Difference between revisions of "anarho-komunizam"

Revision as of 14:06, 24 September 2008

Anarho-komunizam je jedna varijanta anarhizma koja je nastala nakon rascjepa anarhistickog pokreta na kongresu jura-federacije u chaux-de-fondsu 1880. dakle ono se nasuprotkolektivistickom anarhizmu(Bokunjin) ova idea povezuje osnovnu ideju anarhizma-slobodu,i komunizma-jednakost! sa anarhistima se slaze u pogledima na revoluciju,na neposredno dokidanje drzave i klasa i organiziranje samoupravljanja. razlike su najvece u pizanjima razpodjele.dok su bokunjisti smatrali da proizvodima rada raspolazu pojedini radni kolektivi te ih slobodno raspodjeljuju po ucinku,anarhkomunisti su smatrali da takva raspodjela opet vodi do stvaranja autoriteta koji ce se nametbuti radnom kolektivu. smatraju da se raspodjela treba vrsiti samo prema potrebama! zakljucak da anarhokomunizam uzima najbolje od komunizma i anarhizma i da radi jednu skoro savrsenu ideju!

Detaljnije

Anarho-komunizam ili liberterski komunizam je ideja koja spada u liberterski socijalizam. Ova dva termina koja označavaju istu ideju ne treba mešati sa trećim terminom. Dakle, anarho-komunizam je poseban deo liberterskog socijalizma.

Anarho-komunizam ukida novac i uvodi ekonomiju poklona ("gift economy") radi unapređenja razmene dobara. U ovoj ideji, profit ne postoji više i dobra se dele kao poklon između zajednica i unutar zajednica a zauzvrat se očekuje da će drugi takođe dati potrebna dobra (u industrijskom smislu, to bi se dešavalo između radničkih sindikata kao i između individua). ako neki sindikat ne deli svoja dobra sa drugima, neće dobiti od drugih ono što njima treba, tako da je njihov najbolji interes da dele. Ova ideja propagira takođe ukidanje najamničkog rada odnosno nadničarskog ropstva, i propagira radničko samoupravljanje radi poboljšanja radnih uslova, povećanja efikasnosti i da bi se radilo sa voljom i uživanjem a ne protiv volje.

Razvoj ideje

Prvi znaci ove ideje se mogu primetiti tokom engleskog građanskog rata i Francuske revolucije 17 veka. Gerrard Winstanley, koji je učestvovao u radikalnom pokretu u Engleskoj koji se nazivao Diggers, je napisao u svom pamfletu "Novi zakon pravičnosti" (The New Law of Righteousness), još 1649. godine, da ne treba da postoji prodaja i kupovina, ni sajmovi ni tržište, već cela planeta treba da bude zajednički trezor za svaku osobu i da ne treba da postoji gospodar nad drugima već svako treba da bude gospodar za sebe samoga. Tokom Francuske revolucije, Sylvain Maréchal je zahtevao u svom "Manifestu ravnopravnih" (1796) zajedničko uživanje u voću planete i zalagao se za nestajanje revoltirajuće razlike između bogatih i siromašnih, velikih i malih, gospodara i sluga, gazdi i potčinjenih.
Jedan od ranih anarho-komunista je bio Joseph Déjacque, prva osoba koja je sebe opisala kao "liberter". Za razliku od Prudona (Proudhon), propagirao je da "to nije produkt njenog ili njegovog rada na koji radnik i radnica imaju pravo, već imaju pravo na zadovoljenje njenih i njegovih potreba, ma kakve prirode bile te potrebe."

Kolektivistički anarhisti su se zalagali za nagrađivanje radničke klase ali su zadržali mogućnost postrevolucionarnog prelaska na komunistički sistem distribucije u skladu sa potrebama. Ipak su anarho-komunisti otišli korak dalje od kolektivista jer su proširili koncept kolektivnog vlasništva na proizvode radnika. Obe grupe su protiv kapitalizma, ali anarho-komunisti su se razdvojili od kolektivista (koji su smatrali da individue imaju pravo na proizvod svog rada i da budu nagrađeni za svoj rad), time što su smatrali da individue treba da imaju slobodan pristup dobrima u skladu sa svojim potrebama bez obzira koliko su svog rada uložili u zajednici. Kao što je Bakunjin rekao a James Guillaume napisao u svom eseju, Ideje socijalne organizacije (Ideas on Social Organization, 1876): "Kada... proizvodnja nadmašuje potražnju, konzumiranje... svako će napisati šta mu treba iz bogate društvene rezerve robe, bez straha od nedostatka; a moralni osećaj koji će biti razvijeniji među slobodnim i ravnopravnim radnicima će sprečiti ili značajno smanjiti zloupotrebu i pustoš".

Prva internacionala

Anarho-komunizam kao koherentna, moderna ekonomsko-politička filozofija je prvi put formulisana na sastanku italijanske sekcije Prve internacionale, od strane ljudi kao što su Carlo Cafiero, Errico Malatesta, Andrea Costa... 1876. godine, u šumama Florence se održala konferencija Italijanske federacije internacionale na kojima su proglašeni principi ove ideje a što je kasnije objavljeno od strane Malateste i Kafiera u švajcarskim novinama federacije Jura:

"Italijanska federacija smatra da je kolektivno vlasništvo proizvoda radničke klase neophodnost u kolektivističkom programu, pomoć svih za zadovoljavanje potreba svake osobe je jedino pravilo proizvodnje i upotrebe a koje je u skladu sa principima solidarnosti. Federalni kongres u Florenci je demonstrirao mišljenje Italijanske internacionale u ovoj tački..."

Kafeiro objašnjava u "Anarhija i komunizam" (1880) da će privatna svojina u produktima radnika voditi do neravnopravne akumulacije kapitala i shodno tome neželjenoj klasnoj razlici: "Ako želimo braniti individualno iskorišćavanje proizvoda radnika u lične svrhe, onda bismo morali da branimo i novac, što bi dovelo do veće-manje akumulacije dobara na osnovu veće ili manje zaslužnosti i ne bi se zadovoljile potrebe svih individua".

Petar Kropotkin

Petar Kropotkin, koji je često viđen kao najvažniji teoretičar anarhističkog komunizma, je opisao njegove ekonomske ideje u delima Osvajanje hleba (The Conquest of Bread) i Polja, fabrike i radionice (Fields, Factories and Workshops). On je osećao da je saradnja mnogo bolja za društvo od konkurencije to jest takmičenja i to je probao da dokaže u svojoj knjizi Međusobna pomoć: Faktor evolucije (Mutual Aid: A Factor of Evolution). Dakle smatrao je da je međusobna pomoć prepoznatljiva i u prirodi. Zagovarao je ukidanje privatne svojine putem "eksporprijacije celog društvenog dobra" od strane svih ljudi, a za ekonomiju je govorio da treba biti koordinisana kroz horizontalnu mrežu slobodnih udruženja gde se dobra distribuiraju u skladu sa fizičkim potrebama individua, a ne na osnovu uloženog rada individue. Takođe je tvrdio da ove potrebe, kada društvo napreduje, više ne bi bile fizičke potrebe već nakon zadovoljenja materijalnih želja, druge potrebe umetničkog karaktera, bi izašle na videlo. Ciljevi života variraju od individue do individue, i što je društvo više civilizovano više će biti razvijena i individua, a samim tim će i želje biti sve veće i različitije.

On je propagirao da u anarho-komunizmu: "...kuće, polja, fabrike više neće biti privatna svojina već će pripadati komuni ili narodu, zajednici na lokalnom ili većem nivou, a novac, nadnice i trgovina bi bili ukinuti."

Individue i grupe bi koristile i kontrolisale sve resurse koji su im potrebni jer je cilj anarho-komunizma da postavi "proizvod napravljen od strane svih, da bude dostupan svačijoj slobodi konzumiranja u skladu sa potrebama kod kuće." Podržavao je konfiskaciju svojine radi osiguranja da svako ima pristup onome što mu je potrebno bez da bude prisiljen da prodaje svoju radnu snagu ne bi li to dobio.

"Ne želimo da pljačkamo nikog, već želimo da damo radnicima sve one stvari koje ih teraju u položaj da mole eksploatatora i učinićemo sve što možemo da nikom ništa ne nedostaje, da nijedan čovek ne bi bio primoran da prodaje svoju manuelnu snagu ne bi li obezbedio preživljavanje za sebe i svoju decu. To je ono o čemu govorimo kada pričamo o konfiskaciji...(Peter Kropotkin, The Conquest of Bread)"

Teorija

Anarho-komunizam propagira ravnopravnost i ukidanje hijerarhije u društvu kao i ukidanje klasnih razlika koje potiču od neravnopravne raspodele dobara, zalaže se za ukidanje kapitalizma i novca i za kolektivnu proizvodnju i raspodelu dobara u smislu dobrovoljnih udruživanja.
U anaho-komunizmu, država i vlasništvo ne bi više postojali. Svaka individual I grupa bi bili slobodni da pridonesu proizvodnji i da zadovolje svoje potrebe zasnovane na sopstvenom izboru. Sistem proizvodnje I raspodele bi bio upravljan od strane onih koji u tome učestvuju.
Ukidanje najamničkog, nadničarskog rada je centralna stvar anarhističkog komunizma. Sa raspodelom dobara zasnovanom na potrebama o kojima individue same odlučuju, ljudi bi bili slobodni od angažmana u bilo kakvim aktivnostima za koje nemaju volje ni želje ni talenta. Anarho-komunisti tvrde da nema važećeg načina određivanja mera vrednosti bilo čijeg ekonomskog učešća jer su sva dobra zajednički proizvod sadašnjih i prošlih generacija. Na primer, ne može se utvrditi mera vrednosti dnevne proizvodnje fabričkog radnika bez uzimanja u račun i transporta, hrane, vode, odmora, efikansosti mašina, emocionalnog stanja, itd. Sve to utiče na njihovu proizvodnju. Da bi se zaista odredila ekonomska vrednost nečega, morali bi se uzeti u obzir mnogi proizvodni i spoljašnji faktori. Posebno, sadašnji i bivši radnici i radnice koji su pridonosili i pridonose ostvarenju mogućnosti budućih radnika.

Anarhistički komunisti tvrde da svaki ekonomski sistem zasnovan na nadničarskom radu i privatnoj svojini, zahteva prisilni državni aparatus koji zavodi svojinska prava i obezbeđuje funkcionisanje neravnopravnih ekonomskih odnosa a koji potiču iz postojanja razlika u nadnicama i količini imovine. Tržište i novčani sistem razdeljuju radnike u klase i određuju numeričku vrednost individualnog rada i pokušava da reguliše proizvodnju, konzumiranje i raspodelu. Novac ograničava mogućnost individue da koristi proizvode svog rada ograničavanjem primanja sa cenama i nadnicama. Proizvodnja, konzumiranje i raspodela bi trebali da budu samoodređeni od strane svake individue bez proizvoljnih vrednosti nametnutih radnicima od trane drugih. Na mesto tržišta treba uvesti ekonomiju poklona gde se dobra proizvode od strane radničke klase i raspodeljuje u magacinima zajednice gde svako (uključujući radnike koji su to proizveli) može da koristi šta mu je potrebno ili šta želi i to mu je nadoknada za razne doprinose zajednici. Ekonomija poklona ne podrazumeva hitno vraćanje nečeg zauzvrat već kompenzacija za dobijeno može da bude bilo šta što osoba proceni za ravnopravnu vrednost.

Postoje dodirne tačke između anarhističkog komunizma i anarhističkog kolektivizma, ali ima bitnih razlika. Kolektivisti veruju u kolektivno vlasništvo ali komunistički anahizam negira koncept vlasništva da bi neko mogao nešto da koristi. Stvari su viđene ili kao privatna svojina koju koristi individua ili kao društvena svojina koja se koristi za proizvodnju za društvo. Anarho-komunisti veruju da smisao proizvodnje ne bi trebao biti u posedu bilo koje osobe ili entiteta, ostavljajući taj prostor slobodan da ga individue koriste u skladu sa željama i potrebama koje su sami odredili. Zemlja koja se koristi od strane individue za sebe i svoju porodicu, ili sredstva za proizvodnju za individuu, bi se posmatrala kao privatna svojina a ne kao društvena. U skladu sa tim, anarho-komunizam je kompromis između kolektivnog i individualnog vlasništva u kojem bi osoba posedovala ono što je proizvela osim onoga što je korišćeno radi proizvodnje za društvo i samim tim bi bilo u posedu društva. Individua bi bila totalno slobodna da stvara opet i zadrži proizvod sve dok se ne koristi u smislu proizvodnje za zajednicu ili šire društvo.

Anarho-komunisti odbijaju u mutualističku ekonomiju jer veruju da tržišna konkurencija, čak i na ne-kapitalističkom tržištu, nepobitno stvara neravnopravnost u dobrima i zemlji a što na kraju dovodi do neravnopravnosti u moći a na kraju i stvaranja države i kapitalizma jer bi vremenom neki radnici imali veći kapital i odbrambene snage nego drugi. Odbijaju i kolektivističku ekonomiju jer naplata dovodi do stvaranja valute, novca, što znači da je to opet numeričko određivanje vrednosti rada. Takođe anarho-komunisti propagiraju zajedničko vlasništvo a ne samo vlasništvo kolektiva, grupa, jer smatraju da bi individue koje nisu deo kolektivne grupe ili sindikata u radničkim savetima bile odstranjene od pristupa dobrima.

Filozofski argumenti

Anarho-komunisti odbacuju optužbe da je nadničarenje neophodno jer su ljudi po prirodi lenji i sebični. Oni naglašavaju da i oni suludo bogati ponekad rade nešto uprkos tome što su toliko bogati da su sve svoje potrebe zadovoljili (putem uzimanja od rada drugih). Smatraju da su ljudska kultura i ponašanje određeni socijalizacijom, odrastanjem u nekom društvu, a ne prirodom. Mnogi, kao kropotkin, tvrde da ljudske evolucione tendencije pokazuju da je bolje za ljude da sarađuju jedni sa drugima zarad opšteg dobra i opstanka umesto da ljudi opstaju kao usamljena konkurencija.

Anarhistički komunisti podržavaju komunizam kao sredstvo za obezbeđenje njaveće moguće slobode i blagostanja za svaku osobu, a ne samo za bogate i moćne. U skladu sa tim, anarho-komunizam je filozofija ravnopravnosti. Smatraju da niko nema pravo da bude gospodar drugim ljudima, niti da komanduje, jer je to sve koncept kapitalizma i države.

Mnogi anarho-komunisti odbijaju individualizam kao iluzorne koncepcije. Smatraju da u anarho-komunizmu nema individue koja se žrtvuje za više dobro niti neka zajednica ili društvo vladaju nad individuom već se radi o tome da je društvo sačinjeno od slobodnih individua i društvo nije neka celina razdvojena od individue i naravno da se slažu svi da je kolektivna kontrola nad individuom tiranija i to nema veze sa anarhizmom.

Anarho-komunističke zajednice

U modernoj istoriji primeri anarho-komunističkih zajednica su religijske zajednice engleskog pokreta nazvan Diggers, a u 20 veku i velike zajednice i federacije zajednica u anarhističkoj Kataloniji (Španija) kao i Slobodna teritorija revolucionarne Ukrajine. Slobodne teritorije Mađarske, tokom revolucije 1956 se takođe mogu označiti kao uspeh anarho-komunizma.
U obe Koreje, koreanski anarhistički pokret, predvođen Kim Jwa Jin, je uspeo privremeno da ostvari anarho-komunizam. Uspeh je bio kratak, i nije potrajao kao u Španiji. Neki tvrde da danas zajednice u Argentini i zapatističke zajednice u Meksiku imaju prirodu anarho-komunizma. Drugi pak smatraju da se radi o kolektivizmu i sindikalizmu.
Neki delovi zajednice slobodnog softvera (free software community), GNU pokret i delovi kopilefta, se smatraju ekonomijom poklona (gift-economy) a to je preferirani ekonomski sistem anarho-komunista. Programeri omogućavaju drugima pristup njihovom izvornom kodu (source code), dozvoljavajući svakome da kopira i menja i poboljšava kod. Individue među programerima dobijaju prestiž i poštovanje, a zajednica kao celina profitira jer se stvara bolji softver. U tom smislu i Indymedia takođe funkcioniše po principima anarho-komunizma.