značajno proširen i kvalitetnije napisan.

ASI je pred svake izbore, bili oni lokalni, parlamentarni ili predsednički, inicirala i sprovodila anti-izbornu kampanju pod sloganom „Radnička klasa ne glasa!“. Hiljadama plakata i nalepnica, kao i saopštenjima za javnost želeli smo da podvučemo ulogu koju parlamentarna “demokratija“ igra u borbi protiv radničke klase i skretali pažnju na manipulacije kojima vladajuća klasa pribegava da bi svojim izborima dala legitimitet.

U julu 2004. godine, tokom održavanja međunarodne konferencije Globalne narodne akcije (PGA) u Beogradu, ASI je u svojim prostorijama organizovala višednevne sastanke i diskusije klasno orijentisanih anarhista koji su prisustvovali PGA konferenciji. Preko 100 drugova i drugarica iz čitavog sveta razmenjivalo je informacije i iskustva, a vrhunac višednevnih diskusija bilo je organizovanje sastanka Štrajkačkog odbora radnika Elektroprivrede Srbije i inostranih anarhista i anarho-sindikalista na kome su radnici EPS-a predočili probleme sa kojima se suočavaju u procesu kapitalističke globalizacije. Ispostavilo se da je ono što se dešava u Srbiji veoma česta pojava i u drugim zemljama, naime praksa srpske vladajuće klase je da velika preduzeća deli na profitabilne i „neprofitabilne“ delove, da bi zatim privatizovala one profitabilne, dok bi „neprofitabilni“ ostali u državnom vlasništvu. Ti razgovori su kao svoj rezultat imali održavanje zajedničkih demonstracija protiv rasparčavanja i rasprodaje EPS-a, u kome je učestvovalo nekoliko hiljada radnica i radnika EPS-a i nekoliko stotina anarho-sindikalista i revolucionarnih anarhista iz čitavog sveta pod transparentom „Međunarodna radnička solidarnost“. Dan nakon tog protesta organizovali smo prevoz većeg broja naših članova i drugarica i drugova iz inostranstva na protest u Kostolac, gde smo pružili podršku rudarima u štrajku i zajedno sa njima učestvovali u okupaciji upravne zgrade rudnika.

Nacionalizam i države, i njihove granice, samo su još jedan od načina na koji nas vladajuća klasa deli kako bi lakše vlada i upravljala našim životima. Zbog toga smo zajedno sa Antiautoritarnim pokretom iz Grčke i Federacijom anarhista Bugarske organizovali „Kamp protiv granica“ na tromeđi Bugarske, Turske i Grčke. Nekoliko stotina slobodara sa celog Balkana održalo je diskusije, prezentacije i demonstracije sa Bugarske i Grčke strane granice, a ceo događaj je kulminirao našim napadom i razbijanjem policijskog kordona koji je branio koncentracioni logor u kome su, poput životinja, bili smešteni ilegalni emigranti koji su u Grčkoj uhvaćeni bez dokumenata. Logori tog tipa smešteni su širom granica „Tvrđave Evrope“ i služe da za zatvaranje nesrećnika koje je beda naterala da potraže bolje uslove života i rada. Nakon razbijanja kordona policija je bila primorana da pusti naše advokate, prevodioce i snimatelje u logor, a taj logor je, kao posledice ove akcije, ugašen nekoliko meseci kasnije. Fotografije sa Kampa protiv granica možete videti ovde

Takođe, anarho-sindikalisti su učestvovali u organizovanju dva sastanka anarhista i anarhistkinja bivše Jugoslavije – oba puta u ekološkom selu Zelenkovac u Bosni i Hercegovini. Prvi put 2000. a drugi put 2004. godine nekoliko stotina slobodarki i slobodara iz svih republika bivše Jugoslavije okupilo se na jedno mesto i u duhu zajedništva planiralo i pripremalo zajedničke akcije protiv gazda svih nacionalnosti.

Do juna 2006. godine naša organizacija nije bila u prilici da samostalno organizuje sindikalne akcije, već je učestvovala i, koliko je to bilo u našoj moći, radikalizovala štrajkove i proteste koje su pokretali žuti sindikati. Nakon kampanje za organizovanje „trećeg sektora“, kontaktirani smo od strane radnice beogradske picerije „Mamma Mia“, koja nas je obavestila o svom užasnom položaju. Pored veoma teške porodične situacije, ona je na svom radnom mestu terorisana od strane gazde - alkoholičara koji ju je izbacio iz restorana, odbijajući da joj isplati teško zarađeni novac. ASI je izvršila pritisak na gazdu picerije „Mamma Mia“, koji je bio primoran da isplati novac koji je dugovao našoj drugarici. Dok je dvadesetak aktivista čekalo ispred restorana, sa zastavama i propagandnim materijalom, delegat sindikata je u objektu restorana izneo gazdi naše zahteve a on je, suočen sa mogućnošću demonstracija i opstrukcijom rada restorana, pristao na naše uslove bez mnogo protivljenja. Nakon tog događaja, još nekoliko radnika tog restorana je uspelo da uz pomoć našeg sindikata dođe do novca koje im je isti gazda dugovao. Ta akcija predstavlja sam početak rada ASI-a u uslužnom sektoru, u kome su zaposleni veoma često izloženi potpuno neljudskim uslovima rada.

Sindikat obrazovanja ASI, formiran tokom druge polovine 2005. godine, imao je odlučujuću ulogu u pokretanju prvog masovnijeg studentskog protesta protiv visokih školarina krajem 2006. i početkom 2007. u Beogradu. Kada je protest pokrenut, članovi i članice Sindikata obrazovanja bili su među najaktivnijima u organizovanju protestnih okupljanja, obezbeđivanju infrastrukture, formulisanju zahteva i, što je najvažnije, izboru taktike i određivanju načina na koji protest funcioniše. Odluke o aktivnostima protesta donošene su direktno-demokratski na studentskim zborovima, otvorenim za sve studente, a najefikasniji metod borbe bile su blokade rada fakulteta i direktna konfrontacija sa univerztetskim vlastima. Ovaj protest je naglašavao socijalne zahteve, što ga je izdvajalo od svih protesta u skorijoj istoriji Univerziteta u Beogradu. Zahvaljujući direktnoj akciji i direktnoj demokratiji, kao i zahtevima pretočenim u slogane „Dole školarine“ i „Znanje nije roba“, studenti su posle mnogih godina, makar na kratko, bili najprogresivija društvena grupacija, dok su u praksi stvorili obrazac za uspešno organizovanje i borbu koji se može primeniti i u drugim društvenim oblastima. Ovaj protest je pokazao da progresivne socijalne ideje i dalje imaju moć da nadahnu mase, kao i da su anarho-sindikalistički metodi borbe i organizovanja ne samo primenjivi, već i izuzetno efikasni.

Kao što je ranije pomenuto, aktivisti našeg sindikata su više puta dolazili u sukobe sa pripadnicima neo-nacističkih grupa koje deluju na našim prostorima. Srpski neo-nacisti u ASI-ju vrlo često vide svog glavnog neprijatelja, jer shvataju da je naša organizacija spremna na beskompromisni obračun sa svakom pojavom fašizma. U tom smislu su i planirali, a ponekad i sprovodili u delo, napade na naše drugove i drugarice, ali i akcije protiv naših štrajkova i manifestacija. Početkom oktobra 2007. godine, u Novom Sadu, neo-nacisti iz organizacije „Krv i čast” pokušali su da obeleže Himlerov rođendan i da po prvi put javno i organizovano promarširaju našim ulicama. Pored masovnih građanskih antifašističkih demonstracija koje su bile organizovane, ASI je učestvovao u organizovanju i izvođenju protesta radikalnog antifašističkog bloka koji je, pod crveno-crnim zastavama i transparentima: „Smrt fašizmu - smrt privatizaciji” i „Ko neće da se bori protiv kapitalizma, neka ćuti o fašizmu”, predvodio antifašističke demonstracije i uzeo učešća u sukobu sa neonacistima, koje je pohapsila policija kako bi ih spasila od razjarene gomile.

Shvatajući da je kapitalizam globalni sistem, te da stoga naša borba protiv njega mora biti globalna, naš sindikat je oduvek stavljao akcenat na međunarodno organizovanje eksploatisanih. Pored povezivanja na balkanskom nivou, koje je, pre svega, za cilj imalo da pokaže da revolucionari uvek mogu preći zidove nacionalizma i rata koji među nas postavlja vladajuća klasa, ASI je uvek težio i ozbiljnijem organizovanju na međunarodnom nivou. Danas, kada gazde u kratkom periodu mogu da zatvore fabrike i premeste ih na drugi kontinent, ostavljajući hiljade nezaposlenih za sobom; kada transnacionalne kompanije imaju svoje interese u više zemalja i kada su radnici i radnice u različitim državama istovremeno eksploatisani od strane istog gazde, organizovanje u efikasnu međunarodnu mrežu revolucionanih sindikata dobija dodatni smisao, uz našu logičnu privrženost idejama internacionanizma i svetske revolucije. Anarho-sindikalisti iz Srbije od sredine devedesetih godina prošlog veka održavaju kontakte sa Međunarodnim udruženjem radnika i radnica (MUR) - Internacionalom koja okuplja revolucionarne sindikate iz čitavog sveta. U periodu do 2004. godine, kada je na Kongresu održanom u španskom gradu Granadi naša organizacija postala punopravna sekcija Internacionale, naši delegati su učestvovali na nekoliko Kongresa i Plenarnih sastanaka MUR-a. Učestvujući aktivno u radu Internacionale, razmenjujući iskustva i informacije sa revolucionarima iz čitavog sveta, ASI je organizovao akcije solidarnosti sa štrajkovima i protestima koje su organizovale sestrinske organizacije u svetu, ali je, isto tako, bio podržan od strane sekcija i prijateljskih organizacija u trenucima kada je pomoć bila potrebna (prilikom represije nad našim članovima, prilikom sprovođenja akcija koje su prevazilazile naše organizacione sposobnosti itd.) Na XXIII Kongresu Međunarodnog udruženja radnika i radnica, održanom u Mančesteru, u decembru 2006. godine, našem sindikatu je odato izuzetno priznanje time što je izabran da obavlja dužnost Sekretarijata Internacionale u periodu do XXIV Kongresa, koji će biti održan u decembru 2008. godine u Brazilu. Od tog trenutka, drugovi delegirani u Sekretarijat MUR-a aktivno rade na koordiniranju međunarodnog pokreta revolucionarnih sindikata i u okviru svojih mogućnosti rade na usavršavanju rada Internacionale.

Pored izdavanja lista „Direktna akcija“, kao i biltena lokalnih grupa (poput „Anarho-sindikalističkog biltena“ Beogradske lokalne grupe), ASI je uvek stavljao veliki akcenat na svoje izdavačke delatnosti. U Srbiji je slobodarska literatura samo sporadično publikovana i postoji ne samo potražnja, već i potreba za objavljivanjem anarhističih, anarho-sindikalističkih i drugih revolucinarnih tekstova. U tom smislu Centar za liberterske studije (CLS), izdavačko-istraživačko telo ASI-ja, godinama radi na objavljivanju velikog broja naslova koji obrađuju pitanja revolucionarne teorije i prakse. U periodu od 2004. do danas odšampano je devet brošura i četiri knjige u ukupnom tiražu od 8.500 primeraka. Takođe, proizvedeni su muzički diskovi i stripovi. Što je najvažnije, naše publikacije su uspešno distribuirane i kroz knjižare, što predstavlja nesumnjiv korak napred u upoznavanju najšire populacije sa našim idejama. CLS već četiri godine redovno učestvuje u jednom od najvećih balkanskih sajmova knjige - Beogradskom sajmu knjiga - i na taj način još jedan deo populacije dolazi u kontakt sa našom literaturom.

Osim učestvovanja u velikim sajmovima, CLS redovno učestvuje i u anarhističkim sajmovima knjiga, pa su tako naša izdanja bila prisutna na svim balkanskim anarhističkim sajmovima knjiga, kao i na zagrebačkim anarhističkim sajmovima knjiga, i drugim manjim događajima sličnog tipa. Paralelno sa izdavačkom delatnošću, CLS radi i na stvaranju prostora za ozbiljnije izučavanje revolucionarnih ideja, tako da kao jednu od svojih aktivnosti ima i održavanje arhiva i biblioteke sa domaćom i stranom revolucionarnom litereraturom koja obrađuje teme od istorije do političke filozofije, audio i videotekom, kao i sa velikim fondom časopisa anarhističkih i anarho-sindikalističkih organizacija, grupa, kolektiva i pojedinaca sa Balkana, ali i iz ostatka sveta. Ulazak u nove prostorije - koje se nalaze u sklopu novih kancelarija beogradske lokalne grupe ASI - će omogućiti da biblioteka i arhiv CLS-a postanu dostupniji zainteresovanima, a nadamo se da će to biti jedno od poslednjih premeštanja biblioteke, koja je usled velikog broja selidbi i neadekvatnog smeštaja dugo vremena bila zatvorena za javnost.

Uz sve nabrojano, ASI je učestvovao u mnogim demonstracijama, protestima i štrajkovima, obeležavanju prvomajskih i drugih radničkih praznika na kojima je distrubuirano na hiljade letaka, pamfleta i sličnog revolucionarnog propagandnog materijala. Distribuirano je preko 100.000 nalepnica, desetine hiljada letaka i hiljade primeraka „Direktne akcije“ i drugih propagandnih listova, a uradjen je i veliki broj plakata. Naši članovi su učestvovali u televizijskim i radio emisijama, a tekstovi o našim aktivnostima, najčešće afirmativni, pojavljivali su se u mnogim dnevnim i nedeljnim listovima. Naš sindikat je prisutan i na internetu, gde naša veb stranica predstavlja jedan od retkih slobodarskih punktova na našem jeziku, a baza podatka i elektronska biblioteka rastu svakim danom i postaje sve korisniji za radikalne radnike. Naš rad je u svim ovim oblicima omogućio stupanje anarhističkog radničkog pokreta na javnu scenu Srbije i po prvi put su se u javnosti mogli čuti i slobodarski stavovi direktno iz usta onih koji se bore za slobodarsku revoluciju.

U toku svojih prvih pet godina aktivnosti, Anarho-sindikalistička inicijativa je uspela da postavi osnove za izgradnju ozbiljne revolucionarne sindikalne organizacije, da održi tempo revolucionarne propagande, ostvari idejni uticaj na jedan deo populacije, preživi brutalne nasrtaje vlasti, hapšenja, zastrašivanja i slične vidove represije, te da postane fokalna tačka čitavog levičarskog pokreta u Srbiji. Paralelno sa tim, koliko su to naše mogućnosti dopuštale, omogućili smo jasnije prepoznavanje naše ideologije i samim tim uspeli da odagnamo sliku anarhističkog pokreta kao skupa bombaša i piromana koji teže haosu ili, sa druge strane, kao praznog akademskog moralisanja ili intelektualnog dodatka nekoj od subkultura. Stvarajući po prvi put kod nas, posle više od 90 godina, radničku organizaciju baziranu na anarhističkim principima delovanja, orijentisanu ka revolucionarnoj transformaciji društva, mi u ASI-u smo ubeđeni da, i pored napornog rada koji je do sada sproveden, tek predstoji mukotrpni rad na izgradnji infrastrukture i rastu naše organizacije, kao i vreme pravih izazova, iskušenja i teške borbe. Nove lokalne grupe i sindikati ASI-a se stvaraju po Srbiji, razvoj naše organizacije sve više uzima maha, dok smo, učeći i proveravajući ih kroz našu praksu, još više ubeđeni da su naše ideje ispravne i da samo organizovani u borbene, snažne, samoupravne sindikate - orijentisane ka direktnoj akciji kao metodu borbe - radnice i radnici Srbije mogu očekivati poboljšanje uslova života i rada, i ostvarenje istinski slobodnog društva koje će omogućavati potpuni razvitak svakog pojedinca i kolektiva – život bez eksplatacije i vlasti.