anarho-komunizam

Anarho-komunizam je jedna varijanta anarhizma koja je nastala nakon rascjepa anarhistickog pokreta na kongresu jura-federacije u chaux-de-fondsu 1880. dakle ono se nasuprotkolektivistickom anarhizmu(Bokunjin) ova idea povezuje osnovnu ideju anarhizma-slobodu,i komunizma-jednakost! sa anarhistima se slaze u pogledima na revoluciju,na neposredno dokidanje drzave i klasa i organiziranje samoupravljanja. razlike su najvece u pizanjima razpodjele.dok su bokunjisti smatrali da proizvodima rada raspolazu pojedini radni kolektivi te ih slobodno raspodjeljuju po ucinku,anarhkomunisti su smatrali da takva raspodjela opet vodi do stvaranja autoriteta koji ce se nametbuti radnom kolektivu. smatraju da se raspodjela treba vrsiti samo prema potrebama! zakljucak da anarhokomunizam uzima najbolje od komunizma i anarhizma i da radi jednu skoro savrsenu ideju!

Detaljnije

Anarho-komunizam ili liberterski komunizam je ideja koja spada u liberterski socijalizam. Ova dva termina koja označavaju istu ideju ne treba mešati sa trećim terminom. Dakle, anarho-komunizam je poseban deo liberterskog socijalizma.

Anarho-komunizam ukida novac i uvodi ekonomiju poklona ("gift economy") radi unapređenja razmene dobara. U ovoj ideji, profit ne postoji više i dobra se dele kao poklon između zajednica i unutar zajednica a zauzvrat se očekuje da će drugi takođe dati potrebna dobra (u industrijskom smislu, to bi se dešavalo između radničkih sindikata kao i između individua). ako neki sindikat ne deli svoja dobra sa drugima, neće dobiti od drugih ono što njima treba, tako da je njihov najbolji interes da dele. Ova ideja propagira takođe ukidanje najamničkog rada odnosno nadničarskog ropstva, i propagira radničko samoupravljanje radi poboljšanja radnih uslova, povećanja efikasnosti i da bi se radilo sa voljom i uživanjem a ne protiv volje.

Razvoj ideje

Prvi znaci ove ideje se mogu primetiti tokom engleskog građanskog rata i Francuske revolucije 17 veka. Gerrard Winstanley, koji je učestvovao u radikalnom pokretu u Engleskoj koji se nazivao Diggers, je napisao u svom pamfletu "Novi zakon pravičnosti" (The New Law of Righteousness), još 1649. godine, da ne treba da postoji prodaja i kupovina, ni sajmovi ni tržište, već cela planeta treba da bude zajednički trezor za svaku osobu i da ne treba da postoji gospodar nad drugima već svako treba da bude gospodar za sebe samoga. Tokom Francuske revolucije, Sylvain Maréchal je zahtevao u svom "Manifestu ravnopravnih" (1796) zajedničko uživanje u voću planete i zalagao se za nestajanje revoltirajuće razlike između bogatih i siromašnih, velikih i malih, gospodara i sluga, gazdi i potčinjenih.
Jedan od ranih anarho-komunista je bio Joseph Déjacque, prva osoba koja je sebe opisala kao "liberter". Za razliku od Prudona (Proudhon), propagirao je da "to nije produkt njenog ili njegovog rada na koji radnik i radnica imaju pravo, već imaju pravo na zadovoljenje njenih i njegovih potreba, ma kakve prirode bile te potrebe."

Kolektivistički anarhisti su se zalagali za nagrađivanje radničke klase ali su zadržali mogućnost postrevolucionarnog prelaska na komunistički sistem distribucije u skladu sa potrebama. Ipak su anarho-komunisti otišli korak dalje od kolektivista jer su proširili koncept kolektivnog vlasništva na proizvode radnika. Obe grupe su protiv kapitalizma, ali anarho-komunisti su se razdvojili od kolektivista (koji su smatrali da individue imaju pravo na proizvod svog rada i da budu nagrađeni za svoj rad), time što su smatrali da individue treba da imaju slobodan pristup dobrima u skladu sa svojim potrebama bez obzira koliko su svog rada uložili u zajednici. Kao što je Bakunjin rekao a James Guillaume napisao u svom eseju, Ideje socijalne organizacije (Ideas on Social Organization, 1876): "Kada... proizvodnja nadmašuje potražnju, konzumiranje... svako će napisati šta mu treba iz bogate društvene rezerve robe, bez straha od nedostatka; a moralni osećaj koji će biti razvijeniji među slobodnim i ravnopravnim radnicima će sprečiti ili značajno smanjiti zloupotrebu i pustoš".

Prva internacionala

Anarho-komunizam kao koherentna, moderna ekonomsko-politička filozofija je prvi put formulisana na sastanku italijanske sekcije Prve internacionale, od strane ljudi kao što su Carlo Cafiero, Errico Malatesta, Andrea Costa... 1876. godine, u šumama Florence se održala konferencija Italijanske federacije internacionale na kojima su proglašeni principi ove ideje a što je kasnije objavljeno od strane Malateste i Kafiera u švajcarskim novinama federacije Jura:

"Italijanska federacija smatra da je kolektivno vlasništvo proizvoda radničke klase neophodnost u kolektivističkom programu, pomoć svih za zadovoljavanje potreba svake osobe je jedino pravilo proizvodnje i upotrebe a koje je u skladu sa principima solidarnosti. Federalni kongres u Florenci je demonstrirao mišljenje Italijanske internacionale u ovoj tački..."

Kafeiro objašnjava u "Anarhija i komunizam" (1880) da će privatna svojina u produktima radnika voditi do neravnopravne akumulacije kapitala i shodno tome neželjenoj klasnoj razlici: "Ako želimo braniti individualno iskorišćavanje proizvoda radnika u lične svrhe, onda bismo morali da branimo i novac, što bi dovelo do veće-manje akumulacije dobara na osnovu veće ili manje zaslužnosti i ne bi se zadovoljile potrebe svih individua".

Petar Kropotkin

Petar Kropotkin, koji je često viđen kao najvažniji teoretičar anarhističkog komunizma, je opisao njegove ekonomske ideje u delima Osvajanje hleba (The Conquest of Bread) i Polja, fabrike i radionice (Fields, Factories and Workshops). On je osećao da je saradnja mnogo bolja za društvo od konkurencije to jest takmičenja i to je probao da dokaže u svojoj knjizi Međusobna pomoć: Faktor evolucije (Mutual Aid: A Factor of Evolution). Dakle smatrao je da je međusobna pomoć prepoznatljiva i u prirodi. Zagovarao je ukidanje privatne svojine putem "eksporprijacije celog društvenog dobra" od strane svih ljudi, a za ekonomiju je govorio da treba biti koordinisana kroz horizontalnu mrežu slobodnih udruženja gde se dobra distribuiraju u skladu sa fizičkim potrebama individua, a ne na osnovu uloženog rada individue. Takođe je tvrdio da ove potrebe, kada društvo napreduje, više ne bi bile fizičke potrebe već nakon zadovoljenja materijalnih želja, druge potrebe umetničkog karaktera, bi izašle na videlo. Ciljevi života variraju od individue do individue, i što je društvo više civilizovano više će biti razvijena i individua, a samim tim će i želje biti sve veće i različitije.

On je propagirao da u anarho-komunizmu: "...kuće, polja, fabrike više neće biti privatna svojina već će pripadati komuni ili narodu, zajednici na lokalnom ili većem nivou, a novac, nadnice i trgovina bi bili ukinuti."

Individue i grupe bi koristile i kontrolisale sve resurse koji su im potrebni jer je cilj anarho-komunizma da postavi "proizvod napravljen od strane svih, da bude dostupan svačijoj slobodi konzumiranja u skladu sa potrebama kod kuće." Podržavao je konfiskaciju svojine radi osiguranja da svako ima pristup onome što mu je potrebno bez da bude prisiljen da prodaje svoju radnu snagu ne bi li to dobio.

"Ne želimo da pljačkamo nikog, već želimo da damo radnicima sve one stvari koje ih teraju u položaj da mole eksploatatora i učinićemo sve što možemo da nikom ništa ne nedostaje, da nijedan čovek ne bi bio primoran da prodaje svoju manuelnu snagu ne bi li obezbedio preživljavanje za sebe i svoju decu. To je ono o čemu govorimo kada pričamo o konfiskaciji...(Peter Kropotkin, The Conquest of Bread)"