Still working to recover. Please don't edit quite yet.
Difference between revisions of "Pad i uspon komunistiÄkog pokreta"
(→D) Protivrečnost radnog vremena) |
|||
| Line 284: | Line 284: | ||
"Time dolazi do sloma proizvodnje na osnovu trgovinske vrednosti. [The free development of individualities, and hence not the reduction of necessary labour time so as to posit surplus labour, but rather the general reduction of the necessary labour of society to a minimum, which then corresponds to the artistic, scientific etc. development of the individuals in the time set free, and with the means created, for all of them". 13]<br> | "Time dolazi do sloma proizvodnje na osnovu trgovinske vrednosti. [The free development of individualities, and hence not the reduction of necessary labour time so as to posit surplus labour, but rather the general reduction of the necessary labour of society to a minimum, which then corresponds to the artistic, scientific etc. development of the individuals in the time set free, and with the means created, for all of them". 13]<br> | ||
<br> | <br> | ||
| + | |||
| + | '''A EVO MALO I KONTRATEZA VASIM TVRDNJAMA ... PROCITAJTE , VREDI! | ||
| + | Bilo je mnogo rasprave o tome šta je zapravo propalo sa padom Berlinskog zida: da li je to samo jedan određeni istorijski oblik socijalizma, uz to još i nelegitiman i nastao zloupotrebom i pogrešnim tumačenjem njegovih osnovnih načela, ili sama ideja socijalizma kao takvog. Žestina i upornost ove rasprave koja se i danas često obnavlja svedoči nam o jednom važnom fenomenu modernog društva, o velikoj emotivnoj investiciji u taj sistem koji su učinili mnogi intelektualci i političari, i o nespremnosti da se od njega rastave čak i u trenutku kad se njegova neefikasnost i suštinska pogrešnost kao koncepta nameću u hiljadu znakova. | ||
| + | |||
| + | Argumenti za ekonomsku destruktivnost tog sistema, i za njegovu konstitucionalnu predodređenost za ugrožavanje slobode pojedinca već su dovoljno dokazani i teorijski i praktično. Već sredinom prošlog veka postalo je jasno da neuspeh socijalističkih društava da ponude svojim građanima ekonomski privlačniji život i minimum građanskih sloboda koje im pruža društvo slobodne konkurencije, nije posledica nikakvih zloupotreba, "birokratizacije", ili bilo kog sličnog defekta u primeni osnovnih socijalističkih načela, već stvar izvorne prirode samih tih načela. Odkad su sredinom prošlog veka izveštaji o žalosnom tretmanu ljudi u zemljama bivšeg Istočnog bloka postali šire dostupni, i od kad je nestalo svake sumnje da se sistem državnog socijalzma u bilo kom pogledu može ekonomski takmičiti sa kapitalizmom, nestalo je bilo koje racionalne osnove za istrajavanje na podršci samom socijalizmu. Ako je uprkos tome, u drugoj polovini XX veka ta podrška u izvesnom smislu pre jačala nego slabila, i ako su principi i opšte shvatanje društva koji su ležali u osnovi socijalističke vizije sveta postajali još prihvaćeniji nego pre, postajalo je utoliko jasnije da izvore ove podrške ne možemo tražiti u sferi intelektualnih koncepata niti razumne politike, već prevashodno u iracionalnoj vezanosti za jedan određeni moralni kod koji socijalizmu daje opravdanje i koji sve njegove zločine i neuspehe amnestira i čini čak nevažnim. | ||
| + | |||
| + | Taj moralni kod koji leži u osnovi socijalizma jeste vrlo stari kult plemenskog žrtvovanja. On polazi od shvatanja čoveka kao žrtvene životinje morala jednakosti, koji je izručen volji kolektiva u svakoj tački svoje egzistencije. Taj čovek nema (ili ima vrlo ograničeno) pravo na svoj individualni život, na traženje vlastitog puta, i postavljanje vlastite autonomne lestvice vrednosti koju može ostvarivati kako želi, pod uslovom da u tome miroljubivo sarađuje sa drugima. Odbleske tog ideala možemo danas još videti u vapajima za smanjenje razlika između bogatih i siromašnih, ali i za preraspodelu dohotka unutar jednog istog društva. I posle sloma socijalizma, taj egalitaristički moralni kod živi u osećanjima i praksama koje su njegova intelektualno-etička izlučevina: mržnja prema biznisu, zavist prema uspešnim pojedincima, instinkt "stada" koji iz nje proističe, težnja da se direktnom kontrolom svima obezbede jednake pogodnosti bez obzira na tržišnu vrednost njihovih zasluga itd. Moralnom atmosferom iz koje se rađaju ovakve težnje dominiraju osećanja zajedništva, sigurnosti i predvidivosti, koja isključuju koncept čoveka kao slobodnog bića koje preduzima na svoju odgovornost eksperimente u proizvodnji i trgovini, i snosi samo troškove svojih eksperimenata. To je jedan mnogo stariji i instinktivniji moralni svet od onog koji će se razviti u krilu civilizacije, i biti zasnovan na kulturnim tabuima i apstraktnim pravilima čije poštovanje će se smatrati uzorom pravde, a ne bilo kakvi rezultati individualnih aktivnosti, poput jednakosti ili "ravnomerne raspodele". To je svet surovog divljaštva preobučen u šljašteću i cmizdravu odoru "socijalne pravde". Taj moralni svet ima smisla samo u okviru paleolitske horde, prinuđene da zarad opstanka sledi kolektivni duh i apsolutnu odanost grupi. Samo u okviru takve grupe bogatstvo ne postoji kao proizvod rada i trgovine koji je uvek "neravnomeran", već kao oskudni dar lova i sakupljanja, ili plen preotet od neprijatelja, koji u skladu sa egalitarnim principima horde mora biti ravnomerno podeljen da bi grupa opstala. Kao što je u literaturi već pokazano, moderni socijalistički ideal "društvene pravde" je samo jedna nemoguća evokacija tog starog predcivilizacijskog plemenskog morala, regradacija sa onog stadijuma moralnog života koji je bio postepeno izgrađivan u toku uspona civilizacije, i koji je postepeno istiskivao instinktivnu odanost grupi, i zamenjivao je poštovanjem apstraktnih pravila, poput trgovine, zaštite vlasništva ili držanja obećanja, koja su i omogućila uspon bogatstva i raznovrsnosti života. | ||
| + | |||
| + | Tačka u kojoj dolazi do bliske konvergencije između tribalnog kulta žrtvovanja za hordu i modernog ideala "društvene pravde" jeste njihov personalni karakter i vera u neposredno namirivanje pravičnosti putem kolektivne akcije. Onaj čuveni tribal iz Poperove priče koji je suštinu svog moralnog ideala iskazao kroz devizu "moralno je kad mi opljačkamo susedno pleme, a nemoralno kad oni to isto urade nama", u suštini je samo rezimirao moralni ideal modernih socijalističkih (i svih "welfare") vođa koji pravednim smatraju kad oni preko države opljačkaju biznismene, a nemoralnim kada kartel-biznismeni putem rent-seekinga opljačkaju njih. Duh nasilja i konflikta je ono što izvire iz ovog tribalističkog morala, i po čemu se on uvek može prepoznati: ksenofobija paleolitske horde, koja svakog stranca smatra neprijateljem, u osnovi uvire u duh "klasne borbe" modernog socijalizma, i njegovu težnju da preotme putem nasilja deo plena bolje stojećim klasama, koje smatra svojim nepomirljivim neprijateljima. Moralno opravdanje redistributivne države blagostanja je samo savremeni i prilagođeni oblik ovog moralnog ljudožderstva paleolitskog divljaka. Ono polazi od pretpostavke da neki članovi društva imaju pravo na nečije tuđe bogatstvo, i da je uloga države da primenom nasilja tu novu aristokratiju snabde onim dobrima koja su joj potrebna, tako što će ih oteti od neprijateljskih "hordi", odnosno proizvodnih klasa. Jedna grupa je žrtveno jagnje za ostvarenje interesa druge. Prošli vek je počeo tretiranjem privatne svojine kao krađe, dok ovaj startuje jasnim uvidom da je preraspodela te svojine u skladu sa "društvenom pravdom" zapravo krađa. | ||
| + | |||
| + | Vrlo je važno za razumevanje čak i postmortalne privlačnosti socijalističkih načela, to što su ona zasnovana na moralnim postulatima koji obećavaju rasterećenje od odgovornosti koja je nužni pratilac života u individualističkoj civilizaciji (ako to već nije pleonazam). Postulati preraspodele i egalitarizma čine zapravo svojevrsnu ideologiju udobnosti i bezbrižnosti, oni skrivaju infantilni impuls po kome je neko drugi odgovoran za dobrobit odraslih ljudi. Zato su tribalna militantnost i legitimizovano nasilje nad produktivnijim manjinama mogli da na moralnom pijadestalu potisnu miroljubivu saradnju među pojedincima. Duh zajedništva i personalne upućenosti koji sačinjava unutrašnji osnov plemenskog morala ovde je u potpunosti na delu. Socijalizmu je uvek bilo sve oprošteno zato što je nudio viziju oslobađanja od civilizacije, što je razvijao tu nemoguću plemensku egzistenciju u obliku jedne moderne ideologije, izražavajući se istovremeno jezikom nauke koji će ga približiti kako intelektualcima, tako i učiniti uverljivim za običan svet. On je pružao instinktima altruizma i ksenofobije šansu da se izraze na onaj način na koji je to bilo moguće u svetu civilizacije, da pronađu neprijatelja ili "žrtvenog jarca" koji će biti oglašen krivcem za bedu i poniženje "potlačenih", i čijim žrtvovanjem i legitimnim uništenjem na širokoj skali od fizičke likvidacije, preko otimanja imovine, do indirektne konfiskacije putem progresivnog oporezivanja, mora biti namirena "društvena pravda" i ostvarena jednakost. Jasno da je buržuj, tj. "kapitalista" bio i ostao to žrtveno jagnje, rđava supstitucija za pripadnika neprijateljske horde koji nam je "oteo" kožu muflona ili teritoriju za lov. | ||
| + | |||
| + | Nerazumevanje onog što je Hajek nazvao "proširenim poretkom", odnosno društvom koje se više nije ograničavalo na izolovanu hordu kojom vlada personalna zavisnost i slepo zajedništvo, već dobrovoljna inpersonalna saradnja putem trgovine, uveliko je doprinelo popularnosti ovog "socijalnog" neotribalizma. Neshvatanje nužnosti da u modernom društvu standardi pravednosti ne mogu biti formulisani u terminima neposrednog služenja kolektivnom dobru neke grupe, već poštovanjem apstraktnih pravila koja su omogućila da se koordinacija aktivnosti proširi na neslućeno mnogo pojedinaca, predstavljala je okruženje u kome je neotribalizam mogao da se nametne kao vladajuća moralna paradigma, što je predstavljalo osnov i uslov prodora socijalizma i komunizma. Negiranje postojanja pluralizma individualnih ciljeva, odnosno pretpostavka da u modernom društvu postoji neko ko može legitimno nametnuti sveobuhvatnu lestvicu vrednosti svim pojedincima, predstavljala je jedini osnov za nadu u "humanizovanje" civilizacije. Treba li podsećati da takva zajednička lestvica vrednosti i ciljeva postoji samo među divljacima? Kada ovoj moralnoj kontrarevoluciji pridodamo i njeno fuzionisanje sa prividno progresivnim rečnikom racionalističke kvazinauke, sa arogantnim Prosvetiteljstvom koje je poput intelektualnog opijata privuklo mnoge najbolje umove da postanu neprijatelji svake postupnosti i razboritosti, dobijamo mnogo jasniju sliku razloga zbog kojih reakcionarna priroda socijalizma često nije bivala prepoznata. Ona je bila maskirana zavodljivim spojem kvazinauke i tobožnje moralne zabrinutosti za žrtve civilizacije. | ||
| + | |||
| + | Ta veštičja čorba altruizma i hiperracionalizma, u svoj svojoj paradoksalnosti, jeste ono što i danas zbunjuje mnoge, ne dozvoljavajući im da prozru moralne osnove na kojima počiva socijalizam; da zahtevi za jednakošću, društvenom pravdom i otimanjem bogatstva, uopšte nisu manje plemenski i primitivni zbog toga što su ukršteni sa najvišim oblikom pseudonaučne revolucionarne retorike, koja propoveda ne o povratku u divljaštvo, već o projektovanju u novu i još neiskušanu budućnost. | ||
| + | |||
| + | Ako bismo pokušali da tragamo za najizvornijim elementom moralne paradigme koja je vladala kroz XX vek, i koja u velikoj meri vlada i danas, to bi ponajpre bilo pružanje iluzije ljudima da su korisni svom bližnjem, samo ukoliko se angažuju na direktnom "ispravljanju nepravdi" putem političke akcije. Ideja da se drugima može koristiti samo redistribucijom bogatstva i moći, i preduzimanjem neke nasilne akcije u najširem smislu reči, ukazuje na činjenicu da u okviru ovog modela nije moguće priznati i upražnjavati nadpersonalna pravila koja omogućuju miroljubivu kooperaciju. Slom socijalizma kao svetskog pokreta povećao je frustraciju među većinom ljudi, jer je ostavio bez institucionalnog, simboličkog i vrednosnog oslonca instinkte plemenskog žrtvovanja u njima. Prestalo je da bude jasno u šta čovek treba da veruje da bi bio "human" i "solidaran" sa ugroženima i potlačenima. Prihvatiti kapitalizam kao moralnu osnovu ove orijentacije nije bilo moguće iz više razloga. Najpre, zbog satanizacije koju je on proživeo u XX veku, a onda i zbog nemogućnosti da se kapitalizam pravda na altruističkim osnovama. Sistem čije je najsuštinskije opravdanje zasnovano na ideji individualnih prava i slobode pojedinca nikako ne može tvoriti neki posvećeni egalitaristički jezik za iskazivanje zabrinutosti humanističkih neotribala za "čoveka", u okviru neke jedinstvene hijerarhije vrednosti o koju se ovaj profani svet ogrešuje. Jezik individualne slobode i privatnih prava nije pogodan da se kroz njega formuliše slika čoveka kao žrtvene životinje ili kućnog ljubimca prema kome osećamo ljubav ili brigu, a to je upravo slika koju nas je socijalistička tradicija čitav jedan vek učila da gajimo u odnosu na čoveka. Na kraju, učiniti od oslanjanja na apstraktne principe koji su svoju delotvornost dokazali u praksi temelj opravdanja naših napora da svet učinimo boljim, znači obesmisliti premisu o neotribalnom žrtvovanju i paternalizmu kao vodičima kroz proces napretka čovečanstva, i ubediti "humanističke" intelektualce da su beskorisni. | ||
| + | |||
| + | Upravo ova zadnja okolnost čini od kapitalizma tako fragilnu osnovu napretka civilizacije. On nije pod stalnom pretnjom zbog svojih mana, već naprotiv, zbog svojih vrlina. To je jedini sistem koji je od prava pojedinca načinio svoj centralni princip, i koji je stvorio mehanizam miroljubive saradnje koji je omogućio pojedincima da profitiraju iz te saradnje bez potrebe da se usaglašavaju o svojim moralnim shvatanjima ili životnim ciljevima. To je prvi i jedini sistem koji je opstanak učinio kompatibilnim sa slobodom, a nasilje kao osnov borbe za preživljavanje učinio potpuno suvišnim. On je dokazao da je moguće da pojedinac uspešno živi bez tutora koji bi mu propisivao šta da radi, misli ili veruje. Međutim, naličje ove slobode je odgovornost svakog pojedinca i nemogućnost da se bilo kome pomogne ukoliko on sam nije u stanju da sebi pomogne, ili da mu se unapred garantuje neki zadati standard života. Sve što možemo očekivati u kapitalizmu jeste postepeni napredak koji polako zahvata sve više ljudi i evolutivno eliminiše jedan za drugim izvore bede i patnje. On nema nikakav čarobni štapić, niti nudi neki način da organizovana grupa ljudi primenom nekih političkih mera ad hoc reši probleme sa kojima su ljudi zbog prirodne oskudice i ograničene produktivnosti osuđeni da žive. | ||
| + | |||
| + | Ovde se kapitalizam sudara ne samo sa neotribalnim instinktima koji nalažu personalnu brigu za pojedinca, već još i više sa revolucionarnim duhom političke filozofije novog doba koja nalaže sveobuhvatnu rekonstrukciju ustanova u skladu sa "umnim principima". Verovati u tradiciju i iskustvom osveštana pravila kao u najbliži put do blagostanja i eliminisanja ljudskih nesreća najveća je uvreda za megalomanski razum evropskog prosvetiteljstva. Vek koji je za nama, dokazao nam je jednu od najčudnijih činjenica, da istorijskim zbivanjima u neuporedivo manjoj meri upravljaju tehnologija, naučno znanje i objektivne ekonomske nužnosti, a mnogo više pogrešne ideje o načinu na koji treba organizovati ljudske poslove. Socijalizam koji je u različitim svojim vidovima ispunio XX vek svojim razornim dejstvom predstavljao je u kognitivnom smislu jedva nešto više od puke intelektualne greške. On je pretpostavljao stvari za koje danas imamo pouzdane naučne dokaze da su pogrešne, i pružao je od samog početka inferiorne rezultate u odnosu na društvo slobodne konkurencije. On je verovao u centralno dirigovanje, "promišljenu kontrolu" privrede, planiranje, regulaciju, jednom rečju u minimiziranje prostora individualne inicijative kao na uslov "emancipacije" čoveka i prevazilaženje svih onih zala koja kapitalizam nije mogao čarobnim štapićem da razreši. Jasno je da je čitav taj projekat, u svojim raznim vidovima i modalitetima, predstavljao najčistiju intelektualnu zabludu, i da je vodio samo podrivanju temelja napretka i izopačavanju strukture motivacije ljudi da delaju na popravljanju svog položaja u svetu, infantilizujući ih i učeći da očekuju uvek pomoć od države, i da nju krive za sve svoje probleme. Time je zatrovao najvredniji izvor civilizacijskog napretka, a to je samoljublje ljudi, i njihova spremnost da preuzmu odgovornost za istraživanje novih i neispitanih mogućnosti, i za suočavanje sa posledicama svog izbora. Svuda oko sebe nailazimo na mnoštvo znakova ove intelektualno-moralne degradacije: nezaposleni koji krive vladu za svoj problem i od nje očekuju da ga reši; pripadnici sindikata koji od vlade očekuju da garantuje njihove statusne privilegije bez obzira na tržišnu vrednost njihovog rada; intelektualci koji očekuju od vlasti da dela u skladu sa željama ljudi koji ne razumeju principe na kojima počiva tržišni poredak, jer je jedino to "demokratski"; farmeri koji očekuju od vlade da im unapred garantuje takvu i takvu cenu nekog proizvoda, bez obzira na stanje tržišta, rod, ili želje kupaca – sve su to posledice najobičnije intelektualne greške koja je porodila hiljade podsticaja da se primenjuje nasilje za ostvarenje svojih ciljeva, i što je još gore, da se za tu primenu nasilja nalazi moralno opravdanje. A majka svih grešaka je bila ideja da se aktivnosti saradnje među ljudima koje regulišu spontrani mehanizmi tržišne koperacije, mogu uspešno podvrgnuti nekoj razumnoj "društvenoj kontroli". | ||
| + | |||
| + | Međutim, i to je ključna stvar, svoj uticaj kojim je prožeo i kontaminirao skoro celokupnu naučnu i filozofsku kulturu savremenog doba socijalizam ne duguje svom saznajnom siromaštvu, već naprotiv, svom afektivnom i emocionalnom bogatstvu, svom mesijanskom obećanju izbavljenja iz kandži civilizacije i prevazilaženja robovanja nasleđenim kulturnim i pravnim običajnostima. On je predstavljao pozni, krvavi bljesak neotribalističke nostalgije na horizontu jedne umorne civilizacije koja je želela da se podmladi na pogrešan način. | ||
| + | |||
| + | Istorijska je sreća da najveći deo ludorija u koje su verovali naši intelektualci i političari kroz XX vek danas predstavlja muzej intelektualnih starudija na smetlištu istorije. Ipak moralni temelji tih grešaka su i dalje živi, i ako je to moguće, još manje shvaćeni nego pre. Vek koji je počeo obeležavaju mnoge opasnosti sa kojima je svet suočen i kojima se svakodnevno priča: neke su sasvim realne, a neke prenaduvene propagandom i potrebom ljudi da razvijaju apokaliptičke scenarije raznih vrsta: od prenaseljenosti, preko ekološkog zagađenja do siromaštva ili zaraznih bolesti. Drugi problemi, poput terorizma i bezbednosti su sasvim realni i moraju biti rešavani svim odgovarajućim sredstvima. Ali, naš osnovni problem i dalje ostaje moralne i intelektualne prirode – u nelagodnosti koju osećamo pred principima koji su omogućili rast naše civilizacije, i u našoj iluziji da zadiranjem u te principe možemo unaprediti stanje naših poslova. To je iluzija, koju novi "antiglobalistički" pokret tako dobro reprezentuje, da beda i nesreća koji su preostali nisu posledica prirodne oskudice i loših politika koje sputavaju slobodu pojedinca, već zavere loših ljudi koji lišavaju svoje bližnje onog što im inače pripada. Nikome ništa ne pripada, i sve što od dobara želimo mora biti stvoreno, otkriveno, u kooperaciji sa drugima, a ne nađeno ili dodeljeno nekome od nekoga. Da bi siguran put u "kraj istorije" bio trasiran potrebno je da shvatimo da napredak nije stvar boljeg ili "humanijeg" korišćenja kolektivne moći za određene svrhe, već ograničavanja takve moći i uklanjanja veštačkih prepreka koje je njeno neograničeno upražnjavanje postavilo pred individualnu inicijativu ljudi. Sami ljudi će se, kad vlast prestane da im glumi tutora i dadilju, najbolje pobrinuti za svoju dobrobit. Kako je Hajek 1944 godine rekao, "Vodeće načelo, da politika slobode za pojedinca jeste jedina istinski progresivna politika, ostaje tačno danas kao i u XIX veku". Učiniti da podrška takvoj politici postane sinonimom humanog angažovanja svakog čestitog pojedinca, ostaje najveći moralni zadatak čovečanstva u XXI veku. | ||
| + | |||
| + | |||
| + | ''' | ||
Revision as of 20:44, 13 September 2006
Contents
- 1 Foreworld
- 2 Kapitalizam i komunizam
- 2.1 A) Najamni rad kao društveni odnos
- 2.2 B) Zajednica i njeno uništenje
- 2.3 C) Roba
- 2.4 D) Kapital
- 2.5 E) Konkurencija
- 2.6 F) Kriza
- 2.7 G) Proletarijat i revolucija
- 2.8 H) Nastanak ljudske zajednice
- 2.9 I) Podruštvljenje
- 2.10 J) Države i kako da ih se otarasimo
- 2.11 K) Komunizam kao postojeći društveni pokret
- 3 Lenjinizam i levičarski komunizam
Foreworld
Nisu je pronašli
Jedan od najboljih ikada napravljenih filmova o klasnoj borbi ne traje više od 10 minuta. Snimljen je 10. juna 1968. u jednoj fabrici baterija u pariskom predgrađu. Većina tamošnjih radnika nije imala stručnu spremu, loše su ih plaćali, morali su da rukuju sa otrovnim hemikalijama, a bili su i poprilični mačoi. Štrajkovali su od 13. maja i upravo su se spremali da se vrate na posao. Od šefa su izboksali par ustupaka što se tiče boljih radnih uslova, ali u poređenju sa energijom uloženoj u borbu, to nije bilo skoro ništa. Jedna žena, imala je tada oko dvadesetak godina, stoji u centru diskusije i ne da da je nagovore da se unutra vrati. Polu viče, polu plače: "Ne, ja se tamo više ne vraćam! Nikada bre više neće moja noga kročiti unutra! Idite i sami se uverite u kakvoj mi to vukojebini radimo!..."
Jedan režiser dokumentarnih filmova intervjuisao je 1996. godine ljude koji su tada učestvovali u štrajku - radnike i radnice, praktikante, sindikalce, komunističkog partijskog sekretara (koji onomad pokušavaše da nagovori onu radnicu da se ponovo lati posla). Jedino nju nisu uspeli da pronađu. Malo njih je se uopšte seća. Ona je napustila fabriku nedugo zatim i niko ne zna šta se sa njom dalje desilo, čak ne znaju ni kako se zvala, tek ime: Žozelina.
Na jedno presudno pitanje nećemo dobiti odgovor: naime, isto ono koje je Žozelina postavlila samom svojom reakcijom. Tokom "normalnog", mirnog života o vratu nam vise navike i pravila i praktično je nemoguće da se ne povinujemo. Ali kada se milioni štrajkača sjedine u jednu zajedničku silu, kada država onemoća, a reči u medijima izgube svaki značaj, kada se cela jedna zemlja uputi u pravcu korenitih promena... i kada su štrajkači uvideli da će im njihove teško izvojevane povišice u treptaju oka smazati inflacija: zašto se vraćaju nečemu, kada znaju da je to samo surova ili podnošljiva beda sledećih trideset godina?
Neki bi rekli da je Žozelini i njenim koleginicama nedostajala odgovarajuća svet, drugi tvrde da je radnicima falila organizacija, treći govore da nisu bili dovoljno spontani, a pametnjakovići objašnjavaju da maj '68. nije mogao da uspe, jer se nisu još stekli uslovi za...
Sledeći sastavi ne rešavaju problem - koji nije ni matematički zadatak ni zagonetka koju rešavamo odgovarajućim ključem - oni postavljaju samo to prvo, izvorno pitanje, koje prethodi svim drugim. Jedan od sledeća tri teksta, "Osobenosti klasne borbe zadnjih godina", napisan je neposredno posle prekida štrajka u Vonderu i mnogim drugim fabrikama. "Lenjinizam i levi komunizam" nastao je 1972. i to na zahtev nekoliko radnika koji su ga posle između ostalog delili po Renou.
Volstrit protiv Berlinskog zida
Sva tri sastava pokušavaju da komunizmu povrate značaj i da ga odbrane od ideologije po imenu "marksizam", nevezano da li je reč o zvaničnom, akademskom ili levom marksizmu. Zašto bi trebalo da se nazivamo komunistima? Što jedan pojam pridobija na značaju, verovatnije je da će vladajući poredak pokušati da ga upregne u svoje svrhe. Reč "komunizam" toliko je puta bivala izvrnuta i zloupotrebljavana do sada (kao i "sloboda", "nezavisnost", "čovečno") da je postala sinonim za život u paternalističkoj, diktatorskoj i totalitarnoj državi. Samo slobodno, nezavisno, čovečno i komunističko buđenje može ovim rečima da povrati njihov prvobitni značaj.
Danas se na svakom ćošku čuje da je radikalna teorija prevaziđena (pritom su zadnjih 25 godina dobar primer njenog današnjeg značaja koji jednostavno bode oči). Šta je bre ovde zastarelo?!
Klasna borba? Čovek ne mora da pročita 2000 stranica Marksa da bi skapirao da se oni bez vlasništva nad sredstvima za proizvodnju bore - i obično gube - protiv onih koji ih kontrolišu.
Vrednost kao prosečno društveno vreme neophodno za proizvodnju dobara? Ovo društvo očigledno je zaluđeno skraćivanjem vremena! Kompjuterizacija, kolovozi podataka, mobilni telefoni svuda naokolo - a sve sa ciljem da se ubrza cirkulacija. Na radnom mestu, pri kupovini, čak i u slobodno vreme: prema svakoj životnoj radnji odnosimo se kao da mora da se pretvori u što brži protok. Paul Virilio opisuje kako se ekonomija ne ograničava samo na proizvodnju predmeta već proizvodi i brzinu, a predmete samo utoliko koliko stvaraju brzinu. Iako Virilo za sebe ne tvrdi da je marksista, on nam predočava jedan svet koji se šepuri skraćivanjem vremena potrebnog da bi se nešto postiglo, znači jedan svet kojeg minimalno radno vreme, tj. vrednost, održava u pokretu.
Profit kao pokretačka snaga tog sveta? Svakome koga firma otpusti nakon što je u nju uložio 20 godina svog života jasno je kao dan da je preduzeće akumulirana vrednost koja se stalno uvećava i ruši sve što joj se ispreči na putu.
Svima onima koji plansku ekonomiju poistovećuju sa socijalizmom, koji uživaju da promarširaju ulicama iza vietkongovske zastave i kojima plave bluze [blue collars] predstavljaju zemljanu so [salt of the earh], pad Berlinskog zida i broja fabričkih radnika kao i nestanak radikalnih levičarskih grupacija znači konačnu propast komunizma. Slom takozvanih socijalističkih zemalja pokazuje kako vlada ekonomija. Istok je, kao i Zapad, imao svoje akumulacione krize. Kada bi se pojavila želja da opet bude profita, u Klevelandu je morao da se izmeni proizvodni, a u Kremlju politički sistem. Državni kapitalizam nije propao zato što je ljudima dozlogrdio totalitarni sistem nego zato što više nije uspevao da se samoodržava i svojim hajkama i tlačenjima ulije sadržinu. Kapitalističkoj industriji u razvoju baš je odgovarala planska ekonomija. Vlast birokratije počivala je sa jedne strane na kompromisu sa seljacima, a sa druge sa radnicima (doživotno zaposlenje sa manimalnim osiguranjem u zamenu za političku pokornost: čak su i povremene čistke doprinosile društvenom rastu i tako još učvrstile radničku podršku birokratama). Mada je to funkcionisalo u Rusiji 1930., nije moglo da upali 1980., a tako nešto tek nije imalo šanse u Istočnoj Nemačkoj ili Čehoslovačkoj 1980. Kapitalizam zahteva određene oblike konkurencije između suprotstavljenih polova akumulirane vrednosti, a samim tim i izvesne političke i privredne slobode. Raspad SSSR ne osporava Marksa, već potvrđuje teze iznete u "Kapitalu". Politbirou polazilo je možda za rukom da sklepa unutrašnje tržište, ali nije mogao da utekne cilama svetskog. Iste sile koje su u Liverpulu hiljade ljudi izbacile na ulicu urušile su birokratske brane koje su u Moskvi zaustavljale protok novca i robe. "Zloduh je još uvek među nama", objaviće Wall street journal aludirajući na Manifest iz 1848., "Marksova analiza može da se primeni na iznenadni clom komunističkih režima, koji su nastali na temeljima njegove teorije, ali koji nisu pratili njegova uputstva."
1968. i sve oko nje
I pre je bilo radničkih ustanaka koji su se otvoreno suprotstavljali državi i institucionalizovanom radničkom pokretu; mogi od njih bili su još mnogo nasilniji (kao, na primer, oni posle Prvog svetskog rata), ali je potres 1970. poprimio globalnije razmere i zario se mnogo dublje. Za razliku od 1871., 1917.-1921. i 1936.-1937., kapital se ovog puta u industrijskim zemljama probio u sve društvene sfere i sve više je pretvarao društvene radnje i odnose u robu. Ujedinio je društvo pod svojom vlašću. Politika u vidu suprotstavljenih tabora i programa ležala je u samrtničkom krevetu. Francuski sindikati i radničke partije uspele su da uguše tronedeljni štrajk u kojem je učestvovalo između četiri i pet miliona ljudi, ali nisu mogli da sroče nikakav program koji bi se po bilo čemu razlikovao od "građanskih" partija. Ljudi koji su sudelovali u generalnom štrajku od leve vlade nisu očekivali ništa više do malo boljeg socijalnog programa. Na dnevnom redu bila je "Socijalna tržišna privreda" ca naglaskom na intervencije države kada je levica na vlasti ili sa naglaskom na tržište kada desnica osvoji više glasova.
Robni odnosi posredovali su čak i najprostijim ljudskim potrebama. Američki san pripada samo tebi, samo treba da budeš dovoljno bogat da bi ga kupio. Najatraktivnija kola nisu ona koja si upravo kupio, već sledeća na tv reklami. Samo na plakatima obitava roba u svom uzvišenom obliku. U trenutku kada je radničkom raju à la Rusija istekao rok trajanja, potrošački raj prirodno je postao nedostižan. U fabrici nije više bilo budućnosti: ni noćna mora sa jedne stran čelične zavese ni zemlja snova sa druge strane ekrana. Radno mesto nije više bilo polazna tačka za izgradnju novog, boljeg sveta. Knjiga "Društvo spektakla" Situacionističke internacionale nije odmah našla put do čitaoca po objavljivanju 1967., ali je zato bila preteča kritika koje će uslediti. Tada su se mnogi loše plaćeni i podjarmljeni radnici priključili cindikatu stigavši konačno u 20. vek. Samo mali deo radničke klase otvoreno je izrazio svoje odbijanje prema društvu; pobunjenici sa njene margine, pre svega oni mlađi koji su za takav čin imali više nego dovoljno razloga. Da bi razumeli talas pobune svetskih dimenzija, moram da obratimo pažnju na njegovu suštinsku dinamiku: masovno otuđenje prema fabričkom i kancelarijskom životu. "Ko će (još) da radi?" zapitaće se Newsweek sredinom sedamdesetih. Uprkos tome, skoro svi štrajkači [sit-downs] okupirali su svoja radna mesta umesto da izbiju iz tih okvira. Skoro nijedna napredna akcija nije krenula putem komunizacija [Vergemeinschaftung] u povoju (zauzimanje gasnih i transportnih službi od strane poljskih štrajkača 1971., obaranje cena u Italiji, ilegalna useljavanja, "društveni štrajkovi" vozača autobusa, medicinskog osoblja i električara koji su ukidali struju birokratama i preduzećima i mnogi drugi primeri). Prekid rada i prisvajanje robe nisu se stopili u napad na rad u vidu robe, odnosno na najamni rad kao takav. Kritiak nije ništa poštedela - od zatvora do pedagogije - ali su akcije najčešće bivale samo negativne. Bilo je premalo pokušaja da se društvo na kreativan način promeni, te je kapitalizam iznova preuzeo kormilo.
Istorijski ustanci nemaju datum rođenja ili smrti, ali je Fiat zasigurno bio više od simbola. Fiat je bio [ein Meilenstein]. Godinama je preduzeće iz Torina imalo problema sa čestim štrajkovima na proizvodnim trakama, masovnim izostancima i skupovima po odeljenjima, ali organizovanim neredima nije uspelo da od negacije stvore nešto pozitivno. Menadžment je tako uvek slamao (prilično veliku) manjinu uz pasivnu pomoć umorne većine zabrinute za svoja radna mesta. Radikali su presekli jednu društvenu logiku, ali nisu doprli do nove. Militantne (ponekad čak i naoružane) akcije gubile su postepeno vezu sa radničkom [betrieblicher] bazom. Kompanija je 1980. otpustila 23 000 od 140 000 zaposlenih: fabrika je stupila u tridesetopetodnevni štrajk; naposletku je 40 000 radnika izašlo na ulicu protiveći se štrajku. Sindikati su potpisali kompromis (23 000 radnika primilo je pomoć države). Kasnije su još hiljade radnika zbog racionalizacije otpuštene. Takvim preokretima ugušeno je društveno žarište šezdesetih i sedamdesetih.
Working man's blues
Za poraze koje je radnička klasa od tada pretrpela kriv je njen defenzivan stav prema vazda pokretljivom neprijatelju. Nebitno koliko se zabarakadirala u rudnicima ili fabrikama - radnička borbenost nikada nije mogla da se suprotstavi restrukturiranjima. Radnici su jaki, dok ih kapital trebuje. Iako se otpuštanja ponekad godinama odugovlače uz podršku ostatka radničke zajednice, neprofitabilna radna snaga ne može da opstane. Tokom sedamdesetih i osademdesetih radnici su bili brojni i dobro organizovani, ali su izgubili jer im je ekonomija otela funkciju koja je istovremeno i njihovo društveno oružje. Ništa nije u stanju da natera kapital da zaposli radnu snagu koja mu ničemu ne koristi. U isto vreme nastaju "komiteti za akcije", "bazne grupe" [Basisgruppen] itd., tj. organizacije odozdo koje su delale na radnim mestima i van njih. Novi koordinacioni organi nastali u Francuskoj za vreme štrajka železničara 1986. i u pokretu medicniskih sestara 1988. nisu preživeli tu svoju funkciju i raspali su se (camo mali broj je preneo svoju energiju na "bazne" [Basis-, nehijerarhijske?] sindikate i tako se utopio u kapital). Radnici su se godinama borili da se prema njima ne ophode kao prema robotima; istovremeno je nekolicina okrenula leđa radu i potrošačkom društvu. Kapital je odgovorio uvođenjem pravih robota otpisavši milione radnih mesta, a preostalu nekvalifikovanu radnu snagu podvrgao je restrukturaciji, još je pojačao i načinio je gušćom. Uporedo sa tim, rasprostranjena žudnja za slobodom pretvorena je u njenu kupovinu. Jo je 1960. još mogao da zamisli da će jednog dana dvanaestogodišnja devojčica podizati novac iz bankomata svojom plastičnom karticom? Njen novac - njena sloboda... Ljudi su imitirali poznate šezdesetoosmaške parole - "Nikada ne radi!" i "Zahtevajte nemoguće!" - kada bi drugi bili izbačeni sa sigurnih radnih mesta, a nudili bi im sve bogatiju i frustrirajuću robu. Mnogi porede današnju situaciju sa dvadesetim i tridesetim godinama ovog veka, što se takođe tiče i opasnosti od fašizma. Za razliku od ustanaka i oružanih kontrarevolucija u periodu od 1917. do Drugog svetskog rata, sadašnji poraz proletarijata značio je i znači dugo i postepeno utapanje proletarijata u nezaposlenost i [casualization, Prekarisierung]. "Ukoliko ima nade, onda među prolima", kaže Vinston u "1984.". Kao da se jedan deo prolova stvarne 1984. uzdigao pre vremena, preuzeo svet u svoje ruke, a onda se nećkao da ga prihvati i promeni. Pre par decenija njihovi dedovi zabarakdirali bi se po fabrikama (Italija 1920.), često naoružani; borili bi se i umirali, ali bi na kraju fabrike opet pripadale šefu. Ovog puta malo njih se latilo oružja (a još manje sa porastom nezaposlenosti: ta ne puca se na fabriku koja je zatvorena). Sada se iz današnje perspektive pre može reći da su zakazali nego da su ih porazili. Kao kartaš koji odbija nameštene karte, jer neće ili ne može da opelješi kazino i pušta varalice da pobede. Partija je izgubljena, nema se tu šta više osporavati. Kapital trijumfuje, još je tečniji i imaterijalniji [bolji prevod?] nego pre 25 godina; sve je obuhvatio, ali na jedan pasivan, apstraktan i negativan način, kao na ekranu. U jednoj reklami iz '60-tih stoji radnik iz automobilske industrije i gleda sliku novog auta čudeći se: "Ko li pravi ovaj model?!". Bilo da je nasilno ili po sopstvenoj volji delimično zaposlen [nisam siguran! Forcibly part-time or flexible], radnik iz 2000. gleda Crash na televiziji dok njegova deca igraju igrice na kompjuteru čiji će čipovi jednog dana njihovog oca ili njih same da pretvori u tehnički višak. Nikad do sada čovečanstvo nije bilo tako ujedinjeno i tako razjedinjeno. Milijarde bulje u iste slike i žive sve otuđenije živote. Dobra su ujedno masovni proizvodi i nedostižna. 1930. milion ostadoše bez posla zbog ekonomskog kraha. Sada su nezaposleni u toku rasta, jer čak ni ekonomija u oporavku (za razliku od pre 30 godina) iz njih ne može više da izvuče nikakvu dobit. U mnogim aspektima smo se izvukli iz krize profita sedamdesetih i velikom delu biznisa danas je bolje nego pre. Paradoks je u tome što je produktivnost toliko skočila da kapital često ne mora više ni da zaposli nove radnike pa da se obezvredi.
Kraj rada?
Pošto danas više ne postoje sigurna i stalna radna mesta, postala je moda da se [die Übel der Arbeit anzuprangern] osporava hud rada [anprangern] i da se tvrdi da žvimo u "Post-radničkom" društvu. U zadnjih dvadeset godina stotine miliona ljudi stupilo je u najamni rad. Mnogi su otpušteni, posebno u Aziji, a veliki broj ruskih radnika ne prima platu. Ćerka seljaka iz Indonezije nakon odlaska u Džakartu zbog posla u fabrici posle otkaza više se nikada ne vraća tradicionalnom seljačkom životu, kač i kad ode nazad u svoje selo. Ruski radnik bez plate takođe ostaje u kapitalističkom odnosu vremena i prostora [Raum-Zeit-Verhältnis]. Oboje pripadaju kulturi u kojoj se trguje radom. Masovna nezaposlenost sastavni je deo industrijskog sistema. U većini razvijenih zemalja ili sektora neposredni rad gubi na značaju kako je to Marks još odavno u "Den Grundrissen" predvideo. Ali gde god on još uvek postoji (misli se na neposredni rad, prim. prev.) postao je još važniji nego pre. Kako živimo u "informacionom društvu", ljudske intervencije u proizvodnji sve su bitnije, jer informacija ne teče bez aktivnog učešća čoveka odnosno rada. Robotizacija, koja bi stvarala robote (koje bi pak koristili robotizovani ljudi) spada u domen naučne fantastike. Potpuna automatizacija nije moguća, kapital upošljava ljude da bi stvorili više vrednosti nego što on mora da uloži u mašine kojima se oni koriste. Po tome se on razlikuje od svih prejašnjih društvenih sistema. Kapitalistička organizacija sveta okreće se oko apsolutne neophodnosti da se rad učini što konkretnijim, a kapitalizam se brine o nezaposlenosti i neprofitabilnim poslovima samo onoliko koliko je potrebno da bi se proizvodnja vrednosti i cirkulacija neometano nastavili. Našom planetom vlada povrednjivanje [Verwertung], 2000. još više nego 1867., a ceo društveni sklop prilagodio se njegovoj logici.Ono odatle crpi svoju snagu, ali protivrečnost koja ga je blokirala [auf Trab hielt] 1867. i dalje je tu. U ovom svetu kapitala ne može sve da bude isto isplativo. Reklamna agencija koja dobija milione da iznese na tržište nov tojotin model ne doprinosi u istoj meri akumulaciji vrednosti tojote (iako zaista povećava prodaju automobila) kao inženjeri, dizajneri i radnici na trakama koji smišljaju i sklapaju model. Negrijeva teorija ne uvećava izdavačev kapital u istoj meri kao štampari, raznosioci i prevodioci koji njegove knjige izdaju i na kraju dostavljaju knjižarama. Tačno je da relativni udeo direktnog ili neposrednog rada pri stvaranju bogatstva opada (ovde se naravno misli na bogatstvo iz perspektive kapitala: ono što održava njegov tok, a ne dobročinstva prema čovečanstvu) kada se uporedi sa sveopštom društvenom kooperacijom, a produktivni momenat ne razaznaje se više tako jasno i sve se teže pronalazi. Ali, on se još uvek nije rastvorio u nematerijalnom kolektivnom intelektu. Predmete još uvek ne stvara jedan univerzalan, nedeljiv i nevidljiv mozak. Uzmimo za primer radnika u fabrici za proizvodnju alata [Werkzeugmaschinenfabrik] oko 1900. Verovatno je tada bilo razlike između njegovog svakodnevnog rada koji je doprinosio proizvodnji ("prodiktivan rad") i rada oko kupovine i prodaje ("neproduktivan rad"). Danas se ta granica izgubila, a to stvarno više nije ni bitno. Zanatlija danas trguje jednim delom svoga vremena sa mušterijama. Da li to onda znači da svako pridodaje nekom proizvodu (ili proizvodnji u celini) vrednost u nebrojivom odnosu koji ne može da se identifikuje? Da je tako onda menadžeri ne bi reogranizovali fabrike, ne bi otpuštali milione, ne bi na silu stvarali fleksibilno radno tržište i "profitne centre" unutar svojih firmi, uvek u potrazi za načinima i sredstvima da se vreme i mesto urede tako da donesu što veću "dividendu na kacijski kapital" ili rečima svakodnevnog jezika - što veću zaradu. Štede rad (a naročito radno vreme), naš zato što je on nazaobilazan.
To je paradoks, 2001. još gori nego 1848. Kapital se nalazi izvan ljudskog ("živog") rada, a to će mu zauvek biti granica. [Taylorismus hin oder her], rad ne može u potpunosti da se izmeri niti kvantifikuje. Ni jedan radni korak ne može da se bezostavno svede na određeno vreme. Vrednost je tok, ali samo su tečnosti potpuno tečne. Pre sto godina kapitam je zaposeo politiku, radnički pokret, umetnost, kulturu itd., a vlasnike fabrika zamenio je menadžerima. Jedno takvo podruštvljenje nije svršilo sa klasnim društvom već samo sa njegovim prevaziđenim oblicima. Kada se i rad "podruštvi" on tada neće nestati. Kapital ima jednu zapažujuću sposobnost da integriše svoje granice, ali to nipošto ne znači da ih može probiti.
High hopes
Radnički pokret koji je postojao početkom veka ili još 1936. nisu ugušili represijom i odmazdom ili kupili radijima i zamrzivačima. On se samouništio kao snaga promene uzevši za cilj proletarizaciju umesto njenog prevazilaženja. U najboljem slučaju izborio se za malo bolje uslove života radne mase, a u najgorem strmoglavio se u svetske ratove. Sve je to sada samo deo prošlosti. Popularnost filmova o radničkoj kulturi potvrđuje da je ta stvarnost postala predmet muzeja i sećanja. Staljinisti postadoše socijaldemokrati, a socijaldemokrati novi centar. Svi se kreću ka desnici i uskoro ćemo biti u situaciji da će trockisti bažiti za radikalne demokrate. Gde je jednom bio revolucionarni milje, danas vlada nemoć i nostalgija. Što se nas tiče, mi ne tugujemo za vremenom kada je Brežnjev važio za komunistu, a hiljade mladića marširalo ulicama pevušeći "Internacionalu", dok su u stvarnosti podržavali grupe koje su pokušavale da budu ekstremna levica levice. Stari radnički pokret hteo je ovakav svet da preuzme, a da njime upravlja na drugačiji način: da džabalebaroše natera da rade, da razvije proizvodnju, da uvede radničku demokratiju (makar u principu). Samo jedna majušna manjina "anarhista" i "marksista" tvrdila je da drugačije društvo znači uništenje države, robe i najamnog rada - mada su pritom to retko shvatali kao proces, već u najvećem broju slučajeva kao program koji treba da se sprovede nakon osvajanja vlasti, a često nakon veoma dugog prelaznog perioda. Ovi revolucionari nisu shvatali komunizam kao društveni pokret čije akcije podrivaju temelje klasne i državne vlasti; nisu videli veličinu subverzivnog potencijala u bratksim, otvorenim i komunističkim odnosima koji su se pojavljivali u svakom velikom ustanku (Rusija 1917. - 1919., Katalonija 1936.-1937. ...). Nije više potrebno da se stvore kapitalistički preduslovi za komunizam. Kapitalizam je svugde, pa i kad ga teže uočavamo nego li pre 50 ili 100 godina, kada su klasne razlike navodno bile tako očigledne. Fabričkom radniku bio je dovoljan samo jedan pogled pa da prepozna vlasnika fabrike, znao je ko mu je neprijatelj ili je barem verovao da zna, a osećao je da će mu biti bolje kada njegovi drugovi i on konačno skinu šefa sa grbače. Klase danas i dalje postoje, samo se manifestuju u raličitim stupnjevima potrošnje, dok danas više niko živ ne očekuje bolji svet od nacionalizacije privrede. "Neprijatelj" je nematerijalni društveni odnos, apstraktan, ali i stvaran, koji se svuda probija, ali koji nije neko čudoviše van našeg domašaja: baš zato što proleteri proizvode i reprodukuju svet, oni onda mogu i da ga zaustave i revolucioniraju. Cilj je neposredno podruštvljenje koje ne može da se postigne u jednoj generaciji, ali sa kojim se mora započeti. U današnje vreme kapital nam čak određuje kako da hranimo svoju mačku i kako da posećujemo i sahranjujemo prijatelje; toliko je prodro u naš život da nam ne preostaje ništa drugo do da meta naših napada bude celokupna nevidljiva i bezlična društvena struktura (kapital je prilično umešan u stvaranju ljudstva za svoju odbranu, ali je društvena tromost još konzervativnija sila od medija i policije). Ljudska zajednica je moguća: njen temelj je postojaniji nego pre sto godina, ali pasivnost sprečava njen razvoj. Ono što nam je najpotrebnije - drugi ljudi - čini nam se istovremeno tako blizu i tako daleko kao nikad do sad. Robni odnosi su čvrsti i veoma krhi. Neredi u Los Anđelesu 1991. otišli su dalje od onih u Vatsu 1965. Neredi koji su usledili u stambenim četvrtima potvrđuju da se jedan deo omladine ne da integrirati. Uprkos masovnoj nezaposlenosti, radnici još uvek ne dozvoljavaju da ih ucenjuju da prihvate nove poslove u zamenu za manje plate. Koreanci su pokazali da "svetska preduzeća" zajedno sa profitom šire pobune po fabrikama, a u nazadnoj Albaniji desio se moderan ustanak. Kada se jedna dovoljno velika manjina zasiti virtualnom realnošću i započne da mogućnost pretvara u stvarnost, ponovo će doći do revolucije, strahovite i bezimene.
Posvećeno Žozelini, nepoznatoj radnici.
Žil Dove, 1997.-1999.
slim thug janis joplin rihanna melissa gretchen wilson angelica bridges martina mcbride lamb of god gwen stefani nude eve sugarland gold digger kanye west lindsay lohan nude ashanti lindsay lohan isis gold digger kanye west lindsay lohan topless whore akon maxim soldier rachel stevens rise against white stripes keith urban ricky martin boston tea party simple plan tundra kittie three 6 mafia outkast otep ricky martin rihanna joy funeral for a friend jimmy eat world ja rule the clash lindsay lohan boobs the white stripes eve billy joel whore ricky martin rascal flatts billy joel switch billy joel keith urban melissa james blunt mp3 third eye blind slim thug 50 cent outta control kanye west jesus walks sublime ashlee simpson nude jessica simpson have implants melissa 50 cent pussycat dolls toni braxton maxim siegfried & roy blood brothers 50 cent mp3 50 cent lyrics less than jake wolverine dmx janis joplin 50 cent window shopper abstract simple plan slim thug jessica simpson horror funeral for a friend akon lonely something corporate down boa janet jackson video notre dame wolverine r. kelly dave matthews band rancid holly valance ghost vanessa williams kelly rowland boston tea party janet jackson video alias scarface wolverine something corporate d12 ricky martin angelica bridges the white stripes sarah mclachlan carrie underwood mc hammer something corporate d12 taking back sunday monica lindsay lohan boobs mistress titanic twiztid outkast jagged edge isis something corporate 50 cent mp3
hentai sex anime babes manga sex kim possible hentai dbz hentai dog cum manga girls office porn hentai lesbian office gangbang anime babes secretaries in short skirts stockings yuna hentai sex comics manga girls office girls legs sailor moon hentai be your own boss sex comics digimon hentai free hentai dogsex free hentai movies zoo sex hentai anime porn disney hentai bestiality stories anime hentai zoophilia henti sexy secretary simpsons hentai anime porn adult cartoons adult cartoons free hentai movies henti teen titans hentai hentai movies totally spies hentai hot secretary adult comics animal porn pokemon hentai dog fuck lesbian hentai horse cum anime babes animal sex with human hentai movies anime sex adult comics horse fuck final fantasy hentai dbz hentai inuyasha hentai animal sex with human free hentai movies secretaries in sexy stockings manga beauty and the beast anime babes office gangbang lesbian hentai secretaries in short skirts stockings lesbian hentai pokemon hentai henti sex cartoons free hentai manga girls comics digimon hentai sex cartoons secretary hentai galleries office sex henti totally spies hentai manga sex secretaries in short skirts stockings comics lesbian hentai hot anime girls beast pokemon hentai slut fucking the boss sailor moon hentai hentai sex henti secretaries disney hentai horse cock kim possible hentai free hentai movies manga office porn anime hentai office girls anime babes hentai lesbian inuyasha hentai manga girls manga sex naughtyoffice hentai sex secretary legs yuna hentai horse penis disney hentai bestiality stories anime girls secretaries anime porn office girls legs cartoon sex sailor moon hentai free hentai movies hot anime girls
office sex office girls legs office girls teen fuck horny secretary gallery horny girls office girls legs gay cartoons secretaries in stockings gays naughtyoffice blowjobs secretaries blow job sexy secretaries horse fucking sex at work dildo be your own boss gay photography secretaries in stockings horse suck sex in the office gay anal sex secretary short skirt high heels office gangbang office girls legs hunks office blowjob fuck me naughtyoffice california secretary of state sexy secretaries horny horny secretary gallery gay boys gay blowjobs office girls gay blowjobs secretary sex asain + gay + thumbs gay marriage gay chat ass fucking gay boy office fuck gay cartoons office fuck naked hunks asain + gay + thumbs gay teen sex hotties free gay movies gay hunks gay marriage sex at work gay anal sex office upskirt gay teens gay gay chat gay wrestling gay cartoons cum shots gay anal office girls legs gay marriage gay fucking gay teen sex blow job gay porn sex at work gay orgy secretaries in short skirts stockings gay hentai gay photography gay orgy gay fuck asain + gay + thumbs fuck me gay cartoons hunks gay teen fuck free gay movies cum fiesta asain + gay + thumbs gay hentai twinks hotties hunks gay fucking gay boys cum shots naked hunks gays free gay porn slut fucking the boss twink tit fucking gay marriage gay teen sex gay cock gays gay teen sex gay cock gay cum horse cum free gay porn swinger twink naughty office gay chat office fuck gay guys gay teens gay sex illinois secretary of state gay sex hung hunks
beauty and the beast monster dildo dog fucking double dildo dogsex women fucking machines horse suck beauty and the beast horse cocks female squirt farm sex make your own dildo horse fuck girls using vibrators animalsex horse mating endangered animals anal dildo animal porn horse sex dog dick in pussy beast farm sex ejaculating vaginas zoo sex horse fuck dogsex dog dick in pussy dog fucking blowing a horse cock horse sex pussy squirt horse fuck farm sex dog fucking zoophilia animal porn beastality dogsex huge dildo farm sex animal porn dog sex horse cock animal sex female squirters horse suck female cum pussy ejaculations zoophilia girls ejaculating sex with animals anal dildo zoophilia girls with dildos horse penis female squirt endangered animals horse cum animalsex ejaculation dog cum man ejaculating sex with animals homemade dildo horse penis animal testing animal porn sex toys horse sex vagina squirt zoophilia huge dildo men having sex with animals horse mating dog cum female ejaculation video farm girls squirting women horse cock sex vibrator horse fucking fucking machines dog fucking lesbian dildo horse fuck squirting bestiality free beastiality dog breeds beasteality horse cum gushing free beastiality dog sex beastality horse cum horse cocks huge dildo animal porn vibrator dogsex sex toys for men horse mating men having sex with animals beast sex dog dick in pussy horse fucking female ejaculation video horse cocks horse fuck animal sex female cum pussy ejaculations dog fuck ejaculation size dogsex female cum squirter animal sex squirting women farm sex squirter
dildo lesbian young black pussy extreme object insertion bald pussy girls fingering themselves very young girls squirting orgasm gay hentai huge dildo bald eagle female fingering gay photography jerk it out gay fuck men masturbating girls fingering themselves wanking gay guys handjob gay incest jacking off free gay movie clips female fingering gay photography female fingering hand job handjob asain + gay + thumbs dildo teenage breast jerking off bald pussy fingering vaginas shaved pussy girls fingering themselves masterbating women masterbating gay boy squirting orgasm young nude girls masterbating gay incest girl masturbating gay rape fingering gay chat fingering a vagina teenage girls huge dildo gay rape dildo guys jacking off adult women masturbating hot very young girls squirting women masterbating fingering female fingering dildo handjob squirting girls gay boys guys jacking off gay sex squirting girls adult women masturbating women giving hand jobs gay hentai brutal dildo young models girls fingering themselves guys jacking off fingering young female models girl masterbating young nudist hand jobs squirting girls jacking off women masterbating squirting girls gay photography squirting orgasm teenage sex jerk it out twink women masterbating jacking off jerk it out bald pussy jerk it out teenage sex guys jacking off girls masturbating jerking off masterbating women giving hand jobs handjob masterbating fingering vaginas hand job hand jobs dildo bald pussy wanking dildo lesbian jerking off brutal dildo fingering vaginas squirt women giving hand jobs female fingering women masturbating men masturbating brutal dildo girl masturbating dildo lesbian gay boy fingering bald vagina
Kapitalizam i komunizam
Komunizam nije nikakav program koji bi trebalo da se sprovede u delo ili da nahodi druge da ga ostvare u praksi već je on jedan društveni pokret. Oni koji teoretski razvijaju i brane komunizam nemaju zbog toga nikakve prednosti u odnosu na druge osim jasnijeg razumevanja i preciznijeg izrazavanja. Kao i svi oni koji se teorijom ne bave posebno tako i ovi osećaju praktičnu potrebu za komunizmom. Oni nisu privilegovani, nisu nosioci znanja koje pokreće revoluciju. Sa druge strane, oni se ne plaše da bi mogli da postanu "vođe" kada otvoreno iskažu svoj stav. Komunistička revolucija je, kao i svaka druga revolucija, proizvod stvarnih potreba i uslova života. Reč je o skretanju pažnje na jedan postojeći istorijski pokret.
Komunizam nije nikakav ideal: on već postoji, ali ne kao društvo, već kao težnja, kao zadatak da se ono pripremi. On je pokret koji pokušava da uništi uslove života određene najamnim radom putem revolucije. Diskusija o komunizmu nije akademska. To nije debata o tome šta sutra treba da radimo. Ona je sastavni deo skupa zadataka za bližu i dalju budućnost, među kojima je diskusija samo jedan od njih, pokušaj da se stekne teoretsko razumevanje. Te zadatke lakše i delotvornije rešavamo kada znamo kuda idemo. Ovde mi nije cilj da opovrgavam razne komunističke partije, razne socijalističke pravce, radničku levicu itd. čiji programi sve postojeće pojave današnjeg društva hoće da modernizuju i demokratizuju. Nije problem što ti programi nisu komunistički već što su kapitalistički. Ovaj tekst nije nastao iz želje da se nešto objasni, već se nekoliko ljudi skupilo sa namerom da ga objave iz razloga što se kroz protivrečnosti i praktične društvene borbe koje razdiru današnje društvo već nazire novo koje se razvija u stomaku starog i primorava ljude da toga budu svesni.
A) Najamni rad kao društveni odnos
U modernom društvu velika većina ljudi primorana je sasvim očigledno da prodaje svoju radnu snagu da bi preživela. Sve fizičke i intelektualne sposobnosti, koje se nalaze u ljudima, u njihovim ličnostima, za koje je potrebno da se pokrenu da bi se proizvodile korisne stvari, mogu da se upotrebe tek kada se prodaju za nadnicu. Kao i sva druga dobra, tako je i radna snaga roba. Najamni rad i trgovina nam se čine sasvim prirodni, izgleda nam kao da sve tako mora da bude. Ipak, uvođenje najamnog rada nije bilo moguće bez prisile propraćeno društvenim sukobima. Razdvajanje radnika od sredstava za proizvodnju, što je kasnije postala neosporiva činjenica i koju su kao takvu svi prihvatili, bilo je u stvari rezultat jedne duge evolucije i moglo je da se sprovedem samo uz pomoć sile. Ekonomska i politička vlast [violence, Gewalt] oduzimala je imovinu u Engleskoj, Francuskoj i Holandiji od 16. veka zanatlijama i seljacima, vršila je odmazdu [unterdrücken] nad prosjacima i lutalicama i prisiljavala je siromašne na najamni rad. U 20. veku, izmeđju 1930. i 1950., Rusija je morala da uvede zakon o radu koji je uključivao smrtnu kaznu da bi organizovala preobražaj milona seljaka u industrijske najamne radnike u roku od samo par decenija. Na prvi pogled potpuno normalne činjenice (da pojedinac ima samo svoju radnu snagu koju mora da prodaje nekom preduzeću radi preživljavanja, da je sve samo roba i da se u centru društvenih odnosa nalazi trgovina) jesu proizvod jednog dugog i nasilnog procesa. Pomoću svog školskog sistema i ideološkog i političkog života današnje društvo skriva nasilje iz prošlosti i sadašnjosti na kojem ovakvo stanje počiva. Ono skriva i svoje poreklo i mehanizme koji mu omogućavaju da funkcioniše. Sve izgleda kao da je rezultat slobodnog ugovora između pojedinca, kao prodavca svoje radne snage, i fabrike, prodavnice ili kancelarije. Postojanje robe nam se čini samo po sebi razumljivim i prirodnim, ali ono povremeno uzrokuje manje ili veće katastrofe. Roba se uništava da bi joj se podigla cena, postojeći kapaciteti se ne koriste, dok se osnovne potrebe ne namiruju. Oba stuba modernog društva, trgovina i najamni rad, nisu samo uzrok povremenih i stalnih nepogoda, već su stvorili i uslove koje jedno drugačije društvo čini mogućim. Najvažnije u toj priči je da oni primoravaju veliki deo sadašnjeg sveta da se buni protiv njih i da ostvari tu mogućnost, odnosno komunizam. Svaka ljudska radnja je po definiciji društvena. Ljudski život postoji samo u grupama, u mnogobrojnim vidovima udruživanja. Reprodukcija uslova života od početka je kolektivna radnja, ona podrazumeva reprodukciju samih ljudi kao i reprodukciju sredstava za život. Poneke životinje koriste alatke, ali samo ih čovek pravi. Između pojedinca ili grupe i ispunjenja potreba stupa posredovanje proizvodnje, rada, koji stalno menja njihove načine života i okolinu. Drugi oblici života - pčele, na primer - same stvaraju svoje materijalne uslove, ali njihov razvoj stoji u mestu, barem koliko ih je čovek mogao da posmatra i studira. Rad je nasuprot tome uvek promenljivo prisvajanje i promena ljudske okoline. Odnos ljudi prema "prirodi" je onda odnos između ljudi i zavisi od proizvodnih odnosa kao i njihove ideje ili pogled na svet. Preuređivanje rada uporedo prati preuređenje društvenog konteksta u kojem se odvija, tj. ljudskih odnosa. Proizvodni odnosi u koje ljudi stupaju ne zavise od njihove volje: svaka generacija suočava se sa tehničkim i društvenim uslovima koje joj je ostavila prejašnja, ali ona može da ih menja unutar granica koje stanje materijalnih proizvodnih snaga dopušta. Ono što ljudi nazivaju "istorijom" ne dešava se samo od sebe: istoriju stvaraju ljudi, ali samo u okvirima datih mogućnosti. To ne bi trebalo da znači da svaka bitna promena u proizvodnim snagama automatski i odmah vodi u odgovarajuću promenu proizvodnih odnosa. Da je tako, ne bi bilo revolucija. Novo društvo koje se razvija u starom može da se pojavi i pobedi samo putem revolucije. Pritom ona uništava celokupne političke i ideološke strukture, koje su do tada omogućavale opstanak prevaziđenih proizvodnih odnosa. Najamni rad bio je nekada vid napretka, ali sada to više nije; on je odavno samo prepreka, čak i pretnja samom čovečanstvu. Iza materijalnih objekata, mašina, fabrika i radnika koji tamo svaki dan rade i stvari koje oni proizvode moramo da otkrijemo društveni odnos koji ih reguliše kao i njegovu neophodnu i moguću evoluciju.
B) Zajednica i njeno uništenje
Ljudi su u početku živeli u relativno samostalnim i raštrkanim grupama, porodicama (u najširem smislu reči; porodica je obuhvatala sve krvne rođake) i plemenima. Proizvodnju su u suštini sačinjavali lov, ribarenje i sakupljanje. Dobra se nisu proizvodila da bi se koristila posle razmene nakon iznošenja na tržište. Ona je bila direktno društvena, bez posredstva trgovine. Zajednica je delila po jednostavnim pravilima sve što bi stvorila i svako je direktno dobijao ono što bi mu dala. Nije postojala pojedinačna proizvodnja, to jest nije bilo podele među pojedincima, koji bi se tek posle proizvodnje opet ujedinili putem razmene, naime pri upoređivanju različite, pojedinačno proizvedene robe. Zajedno se odlučivalo o poslovima (grupu je nužda na to primoravala) i njihovom izvršenju, a takva je bila i raspodela. Mnoga ”primitivna” društva mogla su da akumuluraju viškove, ali ona to jednostavno nisu činila. Po rečima M. Salinsa (Marshall D. Sahlins), doba oskudice često možemo posmatrati kao doba izobilja sa dosta slobodnog vremena, iako između tadašnjeg i danasnjeg poimanja vremena ima malo sličnosti. Naučnici i etnolozi zapazili su da je potraga za hranom i njenim skladištenjem oduzimala samo mali deo dana. “Produktivna” delatnost bila je deo sveobuhvatnog [umfassende] odnosa prema grupi i njenoj okolini – ne postoji posao ili zanimanje, nema posebnih institucija sa ciljem da se ujedini društvo jer nema ni podele između “privatnog” i “javnog”. Kao što znamo, veći deo čovečanstva prešao je sa sakupljanja i lova na poljoprivredu i razvio je viškove koje je zajednica počela da razmenjuje. Ta cirkulacija bila je moguća samo putem trgovine. Trebalo je uzeti u obzir (ne u glavi, već u stvarnosti!) šta je zajedničko različitim proizvodima koja su tražena sa jednog mesta na drugo, a proizvodima ljudskog rada svojstvena suština je da su oni rezultat određene količine pojedinačne kao i društvene energije. To je abstraktna osobenost rada koja ne stvara samo korisne stvari, već troši ujedno energiju naime društvenu. Vrednost nekog proizvoda, nezavisno od njegove upotrebljivosti, jeste količina abstraktnog rada koji on sadrži u sebi; tj. količina društvene energije potrebna za njegovu reprodukciju. Pošto tu količinu možemo da merimo samo u vidu vremena, onda vrednost nekog proizvoda sačinjava neophodno društveno vreme i to prosečno datog društva u određenom trenutku njegove istorije. Zajednica proizvodi sa porastom svojih delatnosti i potreba ne samo dobra, već i robu - dobra koja osim upotrebne dobijaju i tržišnu vrednost. Trgovina se najpre pojavljuje između zajednica, zatim se probija u zajednice i dovodi do porasta specijalizovanih delatnosti, zanata i društvene podele rada. Sama priroda rada se menja. Sa trgovinskim odnosom rad postaje dupli rad, jer uporedo sa upotrebnom proizvodi tržišnu vrednost. Rad ne čini više sastavni deo društvene delatnosti već postaje specijalizovana oblast odvojena od ostalog dela života pojedinca. Ono što on čini za sebe i za grupu razdvojeno je od onoga što čini zarad razmene dobara sa drugim zajednicama. Taj drugi deo njeogve delatnosti znači žrtvovanje, prisilu i gubljenje vremena. Društvo se raščlanjuje, deli se članove koji se bave različitim zanimanjima i na radnike i neradnike. U ovom stepenu razvoja zajednica više ne postoji. Zajednici je potreban trgovinski odnos [Tauschverhältnis] da bi razvijala i zadovoljavala svoje potrebe, ali on ujedno uništava zajednicu. Trgovinski odnos navodi ljude da sebe i sve druge oko sebe vide samo kao liferante [dostavljače] robe. Upotrebljivost proizvoda kojeg pravim zarad razmene me više ne interesuje; mene od sada zanima samo upotrebljivost proizvoda koje zauzvrat dobijam. Čoveka koji mi ga prodaje ne interesuje njegova korisnost, jer je za njega jedino upotrebljivost prvog bitna. Ono što je za jednog tržišna vrednost za drugog je upotrebna i obrnuto <a href=”#1”>1</a>. Zajednica je nestala onog trenutka kada su njeni članovi počeli da se bave jedni drugima samo onoliko koliko je to bilo u njihovom materijalnom interesu. To ne znači da je altruizam bio pokretačka snaga primitivne zajednice ili da bi to trebalo da bude komunizam; ali u prvom slučaju pojedinačni interes navodi ljude da se udruže i zajedno delaju dok ih u drugom individualizuje i primorava na međusobnu borbu. Pojavljivanjem razmene unutar zajednice rad nije više ostvarivanje potreba putem kolektiva već sredstvo pomoću koga je moguće zadovoljiti sopstvene potrebe od strane drugih ljudi. Dok je razvijala razmenu, zajednica je pokušavala da je ograniči, da kontroliše viškove ili da ih uništi ili da uvede stroga pravila po kojim bi se uredila cirkulacija dobara. Na kraju je ipak pobedila razmena. Tamo gde nije, zajednica nije bila aktivna i naposletku bi je drušstva koja su upražnjavala trgovinu priklještila [zerquetschen]. Dokle god se dobra ne proizvode odvojeno i dok ne postoji podela rada, ne možemo da ih poredimo jer se kolektivno proizvodi i raspodeljuje. Moment razmene, u kojem se radno vreme za dva proizvoda meri i u kojem se oni na odgovarajući način trampe, tada još ne postoji. Abstraktna osobenost rada nastaje tek kada to zahtevaju društveni odnosi, a ovo pak kada sa tehničkim napretkom razvoj proizvodnih snaga zahteva specijalizaciju ljudi po zanatima i razmenu unutar grupe kao i između drugih grupa koje su se razvile u države. Pod ovim pretpostavkama, vrednost, prosečno radno vreme, postaje merilo. Uzroci ove pojave su praktični odnosi između ljudi čije se stvarne potrebe razvijaju. [Am Ursprung dieser Erscheinung liegen praktische Verhältnisse zwischen Menschen, deren wirkliche Bedürfnisse sich entwickeln.] Vrednost ne nastaje zato što je sama po sebi merilo. Kada društveni odnosi primitivne zajednice bivaju zamenjeni proširenim i raznolikijim odnosima, vrednost se pojavljuje kao nezaobilazni posrednik između ljudskih delatnosti. Ne treba da čudi što je prosečno društveno neophodno radno vreme uzeto za merilo, jer je rad u ovoj fazi osnovni element pri proizvodnji bogatstva: on je osobenost svojstvena različitim poslovima, oni troše ljudsku radnu snagu nevezano za posebne načine na koje se ona koristi. Vrednost odgovara abstraktnom karakteru rada i predstavlja njegovu abstrakciju, njegov opšti i društveni karakter, kada zanemarimo sve razlike između predmeta koje rad stvara.
C) Roba
Ekonomski i društveni napredak poboljšava efikasnost ljudske organizacije i njenu sposobnost da povezuje sastavne delove radnog postupka – pre svega radnu snagu. Onda se pojavljuju razlike (i protivrečnosti) između radnika i neradnika, između onih koji organizuju rad i onih koji rade. Prvi gradovi i veći projekti za navodnjavanje nastali su iz tog porasta efikasnosti proizvodnje. Trgovina se pojavljuje kao posebna delatnost: tako sada ima ljudi koji svoj život ne provode u proizvodnji nečega već posredovanjem između različitih delatnosti razdvojenih proizvodnih jedinica. Većina dobara su još samo roba. Da bi se koristile, da bi se ostvarila njihova upotrebna vrednost, njihova sposobnost da namire neku potrebu, ona moraju da budu kupljena, moraju da ostvare svoju tržišnu vrednost. Sa stanovišta društva ona više ne postoje iako su sačinjena od materijala i postoje kao konkretni predmeti. Ona ne smeju da se koriste. To dokazuje da roba nije samo neka stvar, već prvo i pretežno društveni odnos, kojim vlada konačna (ograničena) logika razmene, a ne logika ispunjavanja potreba. Upotrebna vrednost je onda samo medijum [nosioc] vrednosti. Proizvodnja postaje oblast razdvojena od potrošnje, a rad od nerada. Vlasništvo je zakonski okvir koji deli delatnosti, ljude i proizvodne jedinice. U očima robovlasnika rob je samo roba; on kupuje čoveka da bi ovaj radio za njega. Posredovanje na nivou organizacije proizvodnje (razmena) prati posredovanje na nivou organizacije ljudi: država je neophodna kao sila koja drži elemente društva na okupu u interesu vladajuće klase. Potreba za ujedinjenjem se pojavila nakon rasturanja jedinstva primitivnog društva. Društvo je primorano da održava svoje jedinstvo stvaranjem institucije koju sama hrani. Razmena biva vidljiva i konkretna pojavljivanjem novca. Abstrakcija, odnosno vrednost, otelotvoruje se kroz novac, postaje roba i pokazuje težnju ka osamostaljenjem od svog porekla i od onoga što predstavlja: upotrebne vrednosti, stvarna dobra. Uporedimo to sa jednostavnom razmenom: x jedinica nekog proizvoda A za y jedinica nekog proizvoda B omogućava novcu da postane univerzalan gde sve može da se dobije za određenu količinu abstraktnog radnog vremena koje se kristalizovalo u novac. Novac predstavlja radno vreme abstrahovano od rada i pretočeno u čvrstu, merljivu formu koja se lako transportuje. Novac je vidljivo, čak opipljivo!, otelotvorenje elementa zajedničkog za svaku robu – ne jedne ili par, već svake moguće. Novac omogućava njegovom vlasniku da naređuje radom u svakom trenutku i svugde na svetu. Sa novcem možemo da prevaziđemo međe vremena i prostora. U starom i srednjem veku u pojedinim velikim centrima bilo je uvek pokušaja stvaranja univerzalne ekonomije, ali oni nikada nisu u potpunosti uspevali. Uzmicanje imperija i njihovo uništenje ilustruju taj sled neuspeha. Tek je kapitalizam sa početka 16. veka (a ponajviše u 19. i 20. veku) stvorio neophodnu osnovu za trajniju univerzalnu ekonomiju.
D) Kapital
Kapital je proizvodni odnos koji stvara potpuno novu i krajnje efikasnu vezu između živog i minulog rada (koji je akumulirala prethodna generacija). Isto je kao i sa pojavom razmene: uspon kapitala nije rezultat nečije odluke ili plana, već posledica stvarnih društvenih odnosa, koji je posle srednjeg veka doveo do kvalitativno novog razvoja u određenim zapadnoevropskim zemljama. Trgovci su nakupili velike sume novca u različitim oblicima i stvorili su bankovne sisteme za njegovo skladištenje i pozajmljivanje. Te sume su mogle da se koriste: izumljene su prve (tekstilne) mašine, a hiljade siromaha (nekadašnji seljaci i zanatlije) izgubile su svoja sredstva za proizvodnju i bili su primorani da prihvate nov proizvodni odnos – najamni rad. Glavni preduslov bio je akumuliran rad skladišten u obliku mašina (i kasnije fabrika). Ovaj minuli rad morao je da se pokrene živim radom onih koji nisu bili u stanju da sakupe toliko sirovina i sredstava za proizvodnju. Do tada razmena nije bila ni motiv ni regulator proizvodnje. Sama trgovina i jednostavna proizvodnja (suprotno kapitalističkoj proizvodnji) nije mogla da obezbeti ravnotežu i trajnost koja je bila potrebna za podruštvljenje i ujedinjenje (unification) sveta. To se postiglo putem kapitalističke proizvodnje, a sredstvo do tog cilja bejaše baš proizvodnja koju je ova preuzela. Rob nije prodavao svoju radnu snagu: njegov vlasnik bi ga kupio i posle je on bio primoran da za njega radi. U kapitalizmu sredstva za proizvodnju kupuju živ rad koji ih pokreće. Kapitalistu ne smemo da zanemarimo, ali onne igra glavnu, već sporednu ulogu: “Kapitalista kao takav samo je funkcija kapitala”, vođa društvene proizvodnje. Bitan je razvoj minulog rada od strane živog. Investirati i akumulirati – to su glavna načela[Leitspruch] kapitala (prioritet koji su takozvane socijalističke zemlje dale teškoj industriji dokaz je kapitalističkog razvoja). Cilj kapitala nije da akumulira upotrebne vrednosti. Kapital umnožava fabrike, železnice itd. samo da bi akumulirao vrednost. Kapital je prvenstveno skup vrednosti, abstraktnog rada koji se kristalisao u obliku novca, finansijskog kapitala [Finanzkapital], akcija, založnica itd. i koji teži rastu i širenju. Jedna suma X mora na kraju ciklusa da da X + dobit. Vrednost kupuje radnu snagu da bi se realizovala [verwerten]. Ova roba je nešto sasvim posebno, jer njeno korišćenje daje rad, tj. novu vrednost dok sredstva za proizvodnju samo prenose svoju sopstvenu. Na taj način se odvija proizvodnja dodatne vrednosti. Tajna izvora buržoaskog bogatstva leži u višku vrednosti, u razlici između vrednosti koju najamni radnik stvara i vrednosti koja je neophodna za reprodukciju njegove radne snage. Plata pokriva samo troškove reprodukcije (sredstva za preživljavanje, kako radnika tako i njegove porodice). Ovom analizom dolazimo do zaključka da odlučujuće pitanje [Springpunkt] nije prisvajanje viška vrednosti od strane kapitaliste kao pojedinca. Komunizam nema veze sa pretstavom u kojoj radnici dobijaju za sebe delimično ili u potpunosti višak vrednosti. To nije moguće već zbog jednog prostog i očiglednog razloga: pojedini resursi moraju da se upotrebe za obnovu opreme, za novu proizvodnju itd.; ali pre svega zato što suština problema nije prisvajanje prevelikog dela viška vrednosti od strane manjine. Kada bismo eliminisali ove ljude, a sistem ostavili po starom, tako da jedan deo viška vrednosti ide radnicima, a ostatak se ulaže u zajedničku i društvenu opremu, blagostanje [Wohlfahrt, welfare] itd. - što je u stvari program levice uključujući tu i zvanične komunističke partije – onda bi logika sistema vrednosti još uvek razvijala proizvodnju sa ciljem da se maksimalno realizuje. Dokle god društvo počiva na mehanizmu koji meša stvarni radni proces i proces realizacije, njime će vladati vrednost. Novina kapitala je osvajanje proizvodnje i sledno tome (od 19. veka veka pa nadalje) podruštvljavanje sveta [sa] industrijskim postrojenjima, transportnim sredstvima i brzim prenosom informacija. U kapitalističkom ciklusu je zadovoljavanje potreba samo nusproizvod, a ne pokretačka snaga mehanizma. Cilj je realizacija [Verwertung]: namiravanje potreba je u najboljem slučaju sredstvo, jer ono što se proizvede mora i da se proda. Preduzeće je mesto i centar kapitalističke proizvodnje; svako preduzeće (industrijsko i agrarno [landwirtschaftlich]) služi kao tačka okupljanja[centar rotacije,Umschlagspunkt] određenog skupa vrednosti u lovu na rast [Wachstum]. Preduzeće mora da ostvari profit. Zakon profita ni ovde nema veze sa postupcima nekolicine “velikih” kapitalsta, a komunizam se ne sastoji u tome da se otarasimo debelih pušača tompusa koji sa cilindrom na glavi gledaju konjske trke. Nije reč o individualnim profitima kapitalista, već o prisili, o pravcu proizvodnje i društva[Ausrichtung; orijentaciji] nametnutim od strane sistema, o pravcu koji određuje šta ćemo raditi i šta ćemo konzumirati. Cela ta demagogija o bogatima i siromašnima samo zbunjuje i muti sliku. Komunizam ne znači otimanje novca od bogatih niti da revolucionari posle taj novac dele siromašnima.
E) Konkurencija
Preduzeća su jedno drugom konkurencija: na tržištu vlada bespoštedna borba svakog protiv svakog da monopolizuje tržište. Pokazali smo kako su se različiti aspekti ljudske delatnosti istorijski razdvojili. Trgovinski odnos doprinosi podeli društva na različite grane privrede, što opet potpomaže razvoj robnog sistema. PA ipak, danas čak i u razvijenijim zemljama ili na selu ne nailazimo na stvarno konkurenciju između jasno razdvojenih, ali stabilno podeljenih zanimanja (na primer: između pekara, obućara itd.). Kapitalizam ne znači samo podelu društva na različite privrede, već pre svega stalnu borbu između različitih delova iste privrede. Svaki skup vrednosti postoji samo oprečno drugim. Ono što ideologija naziva sopstvenom koristi i borbom svakog protiv svakog samo je neophodno upotpunjavanje jednog sveta u kojem čovek mora da se bori da bi prodavao. Ekonomsko nasilje i posledično oružano nasilje stoga su sastavni i neizostavni deo kapitalističkog sistema.
Konkurencija je u prošlosti imala pozitivno dejstvo: rasturila je granice feudalnih pravila i staležnih prinuda i omogućila je kapitalu da prodre u svet. Sada je ona samo crna rupa [Quelle der Verschwendung, source of waste], neupotrebljiva i/ili štetna proizvodnja se razvija jer se pre isplati, a proizvodnja bitnih dobara se sprečava kada se ponuda i potražnja ne podudaraju [if supply and demand conflict with each other].
Konkurencija je podela proizvodnog poretka na samostalne centre i suprotstavljene polove koji se trude da si dignu vrenost. Ni "organizacija" ni "planiranje" niti bilo koji vid kontrole ne mogu tome stati na kraj. Državna ili "narodna" vlast su obe nesposobne da reše problem. Konkurenciju ne pokreće sloboda pojedinca ili kapitalista već sloboda kapitala. On opstaje samo kada samoga sebe satire [verschlingen, devour] . Forma uništava svoju sadržinu da bi preživela kao forma i svoje materijalne činioce (živ i minuli rad) da bi preživela kao samooplođujuća vrednost.
Svaki od ovih različitih i suprotstavljenih kapitala ima osobitu stopu isplativosti. U potrazi za najvećom kapitali se kreću od jedne grane privrede do druge. Premeštaju se u najisplativiju i zanemaruju ostale. Kada se ova zasiti kapitalom, njena isplativost opada i kapitali se sele u neku drugu (iako stvaranje monopola utiče na ovu dinamiku, ono je još uvek ne ukida). Taj neprekidan proces u jednom datom društvu i trenutku dovodi do stabilizacije stope isplativosti oko prosečne stope. Svaki kapital teži da se oplodi, ali ne po stopi koju on ostvaruje u svom preduzeću već u odnosu na prosečnu društvenu stopu, proporcionalno uloženoj sumi. Tako ne iskorištava svaki kapital pojedinačno svoje radnike već celokupan kapital iskorištava celokupnu radničku klasu. U kapitalnim kretanjima on deluje kao društvena sila koja ima vlast nad celim društvom i na taj način postaje sveobuhvatan [totalitaran, koherentan] - uprkos konkurenciji kojom osporava samog sebe. Kapital se ujedinjuje i pretvara se u društvenu silu. U sukobima sa proletarijatom i drugim (nacionalnim) kapitalističkim jedinicama nastupa homogeno i totalitarno. On organizuje odnose i potrebe celog društva po svojim interesima. Ovaj mehanizam funkcioniše u svakoj zemlji: kapital konstituiše državu i naciju protiv drugih nacionalnih kapitala, ali i protiv proletarijata. Zbog suparništva kapitalističkih država rat preostaje kao poslednje rešenje problema nastalih zbog konkurencije između nacionalnih kapitala. Ne može da bude promene dokle god postoje proizvodne jedinice koje pokušavaju da podignu svoju vrednost. Šta se dešava kada ("demokratska", "radnička" ili "proleterska") država satera sva preduzeća pod svoju kontrolu, ali ih istovremeno ostavi u obliku preduzeća?
Jedna mogućnost je da se državna preduzeća povinuju zakonima profita i vrednosti i onda se ništa nije ni promenilo. Druga je da se ona ne pridržavaju tih zakona, ali da ih i ne ukinu. Tada kola mogu samo još da krenu nizbrdo u susret katastrofi.
Organizacija unutar preduzeća jeste racionalna: kapital nameće radnicima svoju despostku vlast. Napolju, na tržištu, gde se svaka firma sudara sa drugima, red postoji samo kao stalni i povremeno suzbijanje nereda, praćeno krizama i razaranjima. Jedino je komunizam u stanju da uništi ovu organizovanu anarhiju ukidanjem preduzeća kao zasebne jedinice.
F) Kriza
Kapital je sa jedne strane uzeo svet pod svoje okrilje, ali proizvodnja proističe iz delatnosti svakolikog čovečanstva. Sa druge tačke gledišta, svet ostaje podeljen na preduzeća u međusobnoj konkurenciji sa ciljem da proizvode ono što se isplati i ono što ona mogu da prodaju u najvećoj količini. Svako preduzeće teži da oplodi svoj kapital po što boljim uslovima i trudi se da proizvede više nego što tržište može da podnese, ali se uprkos tome nada se će sve to ipak prodati i da će ga zaobići vruć krompir prekomerne proizvodnje koji je dopao njegovim konkurentima. Iz tog razloga nastaje sektor privrede sa jednom jedinom svrhom - pospešivanje prodaje. Broj neproduktivnih fizičkih i umnih radnika zaduženih za cirkulaciju vrednosti povećava se sve više i više u odnosu na broj onih koji stvarno stvaraju vrednost. S tim što se ovde ne misli pod cirkulacijom na fizički protok dobara. Prevozna privreda [Transportindustrie] stvara realnu vrednost koju roba dobija kada se premesti sa jednog mesta na drugo i time se menja njena upotrebna vrednost: ona na kraju nije samo dostupna tamo gde je proizvedena, što naravno uvećava njenu upotrebljivost. Za razliku od ovakvog protoka, protok vrednosti ne odnosi se na fizičku promenu mesta. Neka stvar ne mora da se pomeri kada promeni vlasnika - ona i dalje ostaje u istom skladištu. Ona biva kupljena i prodana, ali se njena upotrebna vrednost uopšte ne menja i u tome je razlika u ovakvim radnjama.
Problemi nastali prodajom, kupovinom i realizacijom vrednosti proizvoda na tržištu stvaraju jedan zamršen mehanizam kredita, banaka, osiguravajućih društava, reklamnih agencija itd. Kapital postaje štetočina koja usisava u sebe jedan veliki deo (koji se stalno uvećava) društvenih resursa zarad uprave nad vrednošću. Knjigovodstvo, važna funkcija u svakoj razvijenijoj društvenoj organizaciji, pretvara se u pogubnu i birokratsku mašinu koja nadjačava društvo i njegove prave potrebe umesto da pomaže da se one izmire. Kapital se sve više koncentriše i monopolizuje: monopoli ublažuju probleme prekomerne proizvodnje, ali ih u istom mahu pogoršavaju. Kapital može da se iz takve situacije izbavi još samo periodičnim krizama koje rešavaju problem tako što iznova prilagode ponudu potražnji (treba imati na umu da je ovde uvek reč o platežnoj potražnji; kapital zna samo za jedan način protoka dobara, za prodaju i kupovinu; on ni malo ne mari kada se stvarna potražnja ne ispunjava. Kapital naime stvara nedovoljnu proizvodnju [under-production] u odnosu na realne potrebe koje ne namiruje).
Kapitalističke krize nisu samo kriza robe. To su i krize koje se pojavljuju kada se proizvodnja toliko usmeri i poveže sa vrednošću da vrednost počne njome da upravlja. Slika postaje jasnija kada se baci pogled na pretkapitalističke krize pre 19. veka. Loše žetve su vodile do opadanja poljoprivredne proizvodnje; seljaci bi kupovali manje industrijski proizvedenih stvari (kao na primer odeću) i tada još uvek slaba industrija našla bi se u teškoćama. Te krize su imale prirodne odnosno klimatske uzroke. Trgovci su ipak špekulisali pšenicom i taložili je po ambarima ne bi li podigli cene. Na kraju bi se pojavila glad. Već samo postojanje robe i novca uslovljava krize, jer vremenski deli dve radnje, upovinu i prodaju, jednu od druge. Sa stanovišta trgovca i novca koji teži da se umnoži, kupovina i prodaja kukuruza jesu dve različite stvari: njihovu vremensku razliku određuju stopa isplativosti i količina profita. U vremensko-prostornom odnosu u kojem su potrošnja i proizvodnja podeljene ljudi umiru u međuvremenu. Ali, u tom slučaju trgovina samo pogoršava krizu nastalu zbog prirodnih uslova. Tada je u pitanju pretkapitalistički društveni kontekst ili slab kapitalizam, kao u Rusiji ili Kini gde loše žetve još uvek imaju značajan uticaj na ekonomiju.
Nasuprot tome, kapitalistička kriza nastaje kao posledica prisilnog jedinstva vrednosti i proizvodnje. Uzmimo na primer jednog proizvođača automobila. Konkurencija ga primorava da poveća produktivnost da bi dobio što bolji rezultat ("output") uz što manje ulaganja ("input"). Kada akumulacija ne ide u korak sa odgovarajućim padom proizvodnih troškova, tada dolazi do krize.
Neka hiljade automobila stiže sa trake, pa čak i da im se nađe kupac, oni ne oplođavaju dovoljno kapital u odnosu na druge. U skladu sa tim firma onda mora da racionalizuje proizvodnju, više ulaže, pokušava da pokrije gubitke [Profitverluste] rasprodajama, da se iskobelja uz pomoć kredita ili stapanjem sa drugim preduzećima, država interveniše itd. Naposletku ona proizvodi kao da će potražnja zauvek da raste i pravi sve veće gubitke.
Uzrok krize nisu zasićeno tržište ili velikodušne povišice, već pad profita (čemu svakako doprinosti radnička borba): kapitalu kao skupu vrednosti sve je teže da se povredni [valorizuje] po prosečnoj stopi isplativosti.
Krize nisu samo primer kako se veze između upotrebne i prodajne [Tauschwert, vrednost pri razmeni?] vrednosti i veze između upotrebljivosti i "razmenljivosti" [exchangeability] lome u param parčad; one nisu samo dokaz da je logika ovog sveta potreba preduzeća da podignu svoju vrednost, a ne potrebe ljudi. Ta logika nije čak ni bogaćenje pojedinačnih kapitalista, kako to često površne kritike kapitalizma tvrde. Odlučujuća je razlika u odnosu na pretkapitalističke krize. One su se pojavljivale kao posledica neizbežne oskudice (loša žetva, na primer), koje su onda trgovački odnosi još samo pogoršavali. Moderne krize nemaju više neizbežan, racionalan razlog. One nemaju više uzročnike u prirodi već u društvu. Svi elemnti za privrednu delatnost jesu prisutni: sirovine, mašine, radnici; alimi ih ne koristimo ili to činimo samo delimično. To nisu jednostavno stvari, materijalni objekti, već je to društveni odnos. Oni postoje u ovakvom društvu samo onda kada ih vrednost spaja. To nema veze sa "industrijom", zahtevi proizvodnje su ovde krajnje nebitni. Reč je o društvenom odnosu preko kojeg trgovačka logika vlada celim proizvodnim kompleksom i strukturom drušzva (u onoj meri u kojoj je proizvodnja probila i porobila društvo). Komunizam ima za jedini cilj da uništi robne odnose i da iznova organizuje i preoblči društvo.
Mreža preduzeća, kao centara i instrumenata u službi vrednosti, postaje sila koja vlada društvom. Sve zamislive ljudske potrebe (stanovanje, hrana, "kultura") postoje samo kada se potčine ovom sistemu, a on ih dobrim delom i oblikuje. Ljudkse potrebe ne određuju proizvodnju već proizvodnja određuje ljudske potrebe. Kancelarije se grade pre stanova, a mnoge kuće i hiljade stanova zvrje prazni većim delom godine jer samo njihovi vlasnici ili ljudi koji ih iznajmljuju, oni koji su te kuće i stanove "kupili" ili koji za njih "plaćaju" kiriju, smeju da u njima žive. Kada pogledamo situaciju po svetu, kapital zanemaruje poljoprivredu i razvija je samo tamo gde se ona isplati dok milioni ljudi gladuje. Automobilska proizvodnja razvija se u razvijenijim zemljama i preko potreba ljudi jer je toliko isplativa da dalje raste uprkos tolikoj nepovezanosti [neodrživosti? incoherence]. U nerazvijenijim zemljama fabrike se grade samo kada postižu prosečnu stopu isplativosti. Težnja ka prekomernoj proizvodnji zahteva u skoro svim razvijenijim zemljama neprekidnu i trajnu ratnu ekonomiju. Kada se za tim ukaže potreba, uprežu se razarajuće sile [destructive forces] jer je rat poslednje sredstvo protiv krize.
Najamni rad je tokom poslednjih decenija i sam postao protivrečan. On primorava jedan deo radništva da rinta po fabrikama; ostatak, mnogobrojan u zemljama kao SAD, radi u neproduktivnom sektoru čija se funkcija sastoji da olakšava prodaju i absorbuje radnike otpuštene zbog mehanizacije i automatizacije. Na taj način se stvara masa potrošača i predstavlja još jedan način kriznog menadžmenta. Kapital prisvaja tehniku i nauku: u prodiktovnim granam usmerava istraživanja na oblasti koja mu donose najveću dobit; u neproduktivnim razvija menadžment i marketing. Time se čovečanstvo tendecialno deli na tri grupe: a) produktivne radnike, koje često njihov rad fizički uništava; b) neproduktivne radnike, koji pretežno stvaraju smeće i c) masu ljudi koji žive bez prihoda i plate, od kojih poneki žive u razvijenijim zemljama, dok najveći deo obitava u siromašnim; kapitalu nikako ne polazi za rukom da ih integriše; njih stotine hiljada umire direktno ili indirektno u ratovima prouzrokovanim kapitalističko-imperijalističkom organizacijom sveta.
Poneke nazadnije zemlje se međutim razvijaju, ali taj razvoj je moguć samo uz delimično ili potpuno uništenje dotadašnjih načina života. Uvođenje robne ekonomije otima siromašnim seljacima njihova sredstva za život i tera ih u bedu prenaseljenih gradova. Samo malobrojnima se "posrećilo" da rade po kancelarijama ili fabrikama; ostali su slabo zaposleni [Unterbeschaeftigt] ili bez posla.
G) Proletarijat i revolucija
Kapital stvara mrežu preduzeća čija je jedina svrha i osnova postojanja profit, a štite ih države koje su ništa više do puke antikomunističke organizacije; istovremeno kapital stvara masu pojedinaca koji su primorani da ustanu protiv kapitala. Ta masa nije homogena, ali će se ujediniti u komunističkoj revoluciji iako neće svi njeni delovi odigrati istu ulogu.
Revolucija je posledica stvarnih potreba. Ona se pojavljuje kada materijalni uslovi života postanu nesnošljivi. To važi takođe i za proletarijat koji je kapital načinio. Veliki deo svetskog stanovništva ne poseduje sredstva za proizvodnju i primoran je da prodaje svoju radnu snagu da bi preživeo. Neki je prodaju i pritom su produktivni. Drugi je isto tako prodaju, mada nisu produktivni. Treći pak ne mogu ni da je prodaju: kapital kupuje živi rad samo kada ima izgleda da se uveća, u suprotnome su ovi isključeni iz proizvodnje.
Subverzivno u proleterskoj situaciji se ne razaznaje kada se proletarijat poistoveti sa fabričkim ili fizičkim radnicima ili sa siromašnima. Proletarijat je nagacija ovog društva. To nije skupina siromašnih, nego očajnih ljudi bez imovine (na francuskom: les sans-réserves, na italijanskom: senza riserve), koji nemaju šta da izgube osim svojih lanaca; ljudi koji su ništa, koji nemaju ništa i ne mogu da se samooslobode, a da u istom mahu ne unište celokupno društveno uređenje. Proletarijat je razlaganje i poništenje sadašnjeg društva, jer mu je ono otelo skoro sve njegove pozitivne aspekte. Stoga proletarijat takođe predstvalja svoje samouništenje.
Sve teorije (bilo građanske, fašističke, staljinističke, levičarske ili radikalno levičarske) koje veličaju proletarijat, ovakav kakav je, i zahtevaju od njega da odigra pozitivnu ulogu, da odbrani vrednosti i obnovi društvo, jesu u suštini kontrarevolucionarne. Slavljenje proletarijata postalo je najefikasnije i najopasnije oružje kapitala. Većina proletera je loše plaćena i mnogi rade u proizvodnji, ali ih ne čini proletarijatom to što su slabo plaćeni proizvođači već što su "odsečeni", otuđeni, što nemaju kontrolu nad svojim životom ni nad smislom svog rada koji vrše da bi zaradili za život.
Definicija proletarijata ima malo veze sa sociologijom. Teorije o "proletarijatu" prerastaju u metafiziku kada se zanemari mogućnost komunizma. Kad god se proletarijat samostalno umešao u društvene tokove, nastupao je kao negacija postojećeg reda, nije mu pružao pozitivne vrednosti ili ulogu već je uvek tražio nešto drugačije.
Pošto proletarijat proizvodi vrednost, on takođe može da odstrani svet koji se na njoj bazira; on obuhvata i nezaposlene i domaćice, jer kapitalizam ove prve zapošljava i otpušta, a koristi rad onih drugih da poveća celokupnu masu isceđene vrednosti.
Međutim, buržoazija nije vladajuća klasa samo zato što je bogata dok ostatak društva nije. Baš zato što su buržoazija oni se bogate, a ne obrnuto. Oni su vladajuća klasa jer kontrolišu ekonomiju - svoje zaposlene isto kao i mašine. Strogo gledano, vlasništvo je samo jedan od oblika klasne vlasti koji se pojavljuje u posebnim varijantama kapitalizma.
Proletarijat nije radnička klasa već pre klasa kritike rada. On je uvek sadašnje uništenje starog sveta, ali samo potencijalno; ono postaje realno samo u situacijama društvenih tenzija i nemira, kada ga kapital prisiljava da bude zastupnik komunizma. On prerasta u subverziju vladajućeg društva tek kada se ujedini i samoorganizuje i to ne da bi sebe postavio namesto vladajuće klase, kao što je to uradila onomad buržoazija, već da bi ukinuo klasno društvo. Posle preostaje još samo jedan jedini društveni činioc [agent] - čovečanstvo.
Izuzev takvog jednog konfliktnog perioda i vremenu koje mu prethodi, proletarijat je sveden na element kapitala, zupčanik u mehanizmu (kapital upravo veliča baš taj aspekt u kojem se radnik slavi samo kao deo postojećeg društvenog poretka).
Radikalna misao nije operisana od "radnicizma", ali ona barem ne drži hvalospeve radničkoj klasi niti u fizičkom radu vidi blagoslov. Produktivnim radnicima pridaje odlučujuću (ali ne isključivu) ulogu, jer njihovo mesto u proizvodnji ih stavlja u pogodniji položaj za revolucionisanje. Samo tako posmatrano radnik u plavom (često nosi beo kombinezon ili kravatu) igra glavnu ulogu dokle god mu društvena funkcija omogućava da ispuni zadatke drugačije od drugih. Međutim, sa rastom nezaposlenosti, sve težim radnim uslovima, produženjem obrazovanja, sve češćom prisilom na doškolovanje u svakom životnom dobu ili prevremu penziju, sa padom broja stalno ili povremeno zaposlenih teže je razlučiti rad od nerada.
Uskoro ćemo se naći u fazi rastvaranja [disolucije] sličnoj onoj o kojoj je Marks govorio u svojim ranim spisima. U svakom periodu snažnih istorijskih društvenih zemljotresa (tokom 1840ih ili posle 1917.) proletarijat oslikava gubitak društvenih veza (deo radničke i srednje klase doživljava društveni pad ili og toga strepi) i slabljenje tradicionalnih vrednosti (kultura prestaje da bude veliki ujedinitelj). Životni uslovi starog društva već su negirani u proleterskim. Ni hipici ni pankeri već moderan kapitalizam pravi od radne etike licemerje. Vlasništvo, porodica, nacija, moral i politika u građanskom smislu sve više se raspadaju u proleterskim uslovima.
H) Nastanak ljudske zajednice
Primitivna zajednica je presiromašna i preslaba da bi iskoristila mogućnosti rada. Ona zna samo za rad u neposrednom obliku. Rad se nije kristalizovao, nije se staložio [akumulisao] u alatkama; samo mali deo minulog rada biva skladišten. Kada se to rasprostrani, razmena postaje neophodna: proizvodnja radi cirkulacije može se meriti samo apstraktnim radom odnosno prosečnim radnim vremenom. Živ rad je osnovni element, a radno vreme njegova mera. Radno vreme se potom materijalizuje u obliku novca; jedna klasa počinje da izrabljuje druge, prirodne katastrofe se pojačavaju. Znači uspon i pad država i ponekad carstva, koji mogu da se šire i rastu samo u međusobnoj borbi. Ponekad se prekidaju trgovinski odnosi između različutuh delova civilizovanog (tj. trgovačkog) sveta sa propašću jednog ili više carstva. Jedna takva pauza u razvoju može da potraje i po nekoliko stotina godina, a tada nam se čini da ekonomija nazaduje u pravcu naturalne [subsistenz] privrede.
U tim vremenima čovečanstvo ne raspolaže nikakvim proizvodnim aparatom te bi iskorišćavanje [exploitation] ljudskog rada bilo beskorisno ili čak katastrofalno. Uloga kapitalizma se sastoji u skladištenju minulog rada. Postojanje jednog celog industrijskog kompleksa, celokupnog fiksnog kapitala, dokaz je da se društveni karakter ljudske delatnosti na kraju otelotvorio u instrumentu koje nam neomugaćava baš da stvorimo raj na zemlji, ali ipak nudi nekakav razvoj koji iz postojećih sirovina pokušava da izvuče maksimum radi namirenja potreba i stvaranja novih sirovina radi novih potreba. Kada ovaj industrijski komplek postane suštinski pokretač proizvodnje, onda vrednost gubi značaj u svojoj ulozi regulatora, ulozi koja je odgovarala fazi dok je živ rad još bio glavni činioc proizvodnje; vrednost više nije potrebna za proizvodnju. Katastrofalno je što je preživela i što se i dalje održava. Vrednost se materijalizuje u svim mogućim novčanim oblicima, od jednostavnih i prostih do najkomplikovanijih, ali ona proističe iz sveopšteg karaktera rada, iz energije, individualne i ujedno društvene, koju proizvodi i troši. Vrednost i dalje ostaje posrednig bez kog se ne može dokle god ta energija nije stvorila ujedinjen svetski proizvodni sistem; tada je vrednost samo prepreka i kočnica. Komunizam predstavlja kraj određenog sleda posredništva koja su pre bila neophodna (uprkos bedi koja ih je pratila) da bi se nakupilo dovoljno minulog rada koji bi ljudima omoguo da delaju bez njih. Vrednost je jedan vrsta takvog posrednika, a sada nam više ne treba nikakav element izvan društvene delatnosti koji bi je ujedinjavao i stimulisao. Akumulisana, produktivna infrastruktura treba samo da se prestroji i razvije. Komunizam upoređuje upotrebne vrednosti i po tome određuje koja će proizvodnja da se unapređuje. On ne mora da trasvodi sastavne delove društvenog života na isti imenioc (prosečno radno vreme). Komunizam organizuje svoj materijalni život na osnovu sukoba i usklađenosti potreba, što ne isključuje konflikte i katkad određene vrste nasilja. Ljudi neće postati anđeli, a i zašto bi?
Komunizam znači nestanak svake vrste elementa neophodnog za ujedinjavanje društva tj. politike. On nije ni demokratski ni diktatorski. Naravno da je "demokratski" kada se pod tim izrazom smatra da svako snosi odgovornost za svu društvenu delatnost i to ne zato što je narodna volja da rukovodi društvom ili zbog nekog demokratskog principa već zato što je organizacija poslova stvar onih koji ih i obavljaju. A to se može ispuniti samo kroz komunizam, suprotno tvrdnjama demokrata, gde su svi elementi života deo zajednice, kada se ukinu sve razdvojene delatnosti i izolovana proizvodnja. To je moguće tek nakon što se vrednost uništi. Razmena između preduzeća isključuje mogućnost da kolektiv preuzme odgovornost za svoj sopstveni život (pre svega materijalni). Ciljevi vrednosti i razmene radikalno su suprotstavljeni ljudskim. Dženeral Motorsom, Vulvortom ili nuklearnom elektranom nikada ne može da se demokratski upravlja. Preduzeće prvo pokušava da se povredni [valorizuje, isplati] i ne prihvata ni jednu upravu osim one uz pomoć koje može da ostvari svoj cilj. Iz tog razloga su kapitalisti samo funkcioneri kapitala. Preduzeće diriguje svojim direktorima. Da bi se stekli uslovi za samoorganizaciju ljudi, robni odnosi koji svakog pojedinačno prisiljavaju da se prema drugima ophodi i u drugim ljudima vidi samo sredstvo kojim će zarađivati za svoj život. Problemi uprave su drugorazredni; apsurdno je misliti da će svako jedanput u životu rukovoditi društvom. Knjigovotstvo i upravljanje postaće delatnosti kao i svake druge - ko hoće, može i time da se bavi, ko neće, ne mora.
"Demokratija, a tu svrstavam sve oblike države, jeste protivrečna, neistina, u suštini samo licemrje. Politička slobodfa je lažna sloboda, najgora vrsta ropstva, samo senka slobode i time najgora vrsta jarma. Isto važi i za političku jednakost, te se zato demokratija kao i svaki drugi oblik države mora rasturiti: licemrje raskrinkati, otkriti u njemu skrivene protivrečnosti i ropstvo koje se u njemu skriva, tj. otvoren despotizam spram prave slobode i jednakosti odnosno komunizma".
U komunizmu nema smisla da se održava spoljašna prinuda koja ujedinjuje pojedince. Utopijskim socijalistima to nikada nije bilo jasno. Uprkos njihovim vrlinama i vizionarskim sposobnostima sve njihove predstave i zamisli o imaginarnom društvu zahtevaju veoma strogo planiranje i kvazi totalitarnu organizaciju. Utopijski socijalisti su pokušavali da stvore veze koje se ionako pojavljuju kada se ljudi dobrovoljno udruže u grupama. Da bi izbegli iskorišćavanje i anarhiju, utopijski socijalisti su organizovali društveni život uvek u napred. Drugi odbijaju sa anarhističkog stanovišta takvu autoritarnost i žele da se društvo uvek iznova stvara [permanent creation]. Ali nije to problem: samo određeni društveni odnosi na određenom nivou razvoja materijalne proizvodnje čine harmoniju između pojedinaca mogućom i ujedno neophodnom (što uključuje i konflikte). Tek tada mogu pojedinci da ispune svoje potrebe, ali samo kada automatski učestvuju u funkcionisanju grupe umesto da budu samo njeno sredstvo. Komunizam nema potrebe da ujedini razdvojeno, jer nije više razdvojeno.
To važi za ceo svet. Države i nacije bile su neophodne za razvoj, ali su sada reakcionarne organizacije, a podele koje održavaju samo su kočnica napretka: jedina moguća dimenzija je čovečanstvo. Suprotnosti između fizičkog i intelektualnog rada, između kulture i prirode imale su smisla. Podela na organizatore i radnike povećavala je radni učinak. Pri današnjoj tački razvoja nam to više ne treba. Podela rada je prepreka čija se protivrečnost provlači i često pojavljuje u svim sferama poslovnog, "kulturnog" i školskog života. Komunizam ukida podelu između radnika koji rintaju i onih koji gluvare po kancelarijama.
Isto važi za suprotnost između čoveka i prirode. Pre je čovek mogao da podruštvi svet samo kada se odupirao vladavini "prirode", a danas je ugrožava. Komunizam je pomirenje čoveka i prirode.
Komunizam je kraj ekonomije kao razdvojene i privilegovane oblasti od koje sve ostalo zavisi, mada je mrzimo i plašimo je se. Čovek proizvodi i reprodukuje uslove svog postojanja: još od raspada primitivnih zajednica, a u svom najrafinisanijem u obliku u kapitalizmu rad, tj. delatnost kojom čovek prisvaja svoju okolinu, postao je prisila, a suprotno od odmora, zadovoljstva ili "pravog" života. Taj stadijum je bio istorijski neophodan zbog stvaranja minulog rada putem koga možemo ukinuti ovo ropstvo. Uz pomoć kapitala je proizvodnja (= proizvodnja radi povećanja vrednosti) zavladala svetom. Ovde se radi o diktaturi proizvodnih odnosa nad drućtvom. Kada proizvodimo, mi žrtvujemo svoje životno vreme da bi tek posle toga uživali u životu. Zadovoljstvo nema obično nikakve veze sa vrstom posla; rad je postao samo sredstvo za preživljavanje. Komunizam raskida proizvodne odnose i spaja ih sa družtvenim. On ne zna za razdvojene aktivnosti, za rad koji je suprotan od igre. Neće više biti obavezno da se isti posao obavlja celog života ili da se bira između intelektualnog i fizičkog posla. Pošto akumulisan rad obuhvata celokupnu nauku i tehniku, istraživanje i rad, razmišljanje i delanje, učenje i posao biće jedno te isto. Neke poslove može svako da obavi, a generalizacija automatizacije izmeniće u potpunosti proizvodne delatnosti. Komunizam ne zagovara ni igru protiv rada niti nerad protiv rada. Ovakva ograničena i necelovita slika joč uvek je deo kapitalističke stvarnosti. Delatnost kao proizvodnja i reprodukcija (materijalnih, afektivnih, kulutrnih itd.) uslova života jeste sama ljudska priroda.
Čovek kolektivno stvara sredstva svog postojanja i menja ga. Mašina ne može da mu ih pruži: u tom slučaju bi se čovek sveo na stupanj jednog deteta koje se zadovoljava sa tim da dobija igračke bez znanja odakle one dolaze. Njihovo poreklo čak ni ne postoji u njegovoj predstavi - igračke su jednostavno tu. Isto tako komunizam neće učiniti rad uvek ugodnim i zabavnim. Ljudski život znači napor i zadovoljstvo. Pa i rad jednog pesnika podrazumeva bolne momente. Komunizam može samo da ukine granicu između napora i zabave, stvaranja i odmaranja, rada i igre.
I) Podruštvljenje
Komunizam znači da čovečanstvo prisvoji svoje bogatstvo, a to opet znači da se to bogatstvo neizbežno menja, što zahteva uništenje preduzeća kao odvojene jedinice i zakona vrednosti: ne da bi se podruštvio profit, već da bi dobra mogla da cirkulišu kroz privredne centre bez posredstva vrednosti. Komunizam neće koristiti proizvodni sistem onako kako mu ga je kapitalizam ostavio. Ne radi se o tome da se odbace "loše" strane kapitala (profit), a da se zadrže "dobre" (proizvodnja). Kao što smo imali prilike da vidimo, vrednost i logika profita nameću određenu vrstu proizvodnje; razvijaju pojedine grane i zanemaruju ostale. Ko veliča privredni rast i proizvodnju, taj peva himne u slavu kapitala.
Da bi se proizvodnja revolucionirala i da bi se preduzeća ukinula kao takva komunistička revolucija mora da se posluži proizvodnjom. Neko vreme tokom jedne faze će to biti njegova osnovna "poluga". Nije cilja da se preuzmu fabrike i da se tamo ostane te da se njima upravlja već da se iz njih izađe i da se povežu bez posredstva trgovine, što ih uništava kao preduzeća. Takvo kretanje započinje maltene samo od sebe smanjivanjem i ukidanjem razlika između sela i grada i podvojenosti industrije i ostalih sektora.
Kapitalov životni cilj je gomilanje vrednosti: on fiksira vrednost u obliku nakupljenog, odnosno minulog rada. Akumulacija i proizvodnja postaju same sebi svrha, a sve se njima podređuje - kapital hrani svoje investicije ljudskim radom. Istovremeno se razvija neproduktivni rad. Komunistička revolucija je pobuna protiv ovakvog besmisla. Ona je takođe deakumulacija, ali ne da bi se vratila načinima življenja kakvih više nema već da bi postavila stvari na svoje mesto: do sada je čovek bivao žrtvovan investicijama, a danas je obrnuto moguće. Komunizam je oprečan produktivizmu i isto tako nespojiv sa iluzijom ekološkog razvoja unutar postojećih ekonomskih okvira. "Nulti rast" je još uvek rast. Zvanični glasnogovornci ekologije nikada ne kritikuju ekonomiju kao poređenje vrednosti; oni bi samo da uzmu pod kontrolu promenljive koje određuje novac.
Komunizam nije nastavak kapitalizma u racionalnijem, efikasnijem, modernijem, pravednijem i kontrolisanijem obliku. On ne preuzima stare materijalne osnove onakvim kakvim ih je zatekao: on ih razara.
Komunizam nije skup mera koje će se uvesti kada se osvoji vlast. On je pokret koji već postoji, ali ne kao način proizvodnje (ne mogu postojati komunistička ostrva u kapitalističkom društvu), već kao težnja čiji se uzroci nalaze u stvarnim potrebama. Komunizam čak nema ni pojma šta je to vrednost. Nije reč o tome da jednog lepog dana veliki broj ljudi počne da uništava vrednost i profit. Svi dosadašnji revolucionarni pokreti bili su u stanju da zamrznu društvo, ali su onda čekali da iz tog sveopšteg prekida nešto ispadne. Podruštvljavanje bi međutim pustilo u protok dobra bez zamene za novac, otvorilo bi vrata koja izoluju fabriku od njene okoline, zatvorilo bi one u kojima je radni postupak previše otuđujuć da bi se mogao tehničkim merama poboljšati, ukinulo bi školu kao mesta za specijalizaciju, koja petnaest godina dele učenje od prakse, razvalilo bi zidove koje primoravaju ljude da se zatvaruju u zatvore trosobnih porodičnih stanova - ukratko rečeno, ono bi raskrstilo sa svim vrstama podela.
Mehanizam komunističke revolucije proističe iz borbe. Njen razvitak dovešće do tačke kada društvo pojedincima neće dopustiti nijednu drugu perspektivu i na taj način ih prisiljava da stvore nove društvene odnose. Kada nam se čini da poneke društvene borbe danas nikuda ne vode, to je zato što njihov ishod odnosno nastavak može da bude samo komunizam, bez obzira šta o tome njihovi učesnici trenutno misle. Čak i kada radnici postavljaju svoje zahteve oni često dođu do tačke kada nema nijednog drugog rešenja do nasilnog konflikta sa državom i njenim pomoćnicima, sindikatima. U tom slučaju oružana borba i ustanak sadrže u sebi primenu jednog društvenog programa i korišćenje ekonomije kao oružja (videti gore, o proletarijatu). Vojni aspekt, koliko god bio bitan, zavisi od društvenog sadržaja borbe. Da bi pobedio svoje neprijatelje na vojnom nivou, proletarijat menja - nezavisno od svojeg stanja svesti - društvo na komunistički način.
"Moderno vođenje rata kao preduslov ima emancipaciju građanstva i seljaka, ona je vojni izraz te emancipacije. Emancipacija proletarijata imaće takođe svoj poseban vojni izraz i stvoriće jedan do sad neviđen, nov način ratovanja. Već se može odrediti vrsta materijalne osnove tog novog načina vojevanja."
Do danas borbe nisu dostigle stadijum u kojem bi njihov vojni razvoj učinio pojavu novog društva neophodnim. U najvažnijim društvenim borbama - u Nemačkoj između 1919. i 1921. - proletarijat nije dotle dosegao urpkos građanskom ratu. Ispod površine ovih sukoba, koji bi inače bili nebitni, komunistička perspektiva je bila prisutna. Buržoazija je bila u stanju da upregne oružja ekonomije u svoju korist tako što je podelila radničku klasu (nezaposlenošću, na primer). Proletarijat nije bio sposoban da upotrebi ekonomiju u svom interesu i borio se pretežno vojnim sredstvima. Došlo je čak do toga da se 1920. počela organizovati crvena armija, ali on nije nikada iskoristio oružje koje mu daje njegova društvena funkcija.
Neki od "rajota" u SAD počeli su u drugačijem kontekstu sa društvenom promenom, ali najposle na nivou robe, a ne samog kapitala. Ovi ljudi su bili samo deo proletarijata i često nisu imali mogućnosti da se koriste proizvodnjom kao "polugom" jer su iz nje bili izopšteni. U fabrikama ih nije bilo. Komunistička revolucija podrazumeva akciju unutar preduzeća da bi ih uništila kao takve. Pobune u SAD zaustavile su se na nivou potrošnje i raspodele<a href="#9">9</a>. Komunizam ne može da se razvije bez napada na suštinu problema, jezgro, tamo gde se stvara višak vrednosti: u proizvodnji. On je koristi međutim samo kao polugu da bi je uništio.
Ljudi bez zaliha [rezerva, imovine?] prave revoluciju. Primorani su da stvore društvene odnose koji se naziru u postojećem društvu. Taj raskid znači krizu koja može da se veoma razlikuje od one 1929. kada je velik deo ekonomije stao. Kada se društvo nađe u tolikim problemima da ne može više da izoluje borbe jedne od drugih, tada može da dođe do ujedinjenja različitih elementa koji se bune protiv najamnog rada. Komunistička revolucija nije ni okupljanje postojećih pokreta ni njihovo preobličenje intervencijom od strane "avant-garde". Takav mehanizam može samo da nastane u celom svetu, a prvo u pojedinim razvijenijim zemljama.
Glavno pitanje nije osvajanje vlasti od strane radnika. Absurdno je zagovarati diktaturu radničke klase u sadašnjem stanju. Radnici, onakvi kakvi su sada, nisu u stanju da upravljaju bilo čime. Oni su naposletku samo deo mehanizma za povećanje vrednosti i potčinjeni su diktaturi kapitala. Diktatura postojeće radničke klase bila bi samo diktatura njenih predstavnika odnosno čelnika sindikata i radničkih partija. Takvo je stanje u "socijalističkim" zemljama - i program demokratske levice u ostalom delu sveta.
Revolucija ima problem sa organizacijom, ali ona nije problem organizacije. Sve teorije o "radničkoj vladi" ili "radničkoj vlasti" predlažu na kraju samo alternativna rešenja za krizu kapitala. Revolucija je prvo promena društva, tj. onoga što određuje odnose među ljudima i između ljudi i svojih sredstava za život. Organizacioni problemi i "vođstva" su manje bitni. Oni zavise od toga šta revolucija postigne. To važi kako za početak komunističke revolucije tako i za funkcionisanje društva koje iz nje nastaje. Revolucija se neće desiti kada 51% radnika bude revolucionarno nastrojen. Niti će započeti stvaranjem aparata za donošenje odluka. Kapitalizam je taj koji se stalno bavi problemima vođstva i menadžmenta. Oblik organizacije komunističke revolucije (i svakog drugog društvenog pokreta) zavisi od njenog sadržaja. Kako će se partija, organizacija revolucije, obrazovati odrediće ciljevi koje treba dostići.
U 19. veku, a čak i za vreme Prvog svetskog rata, materijalni uslovi komunizma morali su prvo da se stvore u nekim zemljama (Francuska, Italija, Rusija itd.). Komunistička revolucija morala bi prvo da razvije produktivne snage, da uposli malograđanstvo i da rasprostrani industrijski rad do opšteg nivoa, po paroli: ko ne radi, neće dobiti ništa ni za jelo (što bi važilo samo za radno sposobne, naravno). Revolucija se ipak nije desila, a njena tvrđava u Nemačkoj je rasturena. Njene zadatke ispunio je od tada kapitalistički ekonomski rast. Danas postoji materijalna osnova za komunizam. Nema više potrebe da se neproduktivni radnici šalju u fabrike. Problem je postavljanje osnova za jednu drugačiju "industriju" koja bi se potpuno razlikovala od prethodnih. Mnoge fabrike moraće da budu zatvorene, a prisilni rad neće više biti deo svakodnevnice: hoćemo ukidanje rada kao delatnosti koja je odvojena od ostalog života. Bilo bi besmisleno ukinuti zanimanje đubretara kao posao koji neko mora godinama da obavlja kada se istovremeno ne ukine kompletan proces i logika stvaranja i deponiranja đubreta.
Manje razvijene zemlje neće morati da prođu kroz fazu industrijalizacije. U mnogim delovima Azije, Afrike i Latinske Amerike kapital tlači radnike, ali ih nije potčinio svojoj "realnoj" vlasti. Stari oblici društvenog života u zajednici su opstali. Komunizam bi mnoge od njih oživeo, kao što je to Marks mislio o ruskim seoskim zajednicama, i to uz pomoć "zapadnih" tehnologija, koje bi se drugačije primenjivale. Takve oblasti bi se pokazale čak lakšim za podruštvljavanje nego ogromni, na auto prilagođeni i od ekrana zavisni "civilizovani" urbani prostori. Drugim rečima, radi se o procesu deakumulacije u celom svetu.
J) Države i kako da ih se otarasimo
Država je proistekla iz nesposobnosti ljudi da samoupravljaju svojim životima. Ona je, simbolično i materijalno, jedinstvo razvdojenog. Čim proleteri prisvoje sredstva za život, posredništvo sve više gubi funkciju. mada uništenje države nije automatski proces. Ona neće malo po malo nestajati što se oblast kojom ne upravlja tržište sve više širi. U stvari, takva jedna sfera bila bi lako lomljiva kada bi dopustila centralnoj državnoj mašineriji da i dalje funkcioniše kao u što se to desilo u Španiji 1936.-1937. Nijedna državna struktura neće odumreti sama od sebe.
Podruštvljenje je stoga više od zbira direktnih delimičnih akcija. Kapital će biti potkopan od strane sveopšte subverzije u kojoj ljudi uzimaju svoje odnose u svoje ruke. Ali, ništa se bitno neće postići dokle god država i dalje bude imala vlast. Društvo nije jednostavna mreža krvnih sudova: odnosi su centralizovani u jednoj sili koja u sebi zbraja moć da se ovo društvo održi. Kapitalizam bi bio presrećan kada bi mi promenili svoj život na lokalnom nivou, dok bi on globalno nastavio svoju igru. Država kao centralna vlast mora da se isto tako centralnom akcijom uništi kao što i njena vlast mora da se svuda ukine. Komunistički pokret je antipolitički, a ne apolitičan<a href="#11">11</a>.
K) Komunizam kao postojeći društveni pokret
Komunizam nije samo jedan društveni sistem, način proizvodnje koji će postojati "posle revolucije". Ta revolucija je u stvari susret dva sveta: na jednoj strani stoje svi oni koji su odbačeni i isključeni iz pravog užitka, čiji je goli opstanak katkad ugrožen, ali koji su uprkos tome udruženi iz potrebe da stupe u kontakt, da delaju, da žive i prežive.
Na drugoj strani je podruštvljena ekonomija na svetskom planu, ujedinjena na tehničkom nivou, ali istovremeno podeljena na jedinice primorane da rade jedna protiv druge da bi se povinovale logici vrednosti koja ih ujedinjuje i koja bi sve uništila da bi kao takva opstala.
Svet robe i vrednosti, koji je trenutna osnovna struktura produktivnih snaga, pokreće njena sopstvena svrha; pretvorila se u nezavisnu silu i potčinjava svet pravih potreba svojim zakonima. Komunistička revolucija predstavlja raskid sa tim potčinjavanjem, a komunizam se bori protiv njega i suprotstavlja mu se još od začetka kapitalizma, a i ranije, ali bez izgleda za uspeh.
Čovečanstvo je verovalo najpre da je izvor njegovih misli i predstava o svetu izvan njega samog. Ono je takođe verovalo da ljudska priroda ne može da se nađe u društvenim odnosima več u vezi sa elementom van stvarnog sveta (Bog) koji je stvorio čoveka. Isto tako, čovečanstvo, u svojim naporima da si prisvoji svoj okolni svet i da se prilagodi, moralo je da prvo stvori jedan materijalan svet, mrežu produktivnih snaga, ekonomiju, svet objekata koji ga tlači i vlada nad njim pre nego što ono može da taj svet prisvoji i prilagodi svojim potrebama i shodno time promeni.
Komunistička revolucija je produžetak i prevazilaženje postojećih društvenih pokreta. Diskusije o komunizmu imaju obično pogrešnu polaznu tačku: one se sve vrte oko pitanja šta će ljudi posle revolucije da čine. Oni nikada ne dovode komunizam u vezu sa onim što se u trenutku diskusije dešava. Misle da ima jedan prelomni momenat: prvo se sprovodi revolucija, onda komunizam. Komunazam jeste produžetak stvarnih potreba koje se već danas manifestuju, ali nikuda ne vode, ne mogu da budu zadovoljene jer to ne sadašnja situacija ne dozvoljava. Danas postoje mnoge komunističke prakse i obrasci ponašanja: oni nisu samo izraz obimnog odbijanja postojećeg sveta, već pre svega pokušaj da se stvori nov. Dokle god nemaju uspeha, vide se samo njihove granice, samo tendencija, a ne i njihov nastavak (funkcija levičarskih grupacija sastoji se baš u tome da granice predstave kao ciljeve pokreta i time da ih pojačaju). U odbacivanju rada na pokretnoj traci ili u borbama skvotera komunistička perspektiva je prisutna kao pokušaj da se stvori "nešto drugo" i to ne samo na osnovu prostog odbacivanja modernog sveta (Hipi pokret), već kroz upotrebu i transformaciju onog što se proizvodi i troši. U takvim sukobima ljudi pokušavaju da prisvoje dobra bez logike trgovine, a prema dobrima se odnose kao prema upotrebnim vrednostima. Njihov stav prema tim stvarima i odnosima koje uspostavljaju među sobom da bi mogli da sprovedu akcije jeste subverzivan. Oni se i sami menjaju tokom takvih događaja. To "drugo", posle nastanka ovih akcija, u borbama je samo potencijalno prisutno bez obzira šta mislile ili želele njihove organizacije i nevezano šta govore levičari koji se uključuju i o tome teoretišu. Takvi pokreti neizbežno će steći na kraju svest i svojoj delatnosti da bi razumeli šta čine i kako to da rade još bolje.
Oni koji već sada osećaju potrebu za komunizmom i diskutuju o tome ne mogu da intervenišu u tim borbama sa namerom da provuku komunističko jevanđelje ili da im predlože da se okrenu "pravim" komunističkim aktivnostima. Nisu potrebne parole, već objašnjenje pozadine i mehanizma borbi. Mi moramo samo da pokažemo na šta će biti primorani.
Lenjinizam i levičarski komunizam
Šta je to levičarski komunizam? On je istovremeno proizvod kao i aspekt revolucionarnih pokreta posle Prvog svetskog rata koji su potresali kapitalističku Evropu od 1917. do 1921. ili 1923., ali koji je nisu srušili. Radikalno levičarski nazori vuku korene iz ovog pokreta dvadesetih godina koji je obuhvatao stotine hiljada revolucionarnih radnika u Evropi. Ovaj pokret je ostao manjina u Komunističkoj internacionali i suprostavljao se opštoj liniji internacionalnog komunističkog pokreta. Pojam "radikalno levičarski" (ili ultralevičarski) nagoveštava njegov karakter. Postoje desničari (socijalpatriote, Noske...), centar (Kaucki...), levičari (Lenjin i Komunistička internacionala) i ultralevičari. Levi komunisti su u prvoj liniji opozicija: opozicija unutar i protiv Komunističke partije Nemačke, unutar i protiv Komunističke internacionale. Ona se afirmiše kroz kritiku preovlađujućih ideja komunističkog pokreta, tj. kroz kritiku lenjinizma.
Levi komunisti su bili sve samo ne monolitan pokret, a različiti delovi pokreta menjali su njegove ideje. Otvoreno pismo Lenjinu Hermana Gortersa (Hermann Gorters) formuliše jednu teoriju partije, na primer, koju više ne zastupaju današnji ultralevičari. Obraćanjem pažnje na dve glavne tačke ("organizacija" i sadržaj socijalizma) pozabavićemo se idejama ultralevice koje je do danas zadržala. Francuska grupa ICO je jedan od najboljih primera danas još uvek aktivne ultralevičarske grupe.
A) Problem organizacije
Ultralevičarske ideje su nastale praktičnim iskustvom (pre svega radničkih borbi u Nemačkoj) i teoretskom kritikom (lenjinizma). Za Lenjina je glavni problem revolucije predstavljalo stvaranje "vođstva" koje će biti u stanju da povede radnike do pobede. Ultralevičari pokušavaju da teoretski objasne da za porast organizacije u fabrikama radničkoj klasi ne treba nijedna partija da bi bila revolucionarna. Revoluciju će sprovesti mase organizovane u radničkim savetima, a ne proletarijat predvođen profesionalnim revolucionarima. Komunistička radnička partija Nemačke (K.A.P.D.), čiji teoretski izraz aktivnosti možemo naći u Gorterovom "Odgovoru Lenjinu", sebe je videla kao avantgardu čiji je zadatak da edukuje mase, a ne da ih predvodi, kao što je to slučaj u lenjinističkoj teoriji. Mnogi ultralevičari koji su bili protiv dualizma organizacije u fabrici i partije odbacili su ovu koncepciju smatrajući da revolucionari ne smeju da se organizuju odvojeno od masa. Ova diskusija dovela je 1920. do stvaranja AAUE (Allgemeine Arbeiter Union - Einheitsorganisation = sveopšta radnička unija - jedinstvena organizacija) koja je AAUD (Allgemeine Arbeiter Union Deutschlands - sveopšta radnička unija Nemačke) prebacivala da je pod upravom KAPD. Većina ultralevičara stala je iza stanovišta AAUE.
Sadašnja aktivnost ICO u Francuskoj bazira se na sličnom principu: svaka revolucionarna organizacija koja postoji uporedo sa organima stvorenih od strane samih radnika i koja se trudi da izradi dosled teoriju i političku liniju pre ili kasnije će probati da predvodi radnike. Zato se revolucionari ne organizuju izvan organa koje su radnici spontano stvorili već prosto razmenjuju informacije, šalju ih dalje i uspostavljaju kontakt sa drugim revolucionarima; oni nikada ne pokušavaju da izrade sveobuhvatnu teoriju ili strategiju.
Da bi razumeli ovu ideju moramo se vratiti na lenjinizam. Lenjinistička teorija partije utemeljena je na razlikovanju, koje se može naći kod svakog velikog socijalističkog mislioca toga vremena: između "radničkog pokreta" i "socijalizma" (revolucionarne ideje, učenje, naučni socijalizam, marksizam itd. - različita imena za isto) odnosno da su oni dve u osnovi različite, razdvojene stvari. Na jednoj strani se nalaze radnici i njihove svakodnevne borbe, a na drugoj revolucionari. Odatle Lenjin zaključuje da se revolucionarne ideje moraju "uvesti" u radničku klasu. Radnički pokret i revolucionarni su razdvojeni jedan od drugog: komanda revolucionara nad radnicima če ih ujediniti. Zato se revolucionari moraju organizovati i "od spolja" uticati na radničku klasu. Lenjinova analiza, koja pozicira revolucionare izvan radničkog pokreta, izgleda kao da se oslanja na činjenicu da revolucionari navodno žive u potpuno drugačijem svetu od radnika. Lenjin ne shvata da je to obmana. Jer, Marksova analiza i njegov naučni socijalizam kao celina nisu delo "građanskih intelektualaca" več klasne borbe na svim nivoima u kapitalizmu. "Socijalizam" je izraz proleterskih borbi. Njega su razradili "građanski intelektualci" (ili veoma obrazovani radnici kao Jozef Dicken, Joseph Dietzgen) jer su samo revolucionari iz građanstva bili za to sposobni, ali je on proizvod klasne borbe.
Revolucionarni pokret, dinamika koja vodi u komunizam, jeste proizvod kapitalizma. Pogledajmo Marksov koncept partije. Reč partija pojavljuje se često u njegovim spisima. Mora se napraviti razlika između Marksovih prinicipa u vezi ovog pitanja i njegovih analiza mnogih aspekata radničkog pokreta njegovog vremena. Mnoge od ovih analiza pokazale su se kao pogrešne (na primer njegova predstava o budućnosti sindikalnog pokreta). Pritom ne postoji nijedan tekst u kojem Marks sažima svoje ideje o partiji već samo nekolicina razbacanih komentara i napomena. Mi smatramo da svi ti tekstovi na kraju daju jednu opštu perspektivu. Kapitalističko društvo samo stvara komunističku partiju koja je samo puka organizacija objektivnog pokreta (što navodi na zaključak da je Lenjinova i Kaucijeva ideja o "socijalističkoj svesti" koju treba "doneti" radnicima besmislena), koja usmerava društvo ka komunizmu. lenjin je spazio reformistički nastrojen proletarijat i rekao je da se nešto mora učiniti (uvesti "socijalističku svest") da bi se on revolucionirao. Time je samo pokazao da totalno nije razumeo klasnu borbu. U nerveloucionarnom peridou proletarijat ne može da menja kapitalističke proizvodne odnose. On zato pokušava da promeni odnos kapitalističke raspodele u vidu zahteva za povećanjem nadnica. Radnici naravno "ne znaju" da menjaju raspodelne odnose kada traže povišicu. Oni se uprkos tome trude, "nesvesno", da reaguju na kapitalistički sistem. Kaucki i lenjin ne vide proces, revolucionaran pokret stvoren od strane kapitalizma; za njih je vidljiv samo jedan od njegovih aspekata. Kauckijeva i lenjinova teorija o klasnoj svesti razbija i parča proces i posmatra samo njegove prelazne momente: za njih proletarijat ["by its own resources alone"] mora da bude reformistički nastrojen, a revolucionari se nalaze izvan radničkog pokreta. Dok u stvari revolucionari i njihove ideje i teorije proističu iz radničke borbe.
U nerevolucionarnom periodu revolucionarni radnici, izolovani u svojim fabrikama, pokušavaju da razotkriju pravu prirodu kapitalizma i institucija koje ga podržavaju (sindikati, "radničke" partije). Oni u tome obično nemaju uspeha, što je prilično normalno; a postoje i revolucionari (radnici i nezaposleni) koji čitaju i pišu, i koji se trude da stvore kritiku celokupnog sistema. Ni oni u tome obično nemaju uspeha, što je takođe prilično normalno. Ova podela potiče iz kapitalizma: jedna od osobenosti kapitalističkog društva je podela na umni i fizički rad. Ona postoji u svim društvenim sferama, a prisutna je takođe u revolucionarnom pokretu. Bilo bi idealistički da očekujemo da revolucionarni pokret bude "čist", kao kad ne bi bio proizvod ovog društva. Revolucionarni pokret u kapitalizmu, tj. komunizam, neizbežno nosi žig kapitalizma.
Samo totalni uspeh revolucije može uništiti podelu; a do tada nam ostaje da se borimo protiv nje. Ona je osobena našem pokretu isto kao i celom društvu. Ne može se izbeći da brojni revolucionari ne žele da čitaju i da ih teorija ne intereseju. To je činjenica, ali prolazna. Međutim, "revolucionarni radnici" i "revolucionarni teoretičari" jesu dva aspekta istog procesa. Pogrešno je da "teoretičari" moraju da predvode "radnike". Isto tako pogrešno je stanovište, I.C.O.-a, na primer, da je kolektivno organizovana teorija opasna jer će uzeti vođstvo nad radnicima. I.C.O. zauzima stanovište simetrično lenjinovom. Revolucionaran proces je organski proces i, iako se neki njegovi delovi razdvajaju za određeno vreme, pojava bilo koje revolucionarne (ili pseudorevolucionarne) situacije prikazuje snažno jedinstvo različitih elemenata revolucionarnog pokreta.
Šta se dogodilo maja 1968. u radničko-studentskim savetima u Sonsje centru u Parizu? Neki (ultralevi) komunisti, koji su pre ovih događaja posvetili većinu svoje revolucionarne aktivnosti teoriji, udružili su se sa manjinom revolucionarnih radnika. Pre maja 1968. bili su odvojeni od radnika koliko je i svaki radnik odvojen od drugih u "normalnoj", nerevolucionarnoj situaciji u kapitalističkom društvu. Marks nije bio odvojen od radnika kada je pisao Kapital niti je bio odvojen kada je učestvovao u Komunističkom savezu ili Internacionali. Pri radu u tim organizacijama on nije osećao potrebu (kao lenjin) ili se plašio (kao I.C.O.) da postane vođa radnika.
Marksova koncepcija o partiji kao istorijskom proizvodu kapitalističkog društva koje uzima različite oblike u zavisnosti od stanja i evolucije tog društva dozvoljava nam da prevaziđemo dilemu o potrebnosti partije odnosno straha od iste. Komunistička partija je spontana (tj. potpuno određena društvenom evolucijom) organizacija revolucionarnog pokreta stvorena od kapitalizma. Partija je spontan izdanak [offspring] izrastao na istorijskoj zemlji modernog društva. Želja za i strah od "stvaranja" partije su oboje istovremeno iluzije. Ona ne treba da se stvori ili ne stvori - ona je samo istorijski proizvod. Iz tog razloga revolucionari ne moraju da je naprave ili da se plaše da je naprave.
lenjin je imao teoriju o partiji. Marks je imao drugačiju teoriju o partiji koja se poprilično razlikovala od lenjinove. lenjinova teorija bila je deo poraza Ruske revolucije. Ultralevica je odbacila sve teorije o partiji kao opasne i kontrarevolucionarne. lenjinova teorija ipak nije bila glavni razlog za poraz Ruske revolucije. Ona je samo pretegnula jer Ruska revolucija nije uspela (pretežno zbog izostanka revolucije na Zapadu). Ne treba napustiti sve teorije o partiji zato što je jedna od njih (lenjinova) bila kontrerevolucionarni instrument. Nažalost, ultralevica je prihvatila ideju koja je samo sušta suprotnost lenjinovoj. lenjin je hteo da napravi partiju; ultralevica je odbila da je stvori. Ultralevica je tako dala drugačiji odgovor na jedno te isto pogrešno pitanje: za ili protiv stvaranja partije. Ultralevica je ostala na istom terenu kao lenjin. Mi ne želimo da samo izokrenemo lenjinovu perspektivu, već da je se potpuno lišimo.
Moderne lenjinističke grupe (Trockisti, na primer) pokušavaju da organizuju radnike. Moderne ultralevičarske grupe (I.C.O., na primer) samo šire informacije bez pokušaja da razviju kolektivan pogled na problem. Mi verujemo da je potrebno da se formuliše teoretska kritika sadašnjeg društva. Takva kritika podrazumeva kolektivan rad. Takođe smatramo da bilo koja stalna grupa revolucionarnih radnika mora da pokuša da nađe teoretsku bazu za svoje akcije. [Theoretical clarification is an element of, and a necessary condition for, practical unification.]
B) Upravljanje čime?
Ruska revolucija je skončala jer je na kraju počela da razvija kapitalizam u Rusiji. Stvaranje efikasnog menadžerskog tela postalo je njen moto. Ultralevica je ubrzo zaključila da birokratska uprava ne može biti socijalizam i ona se zalagala za radničku samoupravu. Stvorena je zaokružena ultralevičarska teorija sa radničkim savetima u centru: saveti služe kao borbene radničke organizacije u kapitalizmu i kao instrumenti radničke uprave u socijalizmu. Stoga saveti igraju glavnu ulogu u ultralevičarskoj teoriji kao partija u lenjinovoj.
Teorija o radničkoj upravi analizira kapitalizam u smislu menadžmenta. Ali da li je kapitalizam pre svega način uprave? Revolucionarna analiza kapitalizma koju je započeo Marks ne stavlja naglasak na pitanje "ko upravlja kapitalom?" već suprotno: Marks opisuje i kapitaliste i radnike kao puke funkcije kapitala: "kapitalista je po sebi samo funkcija kapitala, a radnik funkcija radne snage". Ruske vođe ne vode "ekonomiju"; ona njih vodi, a ceo razvoj ruske ekonomije pokorava se objektivnim zakonima kapitalističe akumulacije. Drugim rečima, direktor služi određenim i prisilnim proizvodnim odnosima. Kapitalizam nije način uprave već način proizvodnje na osnovama datih proizvodnih odnosa. Revolucija mora da cilja na ove odnose. Pokušaćemo da ih ukratko analiziramo. Revolucionarna analiza kapitalzma naglašava ulogu kapitala čijim se objektivnim zakonima pokoravaju "upravljači" ekonomije, kako u Rusiji tako i u Americi.
C) Zakon vrednosti
Kapitalizam se temelji na razmeni: prvo se prikazuje kao "neizmerna akumulacija robe". Iako ne bi mogao da postoji bez razmene, kapitalizam nije samo puka proizvodnja robe; on raste i razvija se čak i borbom protiv jednostavne proizvodnje robe. Kapital se u osnovi bazira na određenoj vrsti razmene, razmeni između minulog i živog rada. Razlika između Marksa i klasičnih ekonomista je pre svega u njegovom konceptu radničke moći: otkriva tajnu viška vrednosti praveći razliku između neophodnog i suvišnog rada.
Kako se dve robe odnose jedna prema drugoj? Kojim mehanizmom možemo utvrditi da x količina robe A ima istu vrednost kao y količina B robe? Marks nije tražio objašnjenje za x:y = A:B u konkretnoj prirodi A i B, ili u njihovim kvalitetima, već u kvantitavinom odnosu: A i B se mogu razmeniti samo u odnosu x:y = A:B jer obe sadrže količinu "nečeg zajedničkog". Kada izdvojimo konkretnu i upotrebnu prirodu A i B, ostaje nam samo jedna zajednička osobina: one su obe "proizvod rada". A i B se razmenjuju po proporciji određenoj količini u njima skladištenog rada. Kvantitet rada se meri njegovim trajanjem. Koncept društveno neophodnog radnog vremena do kog se dolazi daljom analizom jeste apstrakcija: ne može se izračunati šta sat društveno neophodnog rada predstavlja u datom društvu. Razlikovanjem konkretnog i apstraktnog rada Marks je razumeo mehanizam razmene i analizirao poseban oblik razmene, najamni sistem.
"Najbolji momenti moje knjige su: 1) dvojben karakter rada, zavisno od toga da li se manifestuje u upotrebnoj ili trgovniskoj vrednosti (na ovo se nadovezuje svo razumevanje činjenica)."2
Radno vreme zaista određuje celokupnu društvenu organizaciju proizvodnje i raspodele. Ono određuje koliko se produktivne snage koriste za specifične namene na specifičnim mestima. Zakon vrednosti "se nameće kao odrednica neophodnih proporcija društvenog rada; pritom ne u opštem smislu koji važi za sva društva, već u smislu potrebnom kapitalističkom društvu; drugim rečima, on uvodi proporcionalnu distribuciju celog društvenog rada prema specifičnim potrebama kapitalističke proizvodnje."3
To je jedan od razloga zašto se ne investira kapital u fabriku u Indiji iako bi proizvodnja baš te fabrike bila neophodna za preživljavanje stanovništva. Kapital se uvek kreće ka mestima gde se može brzo umnožiti. Regulacija putem radnog vremena prisiljava kapitalističko društvo da razvija datu proizvodnju samo kada je neophodno društveno radno vreme u najmanju ruku nije veće od prosečnog radnog vremena.
Trgovinska vrednost određena prosečnim radnim vremenom - to je logika kapitala.
D) Protivrečnost radnog vremena
Već smo spomenuli koliko je bitna uloga suvišnog rada za proizvodnju viška vrednosti. Marks je istakao uzrok, funkciju i granice suvišnog rada.
"Tek kada se dostigne određen stepen produktivnosti - tako da je deo proizvodnog vremena dovoljan za neposrednu proizvodnju - onda če sve više da se primenjuje za proizvodnju proizvodnih sredstava. Preduslov za tako nešto je društvo koje može da čeka; da veliki deo već stvorenog bogatstva može da se povuče iz direktne potrošnje i proizvodnje za direktnu potrošnju sa ciljem da se uposli ovaj deo za rad koji nije direktno produktivan (unutar samog materijalnog proizvodnog procesa)".4
Najamni rad je sredstvo za razvidak proizvodnih snaga.
"Prava ekonomija - štednja - sastoji se u štednji radnog vremena (minimumu i smanjivanju proizvodnih troškova). Ta štednja je identična sa razvojem produktivnih snaga."5
Najamni rad omogućava proizvodnju viška vrednosti putem prisvajanja suvišnog rada od strane kapitala. U tom smislu su jadni uslovi u kojima se nalazi gomila radnika istorijska neophodnost. Radnik se mora naterati da odradi suvišni rad. Na taj način produktivne snage razvijaju i uvećavaju udeo suvišnog rada tokom radnog dana:
Kapital stvara "veliku količinu raspoloživog vremena... (tj. prostor za razvoj pune radne snage pojedinca, a time i društva)".6
Paradoks iliti "antitetičko postojanje"7 suvišnog rada prilično je jasno:
- on stvara "bogatstvo naroda",
- radnicima koji ga dostavljaju donosi samo bedu.
Kapital [Capital "is thus, despite itself, instrumental in creating the means of social disposable time, in order to reduce labour time for the whole society to a diminishing minimum, and thus to free everyone's time for their own development."] 8
U komunizmu, višak vremena u odnosu na neophodan rad će izgubiti karakter suvišnog rada na šta su ga svele istorijske granice u kapitalizmu. Raspoloživo vreme će prestati da se temelji na siromaštvu radništva. Neće više biti potrebno da se koristi beda da bi se stvorilo bogatstvo. Kada se zbaci odnos između neophodnog i suvišnog rada ustankom [rise] produktivnih snaga, višak vremena posle rada potrebnog za materijalnu egzistenciju izgubiće svoj prelazni oblik suvišnog rada.
"Slobodno vreme - što je vreme za razbibrigu isto kao i vreme za uzvišene aktivnosti - prirodno je pretvorilo njegovog vlasnika u drugačiji subjekat, a on posle stupa u direktnu proizvodnju kao takav drugačiji subjekat"9
Ekonomija radnog vremena je apsolutno potrebna za razvoj čovečanstva. Ona postavlja temelje za mogućnost kapitalizma i kasnije, na višem stupnju, komunizma. Isti pokret razvija kapitalizam i istovremeno čini komunizam kako neophodnim tako i mogućim.
Zakon vrednosti i njeno merenje u vidu prosečnog radnog vremena učestvuju u istom procesu. Zakon vrednosti dovodi do izražaja granicu kapitalizma i igra neophodnu ulogu. Dokle god se produktivne snage nisu visoko razvile i dokle god je neposredan rad i dalje suštinski činioc u proizvodnji, merenje putem prosečnog radnog vremena je apsolutno potrebno. Sa razvoj kapitala, posebno sa razvojem fiksnog kapitala, ["the creation of real wealth comes to depend less on labour time and on the amount of labour employed than on the power of the agencies set in motion during labour time, whose 'powerful effectiveness' is itself in turn out of all proportion to the direct labour time spent on their production, but depends rather on the general state of science and on the progress of technology, or the application of this science to production."]8
Beda proletarijata bila je uslov za porast fiksnog kapitala, u kojem je svo naučno i tehnološko znanje "fiksirano". Automatizacija, čije efekte tek počinjemo da vidimo, samo je jedna od stupnjeva u ovom razvoju. Kapital međutim i dalje reguliše proizvodnju putem merenja prosečnog radnog vremena.
"Sam kapital je protivrečnost u pokretu, jer sa jedne strane pokušava da smanji radno vreme na minimum, a sa druge postavlja radno vreme kao meru i izvor bogatstva. Tako smanjuje rad u njegovom potrebnom obliku, a povećava ga u njegovom suvišnom."11
Da bi shvatili protivrečnost produktivnih snaga i proizvodnih odnosa moramo baciti pogled na vezu između sledećih suprotnosti:
a) protivrečnost između funkcije prosečnog radnog vremena kao regulatora "slabo razvijenih" produktivnih snaga i rast produktivnih snaga koje teže da unište neophodnost takve funkcije,
b) protivrečnost između neophodnosti da se razvija maksimum suvišnog rada radnika da bi proizveo što je više moguće viška vrednosti i rast suvišnog rada koji nam omogućava da ga ukinemo.
"Čim rad nije više u svom direktnom obliku izvor bogatstva, radno vreme prestaje da bude njegova mera, a tako trgovinska vrednost mora da prestane da bude mera upotrebne vrednosti. Suvišan masovni rad nije više uslov za razvoj opšteg bogatstva, kao i nerad nekolicine za razvoj opštih moći ljudskog uma."12
"Oslobođenje ljudi", proreknuto od strane svih utopijskih mislioca postaje moguće:
"Time dolazi do sloma proizvodnje na osnovu trgovinske vrednosti. [The free development of individualities, and hence not the reduction of necessary labour time so as to posit surplus labour, but rather the general reduction of the necessary labour of society to a minimum, which then corresponds to the artistic, scientific etc. development of the individuals in the time set free, and with the means created, for all of them". 13]
A EVO MALO I KONTRATEZA VASIM TVRDNJAMA ... PROCITAJTE , VREDI!
Bilo je mnogo rasprave o tome šta je zapravo propalo sa padom Berlinskog zida: da li je to samo jedan određeni istorijski oblik socijalizma, uz to još i nelegitiman i nastao zloupotrebom i pogrešnim tumačenjem njegovih osnovnih načela, ili sama ideja socijalizma kao takvog. Žestina i upornost ove rasprave koja se i danas često obnavlja svedoči nam o jednom važnom fenomenu modernog društva, o velikoj emotivnoj investiciji u taj sistem koji su učinili mnogi intelektualci i političari, i o nespremnosti da se od njega rastave čak i u trenutku kad se njegova neefikasnost i suštinska pogrešnost kao koncepta nameću u hiljadu znakova.
Argumenti za ekonomsku destruktivnost tog sistema, i za njegovu konstitucionalnu predodređenost za ugrožavanje slobode pojedinca već su dovoljno dokazani i teorijski i praktično. Već sredinom prošlog veka postalo je jasno da neuspeh socijalističkih društava da ponude svojim građanima ekonomski privlačniji život i minimum građanskih sloboda koje im pruža društvo slobodne konkurencije, nije posledica nikakvih zloupotreba, "birokratizacije", ili bilo kog sličnog defekta u primeni osnovnih socijalističkih načela, već stvar izvorne prirode samih tih načela. Odkad su sredinom prošlog veka izveštaji o žalosnom tretmanu ljudi u zemljama bivšeg Istočnog bloka postali šire dostupni, i od kad je nestalo svake sumnje da se sistem državnog socijalzma u bilo kom pogledu može ekonomski takmičiti sa kapitalizmom, nestalo je bilo koje racionalne osnove za istrajavanje na podršci samom socijalizmu. Ako je uprkos tome, u drugoj polovini XX veka ta podrška u izvesnom smislu pre jačala nego slabila, i ako su principi i opšte shvatanje društva koji su ležali u osnovi socijalističke vizije sveta postajali još prihvaćeniji nego pre, postajalo je utoliko jasnije da izvore ove podrške ne možemo tražiti u sferi intelektualnih koncepata niti razumne politike, već prevashodno u iracionalnoj vezanosti za jedan određeni moralni kod koji socijalizmu daje opravdanje i koji sve njegove zločine i neuspehe amnestira i čini čak nevažnim.
Taj moralni kod koji leži u osnovi socijalizma jeste vrlo stari kult plemenskog žrtvovanja. On polazi od shvatanja čoveka kao žrtvene životinje morala jednakosti, koji je izručen volji kolektiva u svakoj tački svoje egzistencije. Taj čovek nema (ili ima vrlo ograničeno) pravo na svoj individualni život, na traženje vlastitog puta, i postavljanje vlastite autonomne lestvice vrednosti koju može ostvarivati kako želi, pod uslovom da u tome miroljubivo sarađuje sa drugima. Odbleske tog ideala možemo danas još videti u vapajima za smanjenje razlika između bogatih i siromašnih, ali i za preraspodelu dohotka unutar jednog istog društva. I posle sloma socijalizma, taj egalitaristički moralni kod živi u osećanjima i praksama koje su njegova intelektualno-etička izlučevina: mržnja prema biznisu, zavist prema uspešnim pojedincima, instinkt "stada" koji iz nje proističe, težnja da se direktnom kontrolom svima obezbede jednake pogodnosti bez obzira na tržišnu vrednost njihovih zasluga itd. Moralnom atmosferom iz koje se rađaju ovakve težnje dominiraju osećanja zajedništva, sigurnosti i predvidivosti, koja isključuju koncept čoveka kao slobodnog bića koje preduzima na svoju odgovornost eksperimente u proizvodnji i trgovini, i snosi samo troškove svojih eksperimenata. To je jedan mnogo stariji i instinktivniji moralni svet od onog koji će se razviti u krilu civilizacije, i biti zasnovan na kulturnim tabuima i apstraktnim pravilima čije poštovanje će se smatrati uzorom pravde, a ne bilo kakvi rezultati individualnih aktivnosti, poput jednakosti ili "ravnomerne raspodele". To je svet surovog divljaštva preobučen u šljašteću i cmizdravu odoru "socijalne pravde". Taj moralni svet ima smisla samo u okviru paleolitske horde, prinuđene da zarad opstanka sledi kolektivni duh i apsolutnu odanost grupi. Samo u okviru takve grupe bogatstvo ne postoji kao proizvod rada i trgovine koji je uvek "neravnomeran", već kao oskudni dar lova i sakupljanja, ili plen preotet od neprijatelja, koji u skladu sa egalitarnim principima horde mora biti ravnomerno podeljen da bi grupa opstala. Kao što je u literaturi već pokazano, moderni socijalistički ideal "društvene pravde" je samo jedna nemoguća evokacija tog starog predcivilizacijskog plemenskog morala, regradacija sa onog stadijuma moralnog života koji je bio postepeno izgrađivan u toku uspona civilizacije, i koji je postepeno istiskivao instinktivnu odanost grupi, i zamenjivao je poštovanjem apstraktnih pravila, poput trgovine, zaštite vlasništva ili držanja obećanja, koja su i omogućila uspon bogatstva i raznovrsnosti života.
Tačka u kojoj dolazi do bliske konvergencije između tribalnog kulta žrtvovanja za hordu i modernog ideala "društvene pravde" jeste njihov personalni karakter i vera u neposredno namirivanje pravičnosti putem kolektivne akcije. Onaj čuveni tribal iz Poperove priče koji je suštinu svog moralnog ideala iskazao kroz devizu "moralno je kad mi opljačkamo susedno pleme, a nemoralno kad oni to isto urade nama", u suštini je samo rezimirao moralni ideal modernih socijalističkih (i svih "welfare") vođa koji pravednim smatraju kad oni preko države opljačkaju biznismene, a nemoralnim kada kartel-biznismeni putem rent-seekinga opljačkaju njih. Duh nasilja i konflikta je ono što izvire iz ovog tribalističkog morala, i po čemu se on uvek može prepoznati: ksenofobija paleolitske horde, koja svakog stranca smatra neprijateljem, u osnovi uvire u duh "klasne borbe" modernog socijalizma, i njegovu težnju da preotme putem nasilja deo plena bolje stojećim klasama, koje smatra svojim nepomirljivim neprijateljima. Moralno opravdanje redistributivne države blagostanja je samo savremeni i prilagođeni oblik ovog moralnog ljudožderstva paleolitskog divljaka. Ono polazi od pretpostavke da neki članovi društva imaju pravo na nečije tuđe bogatstvo, i da je uloga države da primenom nasilja tu novu aristokratiju snabde onim dobrima koja su joj potrebna, tako što će ih oteti od neprijateljskih "hordi", odnosno proizvodnih klasa. Jedna grupa je žrtveno jagnje za ostvarenje interesa druge. Prošli vek je počeo tretiranjem privatne svojine kao krađe, dok ovaj startuje jasnim uvidom da je preraspodela te svojine u skladu sa "društvenom pravdom" zapravo krađa.
Vrlo je važno za razumevanje čak i postmortalne privlačnosti socijalističkih načela, to što su ona zasnovana na moralnim postulatima koji obećavaju rasterećenje od odgovornosti koja je nužni pratilac života u individualističkoj civilizaciji (ako to već nije pleonazam). Postulati preraspodele i egalitarizma čine zapravo svojevrsnu ideologiju udobnosti i bezbrižnosti, oni skrivaju infantilni impuls po kome je neko drugi odgovoran za dobrobit odraslih ljudi. Zato su tribalna militantnost i legitimizovano nasilje nad produktivnijim manjinama mogli da na moralnom pijadestalu potisnu miroljubivu saradnju među pojedincima. Duh zajedništva i personalne upućenosti koji sačinjava unutrašnji osnov plemenskog morala ovde je u potpunosti na delu. Socijalizmu je uvek bilo sve oprošteno zato što je nudio viziju oslobađanja od civilizacije, što je razvijao tu nemoguću plemensku egzistenciju u obliku jedne moderne ideologije, izražavajući se istovremeno jezikom nauke koji će ga približiti kako intelektualcima, tako i učiniti uverljivim za običan svet. On je pružao instinktima altruizma i ksenofobije šansu da se izraze na onaj način na koji je to bilo moguće u svetu civilizacije, da pronađu neprijatelja ili "žrtvenog jarca" koji će biti oglašen krivcem za bedu i poniženje "potlačenih", i čijim žrtvovanjem i legitimnim uništenjem na širokoj skali od fizičke likvidacije, preko otimanja imovine, do indirektne konfiskacije putem progresivnog oporezivanja, mora biti namirena "društvena pravda" i ostvarena jednakost. Jasno da je buržuj, tj. "kapitalista" bio i ostao to žrtveno jagnje, rđava supstitucija za pripadnika neprijateljske horde koji nam je "oteo" kožu muflona ili teritoriju za lov.
Nerazumevanje onog što je Hajek nazvao "proširenim poretkom", odnosno društvom koje se više nije ograničavalo na izolovanu hordu kojom vlada personalna zavisnost i slepo zajedništvo, već dobrovoljna inpersonalna saradnja putem trgovine, uveliko je doprinelo popularnosti ovog "socijalnog" neotribalizma. Neshvatanje nužnosti da u modernom društvu standardi pravednosti ne mogu biti formulisani u terminima neposrednog služenja kolektivnom dobru neke grupe, već poštovanjem apstraktnih pravila koja su omogućila da se koordinacija aktivnosti proširi na neslućeno mnogo pojedinaca, predstavljala je okruženje u kome je neotribalizam mogao da se nametne kao vladajuća moralna paradigma, što je predstavljalo osnov i uslov prodora socijalizma i komunizma. Negiranje postojanja pluralizma individualnih ciljeva, odnosno pretpostavka da u modernom društvu postoji neko ko može legitimno nametnuti sveobuhvatnu lestvicu vrednosti svim pojedincima, predstavljala je jedini osnov za nadu u "humanizovanje" civilizacije. Treba li podsećati da takva zajednička lestvica vrednosti i ciljeva postoji samo među divljacima? Kada ovoj moralnoj kontrarevoluciji pridodamo i njeno fuzionisanje sa prividno progresivnim rečnikom racionalističke kvazinauke, sa arogantnim Prosvetiteljstvom koje je poput intelektualnog opijata privuklo mnoge najbolje umove da postanu neprijatelji svake postupnosti i razboritosti, dobijamo mnogo jasniju sliku razloga zbog kojih reakcionarna priroda socijalizma često nije bivala prepoznata. Ona je bila maskirana zavodljivim spojem kvazinauke i tobožnje moralne zabrinutosti za žrtve civilizacije.
Ta veštičja čorba altruizma i hiperracionalizma, u svoj svojoj paradoksalnosti, jeste ono što i danas zbunjuje mnoge, ne dozvoljavajući im da prozru moralne osnove na kojima počiva socijalizam; da zahtevi za jednakošću, društvenom pravdom i otimanjem bogatstva, uopšte nisu manje plemenski i primitivni zbog toga što su ukršteni sa najvišim oblikom pseudonaučne revolucionarne retorike, koja propoveda ne o povratku u divljaštvo, već o projektovanju u novu i još neiskušanu budućnost.
Ako bismo pokušali da tragamo za najizvornijim elementom moralne paradigme koja je vladala kroz XX vek, i koja u velikoj meri vlada i danas, to bi ponajpre bilo pružanje iluzije ljudima da su korisni svom bližnjem, samo ukoliko se angažuju na direktnom "ispravljanju nepravdi" putem političke akcije. Ideja da se drugima može koristiti samo redistribucijom bogatstva i moći, i preduzimanjem neke nasilne akcije u najširem smislu reči, ukazuje na činjenicu da u okviru ovog modela nije moguće priznati i upražnjavati nadpersonalna pravila koja omogućuju miroljubivu kooperaciju. Slom socijalizma kao svetskog pokreta povećao je frustraciju među većinom ljudi, jer je ostavio bez institucionalnog, simboličkog i vrednosnog oslonca instinkte plemenskog žrtvovanja u njima. Prestalo je da bude jasno u šta čovek treba da veruje da bi bio "human" i "solidaran" sa ugroženima i potlačenima. Prihvatiti kapitalizam kao moralnu osnovu ove orijentacije nije bilo moguće iz više razloga. Najpre, zbog satanizacije koju je on proživeo u XX veku, a onda i zbog nemogućnosti da se kapitalizam pravda na altruističkim osnovama. Sistem čije je najsuštinskije opravdanje zasnovano na ideji individualnih prava i slobode pojedinca nikako ne može tvoriti neki posvećeni egalitaristički jezik za iskazivanje zabrinutosti humanističkih neotribala za "čoveka", u okviru neke jedinstvene hijerarhije vrednosti o koju se ovaj profani svet ogrešuje. Jezik individualne slobode i privatnih prava nije pogodan da se kroz njega formuliše slika čoveka kao žrtvene životinje ili kućnog ljubimca prema kome osećamo ljubav ili brigu, a to je upravo slika koju nas je socijalistička tradicija čitav jedan vek učila da gajimo u odnosu na čoveka. Na kraju, učiniti od oslanjanja na apstraktne principe koji su svoju delotvornost dokazali u praksi temelj opravdanja naših napora da svet učinimo boljim, znači obesmisliti premisu o neotribalnom žrtvovanju i paternalizmu kao vodičima kroz proces napretka čovečanstva, i ubediti "humanističke" intelektualce da su beskorisni.
Upravo ova zadnja okolnost čini od kapitalizma tako fragilnu osnovu napretka civilizacije. On nije pod stalnom pretnjom zbog svojih mana, već naprotiv, zbog svojih vrlina. To je jedini sistem koji je od prava pojedinca načinio svoj centralni princip, i koji je stvorio mehanizam miroljubive saradnje koji je omogućio pojedincima da profitiraju iz te saradnje bez potrebe da se usaglašavaju o svojim moralnim shvatanjima ili životnim ciljevima. To je prvi i jedini sistem koji je opstanak učinio kompatibilnim sa slobodom, a nasilje kao osnov borbe za preživljavanje učinio potpuno suvišnim. On je dokazao da je moguće da pojedinac uspešno živi bez tutora koji bi mu propisivao šta da radi, misli ili veruje. Međutim, naličje ove slobode je odgovornost svakog pojedinca i nemogućnost da se bilo kome pomogne ukoliko on sam nije u stanju da sebi pomogne, ili da mu se unapred garantuje neki zadati standard života. Sve što možemo očekivati u kapitalizmu jeste postepeni napredak koji polako zahvata sve više ljudi i evolutivno eliminiše jedan za drugim izvore bede i patnje. On nema nikakav čarobni štapić, niti nudi neki način da organizovana grupa ljudi primenom nekih političkih mera ad hoc reši probleme sa kojima su ljudi zbog prirodne oskudice i ograničene produktivnosti osuđeni da žive.
Ovde se kapitalizam sudara ne samo sa neotribalnim instinktima koji nalažu personalnu brigu za pojedinca, već još i više sa revolucionarnim duhom političke filozofije novog doba koja nalaže sveobuhvatnu rekonstrukciju ustanova u skladu sa "umnim principima". Verovati u tradiciju i iskustvom osveštana pravila kao u najbliži put do blagostanja i eliminisanja ljudskih nesreća najveća je uvreda za megalomanski razum evropskog prosvetiteljstva. Vek koji je za nama, dokazao nam je jednu od najčudnijih činjenica, da istorijskim zbivanjima u neuporedivo manjoj meri upravljaju tehnologija, naučno znanje i objektivne ekonomske nužnosti, a mnogo više pogrešne ideje o načinu na koji treba organizovati ljudske poslove. Socijalizam koji je u različitim svojim vidovima ispunio XX vek svojim razornim dejstvom predstavljao je u kognitivnom smislu jedva nešto više od puke intelektualne greške. On je pretpostavljao stvari za koje danas imamo pouzdane naučne dokaze da su pogrešne, i pružao je od samog početka inferiorne rezultate u odnosu na društvo slobodne konkurencije. On je verovao u centralno dirigovanje, "promišljenu kontrolu" privrede, planiranje, regulaciju, jednom rečju u minimiziranje prostora individualne inicijative kao na uslov "emancipacije" čoveka i prevazilaženje svih onih zala koja kapitalizam nije mogao čarobnim štapićem da razreši. Jasno je da je čitav taj projekat, u svojim raznim vidovima i modalitetima, predstavljao najčistiju intelektualnu zabludu, i da je vodio samo podrivanju temelja napretka i izopačavanju strukture motivacije ljudi da delaju na popravljanju svog položaja u svetu, infantilizujući ih i učeći da očekuju uvek pomoć od države, i da nju krive za sve svoje probleme. Time je zatrovao najvredniji izvor civilizacijskog napretka, a to je samoljublje ljudi, i njihova spremnost da preuzmu odgovornost za istraživanje novih i neispitanih mogućnosti, i za suočavanje sa posledicama svog izbora. Svuda oko sebe nailazimo na mnoštvo znakova ove intelektualno-moralne degradacije: nezaposleni koji krive vladu za svoj problem i od nje očekuju da ga reši; pripadnici sindikata koji od vlade očekuju da garantuje njihove statusne privilegije bez obzira na tržišnu vrednost njihovog rada; intelektualci koji očekuju od vlasti da dela u skladu sa željama ljudi koji ne razumeju principe na kojima počiva tržišni poredak, jer je jedino to "demokratski"; farmeri koji očekuju od vlade da im unapred garantuje takvu i takvu cenu nekog proizvoda, bez obzira na stanje tržišta, rod, ili želje kupaca – sve su to posledice najobičnije intelektualne greške koja je porodila hiljade podsticaja da se primenjuje nasilje za ostvarenje svojih ciljeva, i što je još gore, da se za tu primenu nasilja nalazi moralno opravdanje. A majka svih grešaka je bila ideja da se aktivnosti saradnje među ljudima koje regulišu spontrani mehanizmi tržišne koperacije, mogu uspešno podvrgnuti nekoj razumnoj "društvenoj kontroli".
Međutim, i to je ključna stvar, svoj uticaj kojim je prožeo i kontaminirao skoro celokupnu naučnu i filozofsku kulturu savremenog doba socijalizam ne duguje svom saznajnom siromaštvu, već naprotiv, svom afektivnom i emocionalnom bogatstvu, svom mesijanskom obećanju izbavljenja iz kandži civilizacije i prevazilaženja robovanja nasleđenim kulturnim i pravnim običajnostima. On je predstavljao pozni, krvavi bljesak neotribalističke nostalgije na horizontu jedne umorne civilizacije koja je želela da se podmladi na pogrešan način.
Istorijska je sreća da najveći deo ludorija u koje su verovali naši intelektualci i političari kroz XX vek danas predstavlja muzej intelektualnih starudija na smetlištu istorije. Ipak moralni temelji tih grešaka su i dalje živi, i ako je to moguće, još manje shvaćeni nego pre. Vek koji je počeo obeležavaju mnoge opasnosti sa kojima je svet suočen i kojima se svakodnevno priča: neke su sasvim realne, a neke prenaduvene propagandom i potrebom ljudi da razvijaju apokaliptičke scenarije raznih vrsta: od prenaseljenosti, preko ekološkog zagađenja do siromaštva ili zaraznih bolesti. Drugi problemi, poput terorizma i bezbednosti su sasvim realni i moraju biti rešavani svim odgovarajućim sredstvima. Ali, naš osnovni problem i dalje ostaje moralne i intelektualne prirode – u nelagodnosti koju osećamo pred principima koji su omogućili rast naše civilizacije, i u našoj iluziji da zadiranjem u te principe možemo unaprediti stanje naših poslova. To je iluzija, koju novi "antiglobalistički" pokret tako dobro reprezentuje, da beda i nesreća koji su preostali nisu posledica prirodne oskudice i loših politika koje sputavaju slobodu pojedinca, već zavere loših ljudi koji lišavaju svoje bližnje onog što im inače pripada. Nikome ništa ne pripada, i sve što od dobara želimo mora biti stvoreno, otkriveno, u kooperaciji sa drugima, a ne nađeno ili dodeljeno nekome od nekoga. Da bi siguran put u "kraj istorije" bio trasiran potrebno je da shvatimo da napredak nije stvar boljeg ili "humanijeg" korišćenja kolektivne moći za određene svrhe, već ograničavanja takve moći i uklanjanja veštačkih prepreka koje je njeno neograničeno upražnjavanje postavilo pred individualnu inicijativu ljudi. Sami ljudi će se, kad vlast prestane da im glumi tutora i dadilju, najbolje pobrinuti za svoju dobrobit. Kako je Hajek 1944 godine rekao, "Vodeće načelo, da politika slobode za pojedinca jeste jedina istinski progresivna politika, ostaje tačno danas kao i u XIX veku". Učiniti da podrška takvoj politici postane sinonimom humanog angažovanja svakog čestitog pojedinca, ostaje najveći moralni zadatak čovečanstva u XXI veku.
