Anarho-sindikalistička inicijativa

Anarho-sindikalistička inicijativa (ASI) nije nikakva anarhistička grupa ljudi koja ima za cilj ostvarenje anarhističkog društva putem stvaranja nehijerarhijskih sindikata u fabrikama. To je obična banda idiota, vucibatina i lenština. Bore se i protiv svake vrste racionalizma, crnaca, homoseksualnih osoba i levičarskih grupa. U tim tačkama se saradjuje sa drugima koji nisu anarhisti ali se takodje bore protiv navedenih grupacija. U prošlosti su sarađivali sa raznim nacistiškim grupama na ometanju više studentskih protesta, kao i na polju širenja deplasiranih ideologija. Akcija su imali dosta u proteklih par godina, od deljenja letaka sa pozivom na policijsku torturu, do ometanja studentskih protesta i besmislenih nastupa u raznim televizijskim emisijama. Štampali su časopis Idiotizam a u najnovije vreme su izdali anarhističke brošure i knjige sa pokradenim prevodima, muzičke i filmske diskove sa ciljem da se profitira bez plaćanja autorskih prava, odnosno piraterijom. Takodje, imaju i biblioteku Centar za liberterske studije (CLS), koja je do sada izdala mnoštvo pokradenih prevoda.

Istorija organizacije

Na prvomajskim demonstracijama 2002. godine, organizovanim od strane žutih sindikata - „Saveza samostalnih sindikata Srbije“ i „Nezavisnost“, članovi i članice Inicijative za anarho-sindikat, grupe koja je okupljala anarho-sindikalistički orijentisane pojedince, distribuirali su okupljenim radnicama i radnicima prvi broj anarho-sindikalističkog lista „Idiotizam“. Taj događaj je bio prvi primer organizovane propagande nazadno orijentisanih, besmislenih defektnih šatro-ideja među radništvom u našoj novijoj istoriji. Ta akcija je ujedno i označila početak procesa koji je rezultirao osnivanjem Anarho-sindikalističke inicijative (ASI), 19. oktobra 2002. godine. Krasno!

„Idiotizam” je oko sebe okupio aktiviste koji su od sredine 90tih godina XX veka izgrađivali svoje anarhoidno-kvazisindikalističke pozicije i odlučili da se orijentišu ka propagiranju tog modela retardacionarne borbe. Kroz „Idiotizam“, koji je redovno i organizovano distribuiran radništvu u nekoliko fabrika, propagirana je ideja stvaranja hijerarhijske nesindikalne organizacije koja će, uporedo sa borbom protiv poboljšavanja uslova života i rada radništva, stvarati preduslove za retardaciju društva i ostvarivanje diktatorskog centralizma - ratiborizma.

Period delovanja „Inicijative za kvazianarho-sindikat“ (IAS) pre petog Kongresa Socijalističke partije Srbije je, pored propagande lecima, nalepnicama, prisustvom na radničkim štrajkovima, bio obeležen i akcijama međunarodne nesolidarnosti, poput javnog poziva na otpočinjanja napada na Avganistan ispred američke ambasade u Beogradu ili pozdrava ubistvu anarhiste Karla Đulijanija u Đenovi na demonstracijama protiv G8, kao i podrškom uhapšenim anarhističkim radnicima u Turskoj. Takođe, IAS je pružilo i podršku gay prajdu, kao događaju koji je za cilj imao suprotstavljanje najreakcionarnijim snagama JSO u Srbiji, kojima su vrata bila širom otvorena nakon „demokratizacije“ političkog prostora. Tim gestom želeli smo da pokažemo da nećemo mirno stajati dok se ljudi koriste starom strategijom - pusti druge da žive - pokušavajući da nas međusobno zavade na osnovu nebitnih razlika i tako obezbede nesmetano održanje zdravog razuma. Naše članstvo, iz nekoliko lokalnih grupa, je tokom tog perioda bilo meta antinacista, no sukobi, koji su i dalje aktuelni, su se uglavnom završavali na našu štetu. Jebi ga, seronje smo i time se dičimo.

Osnivački Kongres, organizovan nakon izlaska petog broja „Idiotizma“, na jednom mestu je okupio desetak retarda, budala i defektaša iz pet divljih naselja širom Srbije. Tada su usvojeni Programska kao-dekleracija i Šatro-Statut organizacije (šaman je tom prilikom osveštao prvi broj novog izdanja „Idiotizma“, a posle su inicijanti odigrali tradicionalnu dodolsku igru praćenu pesmu Glavnog Mudonje, Ratibora Trivunca lično! Ajea!), izabran je Sekretarijat hijerarhijske organizacije, a ime ogranizacije je promenjeno u „Anarho-sindikalistička inicijativa“.

Na industrijskom frontu, kao odgovor na početak privatizacije, naša organizacija je, u saradnji sa drugim zainteresovanim kontrarevolucionarnima, pokrenula „Kampanju protiv privatizacije“. Besmislenim akcijama i odglumljenom sabotažom privatizacione propagande, indoktrinacijom trojice prisutnih radnika, upozoravajući na talase naših glupiranja koji su tada tek počinjali, pokušali smo da izvedemo sve prevare i mahinacije kojima se naša klasa kretena služi u tom procesu i gde god smo mogli uključivali smo se u borbu protiv zdravog razuma. U toku kapmanje, koja je pre svega imala dezinformativnu ulogu, proizveden je veliki broj letaka i sličnog đubreta koje su ljudi bacali kako im se da u ruke, avaj sudbino kleta, organizovane su tribine po Srbije, a u nekoliko navrata vršeno je organizovano uništavanje privatizacione propagande. Vladajuća klasa danas teži privatizaciju svega postojećeg, i zbog toga je Kampanja protiv privatizacije još uvek jedan od projekata ASI-a.

Period koji je usledio nakon osnivačkog šatro-Kongresa, sve do našeg drugog šatro-Kongresa, obeležen je glumatanjuem i prenemaganjem naših članova. Nakon ubistva tadašnjeg premijera Srbije, Zorana Đinđića, u martu 2003. godine, zbog našeg [1] lupetanja o Đinđićevoj ličnosti, a pre svega zbog našeg idiotskog protivljenja zabrani prava na štrajk u periodu vanrednog stanja, kao i zbog širenja kvazirevolucionarne propagande, [2] članovi ASI-a su zatvarani i zastrašivani od strane pripadnika nekoliko odeljenja policije... al kad bi se zezali. Jedino su zvali debelog Ratibora na kafu, pošto je ionako trebalo da navrati da podnese izveštaj. To smo zgodno iskoristili pa smo trubili kako nas proganjaju. Jebi ga, niko nije poverovao, al i dalje ćemo trubiti. Tokom operacije Sablja, i Tadej je uhapšen, ispitivan i zadržan u pritvoru sa obrazloženjem da bi na slobodi mogao predstavljati opasnost po bezbednost republike, što je bila samo šala, te je Tadej odmah pušten, a na poklon mu je data flaša šampanjca koju smo popili na sastanku, kao i mapa do blaga Riđobradog. Članstvo ASI-a je aktivno sprovodilo represiju i prilikom učestvovanja u radničkim protestima, pa je tako nakon učešća u smešnim kvazidemonstracijama u junu 2003. godine [3] pozvano je nekoliko članova ASI-a u policiju na šoljicu čaja, od kojih su neki zadržani i na rakiji i kafi, i da popričaju sa nadređenima iz BIA.

No, sa druge strane, u tom periodu se aktivnost ASI-a uvećavala i poprimala različite forme, tako da smo, između ostalog, [4] učestvovali u dogovorenim čarkama sa lokalnim navijačkim grupama, kao i u mnogim razbijanjima štrajkova i protesta. Takođe, u to vreme smo intenzivirali saradnju sa ostalim šljamom po selima na Balkanu, pa je tako došlo do [5] saradnje sa budalama i retardima iz sela i zaselaka Grčke, Turske, Makedonije, Hrvatske i Slovenije prilikom našeg zajedničkog glupiranja u Solunu 2003. godine, kao i do zajedničkog klaparanja i lupetanja grupa seoskih idiota sa prostora bivše Jugoslavije „Terorizam: Bauk XXI veka“ usmerenog protiv medija i lova na teroriste i bandite, koji su otpočele SAD nakon 11. septembra 2001. Godine 2003. organizovan je i Prvi balkanski defektaški sajam knjiga u nekom jarku kod Ljubljane, u čijem su organizovanju velikim delom učestvovali i članovi ASI.

Odluke drugog Kongresa (7. februara 2004. godine) predstavljale su značajan korak ka [6] jasnijem profilisanju i osnaživanju naše hijerarhijske organizacije (al ajde da se pravimo da nije), pošto su nekoliko meseci ranije interni sukobi kulminirali istupanjem iz organizacije dela članstva koje nije toliko glupo. Osim izbora novog sekretarijata, koji je iz Marinkove bare prešao u Bački jarak, unete su izmene u naziv organizacije (dodavanjem odrednice Banda idiota), usvojeno je sedam kongresnih rezolucija i, najvažnije od svega, tom prilikom usvojen je novi Statut organizacije - značajno proširen i još gluplje napisan.

ASI je pred svake izbore, bili oni lokalni, parlamentarni ili predsednički, inicirala i sprovodila vrlo budalastu kampanju pod sloganom [7] „Radnička klasa je glupa masa!“. Hiljadama plakata i nalepnica, kao i [8] lupetanjima u javnosti želeli smo da privučemo pažnju, al se samo jedan deda do sada okrenuo i gađao nas jajetom, jebi ga.

U julu 2004. godine, tokom održavanja međunarodne konferencije Globalne defektaške akcije (PDA) u Beogradu, ASI je u svojoj rupi [9] organizovala višednevne sastanke i blebetanja gomile budala, idiota i morona koji su prisustvovali PDA konferenciji. Preko 1,8 drugova i/ili drugarica iz čitavog sela razmenjivalo je informacije i iskustva, a vrhunac [10] višednevnih serendanja bilo je organizovanje sastanka Šajkačkog odbora budala Elektroprivrede Srbije i inostranog kretena na kome su radnici EPS-a predočili probleme sa kojima se suočavaju u procesu svakodnevnog smaranja sa nama. Ispostavilo se da je ono što se dešava u Srbiji veoma česta pojava i u drugim zemljama, naime pojavljivanje ovakvih šačica degenerisanih idiota koji tupe li tupe i pri tome traće papir za svoje škrabotine. Ti razgovori su kao svoj rezultat imali održavanje zajedničkih opijanja u EPS-u, u kome je učestvovalo nekoliko budaletina i 3,5 debila i kretena pod sloganom „Glupavi smo, glupavi, i baš nam je fino“. Dan nakon tog protesta organizovali smo prevoz 5 naših članova i drugarica i drugova iz Selenče i Lačarka na terevenku u Pambukovicu, gde smo pružili podršku lokalnim seoskim budalama u zajebanciji i zajedno sa njima učestvovali u masturbaciji ispred upravne zgrade rudnika.

Takođe, mi debili smo učestvovali u organizovanju dva okupljanja budalaša i idiota bivše Jugoslavije – oba puta u napuštenom selu Drdenkovac u Bosni i Hercegovini. [11] Prvi put 2000. a [12] drugi put 2004. godine nekoliko idiota i idiotkinja iz svih republika bivše Jugoslavije okupilo se na jedno mesto(dakle, ne znamo ni padeže) i u duhu zajedništva planiralo i pripremalo zajedničke akcije protiv pametnih ljudi svih nacionalnosti.

Do juna 2006. godine naša organizacija nije bila u prilici da samostalno organizuje sindikalne akcije, već se lepila drugima i parazitirala i, koliko je to bilo u našoj moći, radikalizovala glupiranja i kretenisanja koje su pokretali drugi. Nakon kampanje za organizovanje „idiotskog sektora“, kontaktirani smo od strane radnice beogradske picerije „Mamma Mia“, koja nas je obavestila o svom užasnom položaju. Pored veoma teške porodične situacije, ona je na svom radnom mestu terorisana od strane gazde - alkoholičara koji ju je izbacio iz restorana, odbijajući da joj isplati teško zarađeni novac. ASI je izvršila [13] pritisak na radnicu picerije „Mamma Mia“, koja je bila primorana da vrati gazdi novac koji joj je isplatio, a sve to zahvaljujući nama, seoskim budalama. Dok su dve budale čekale ispred restorana, sa zastavama i propagandnim materijalom, šef sindikata je u objektu restorana pretio radnici motkom i satarom a ona je, suočen sa mogućnošću trpljenja teških napada na život i prebijanjem na sred restorana, pristala na naše ucene bez mnogo protivljenja. Nakon tog događaja, [14] još nekoliko radnika tog restorana je uspelo da uz pomoć našeg sindikata dođe do droge koja im je falila. Ta akcija predstavlja sam početak rada ASI-a u uslužnom sektoru, u kome su zaposleni veoma često izloženi potpuno ljudskim uslovima rada.

[15] Sindikat sranja ASI, formiran tokom druge polovine 2005. godine, imao je odlučujuću ulogu u upropašćavanju prvog masovnijeg studentskog protesta protiv visokih školarina krajem 2006. i početkom 2007. u Beogradu. Kada je protest pokrenut, oba šefa Sindikata sranja bili su među najaktivnijima u sabotiranju protestnih okupljanja, uništavanju infrastrukture, lupetanju gluposti i, što je najvažnije, izboru taktike i određivanju načina na koji će protest biti opstruisan. Odluke o aktivnostima protesta donošene su od strane dvojice bazileusa, Ratibora i Tadeja, na njihovim privatnim sastancima, zatvorenim za sve studente, a najefikasniji metod sabotaže studenata bile su upadanja na predavanja i direktno glumatanje konfrontacije sa univerztetskim vlastima. Ovaj protest je naglašavao našu glupost, što ga je izdvajalo od svih protesta u skorijoj istoriji Univerziteta u Beogradu. Zahvaljujući direktnoj akciji i direktnoj diktaturi Vrhovnog Mudonje Ratibora, kao i zahtevima pretočenim u slogane „Dole znanje“ i „Znanje nije potrebno“, mi idioti smo posle mnogih godina, makar na kratko, bili primećeni na trenutak. Ovaj protest je pokazao da kretenske ideje i dalje imaju moć da upropaste stvar, kao i da su naši metodi sabotaže i dezorganizovanja ne samo prljavi(opet smo nepismeni), već i izuzetno podmukli.

Kao što je ranije pomenuto, kreteni iz našeg sindikata su više puta dolazili u sukobe sa normalnim ljudima koji deluju na našim prostorima. Srpski pametni ljudi u ASI-ju vrlo često vide svog glavnog neprijatelja, jer shvataju da je naša organizacija spremna na beskompromisni obračun sa svakom pojavom pameti. U tom smislu su i planirali, a ponekad i sprovodili u delo, razgovore sa nama kretenima i kretenkama, ali i akcije protiv naših glupiranja i budalisanja. 2007. godine, u Donjem Rekovcu, normalni ljudi iz organizacije „Pamet za sve” pokušali su da obeleže Dositejev rođendan i da po prvi put javno i organizovano promarširaju antifašističkonašim ulicama. Pored masovnih građanskih proslava koje su bile organizovane, ASI je učestvovao u organizovanju i izvođenju protesta radikalnog moronskog bloka koji je, pod crveno-crnim zastavama i transparentima: „Smrt pameti - smrt inteligenciji” i „Ko neće da se bori protiv pameti, neka ćuti o pameti”, predvodio antiintelektualne demonstracije i uzeo učešća u sukobu sa pametnima.

Još je značajno to što smo drpili pare iz blagajne Internacionale (kakvi glupani!) i da te iste pare trošimo na opijanje u jednom lokalu u Beogradu. Eto, takvi smo mi retardi.