Still working to recover. Please don't edit quite yet.

zapatisti

Iz Anarhopedije, narodne enciklopedije.
Jump to: navigation, search

Tih mračnih, hladnih, ranih časova 1994. godine Maja Indijanci, seljaci-vojnici, zauzeli su nekoliko gradova u pobuni protiv ugnjetavanja koje su trpeli od kada je Kortez ušao u južni Meksiko. Njihove primedbe su bile da im nije data nikakva autonomija za očuvanje njihove kulture; nikakva politička ili zakonska prava da se bore protiv konfiskacije njihove zemlje i slobode; niti poštena podela vladinih službi za obrazovanje i obezbeđivanje medicinske zaštite. Tvrdili su da je njihova mogućnost da pomoću poljoprivrede obezbede hranu i sklonište za svoje porodice, kao što su to radili vekovima, sprečena pod domaćim patronatom i kasnijim međunarodnim sporazumima. Tvrdili su da su škole, koje retko rade, bile zainteresovanije za ubeđivanje njihove dece da napuste svoju kulturu, nego za njihovo podučavanje.

Njihovo nezadovoljstvo nastavlja da dobija spoljnju potvrdu. Nesumnjivo je da je osamdeset procenata Maja Indijanaca u Čiapasu neuhranjeno a njihov prosečni životni vek ispod pedeset godina starosti. Svetska banka je nedavno proglasila obrazovanje dece Čijapasa kao neprihvatljivo. Ta deca umiru od izlečivih bolesti a tamo postoji samo nekolicina medicinskih ustanova. Zemlja je konfiskovana, bez pravnog utočišta za poljoprivrednike, kao posledica političkog privilegovanja korporativnih rančera i naftnih istraživača. Ironično je što ovo stanje postoji u jednoj od država na zapadnoj hemisferi najbogatijoj prirodnim bogatstvima.

Iako je začetak Zapatističkog pokreta došao u žižu javnosti za vreme krvoprolića u januaru 1994. godine, početak se zapravo odigravao deset godina ranije. Najbolje čuvana tajna u Meksiku je bila decenija priprema pre nego je prvi metak ispaljen. Tokom ovog perioda Maja Indijanci su odlučili da se nazovu Zapatistima prema Emilianu Zapati, narodnom revolucionaru iz ranih 1900-ih, poznatog po svojoj izjavi: Bolje je umreti na nogama nego živeti na kolenima. Ženska prava su unutar revolucije unapređena revolucijom. U prošlosti žena je mogla da bude jeftino kupljena zarad braka. Malo su se pitale o svom životu. U vreme borbe sudbina žena se iznenada promenila, što dokazuje i čitava polovina centralnog veća (upravnog tela nekoliko plemena Maja) koju sačinjavaju žene.

Borba 1994. godine je počela manje od dva sata pošto je postignut NAFTA sporazum (sporazum o slobodnoj trgovini između Kanade, SAD, i Meksika, prim. prev.). Zapatisti su smatrali, što se kasnije pokazalo tačnim, da će NAFTA zakucati eksere u kovčeg vekovne ekonomije i kulture izvornih stanovnika, koji su preživeli obrađujući zemlju. Oni su se najviše oslanjali na proizvodnju kukuruza. Uskoro je genetski modifikovan kukuruz, finansiran od strane Sjedinjenih Država i drugih zemalja, a izbačen na tržište od strane globalnih korporacija, uništio meksičku ekonomiju. Njegova cena i distributivna infrastruktura izbacili su majanske poljoprivrednike sa njihovog ograničenog tržišta.

Na početku borbe nekoliko gradova je bilo zauzeto. Najveći i najznačajniji je bio San Kristobal de las Kazas, šesnaestovekovni kolonijalni grad smešten u veoma lepoj transvulkanskoj oblasti planina Siera Madre. Oskudno naoružani seljaci su izveli napad savremenim trojanskim konjem. Preko tri hiljade i pedeset Zapatista se pridružilo meksičkoj armiji šest meseci pre napada. Neki Zapatisti su se takođe pridružili tajnoj policiji u San Kristobalu. Ovi pobunjenici su dobrovoljno ostajali na dužnosti tokom praznika, pa je vojni zapovednik imao helikoptere, automatsko naoružanje, i slično, ali manje borbenih trupa nego što je mislio. Kasnije je postalo očigledno da su neki pobunjenici bili obučavani i naoružavani od strane iste vojske koja je trebalo da uguši pobunu.

Meksička vojska se uskoro pregrupisala i preuzela San Kristobal ali ne pre nego što su Zapatisti faksom izdali saopštenja za novinare širom sveta. Kao pomoću magičnog štapa, reporteri su se pojavili u kolonijalnoj opštini. Markos, glasnogovornik pobunjenika, nagradio je reportere intelektualnim, čak strastvenim, poetskim govorima. Markos, bivši profesor iz Meksiko Sitija, bio je jedan od nekoliko vođa pokreta koji nije Maja Indijanac. Preselio se u Čiapas deceniju ranije, posvećen promeni teškog položaja urođenika. Postao je prepoznatljiv po svojoj skijaškoj masci, vojnoj kapi sa zvezdicama, redenicima, i automatskim naoružanjem zaglavljenim za pojas. Često nosi lulu koja viri kroz masku a dim se na mističan način vijori oko njegove glave. Priče o Majama su obišle svet. Meksička vlada, pogotovo zbog balansirajućeg dejstva NAFTA-e u Sjedinjenim Državama, bila je suočena sa više diplomatskih i medijskih problema nego sa vojnim. Na kraju je postignuto primirje i vlada je, povećavajući izvesni stepen autonomije i građanskih prava urođenika, potpisala San Andreski sporazum. PRI (Institucionalna revolucionarna partija), koja vlada Meksikom preko sedamdeset godina, nikada nije poštovala značenje ili duh sporazuma. Nategnuto primirje, prekidano nasiljem nad Zapatistima od strane paravojnih grupa, postoji još otada.

Do danas meksička vlada mora da se nosi sa planovima urođenika u planinama i Lankandonskoj kišnoj šumi, stvarajući Vijetnam unutar zemlje i dajući novo značenje rečima Dženis Džoplin: Sloboda je samo reč za stanje kada nema šta da se izgubi.

Kada je 2000. godine predsednik Foks prekinuo politički pritisak koji je vršila PRI partija i predložio mir, Zapatisti su počeli da se nadaju da će njihovi zahtevi za ustavnim pravima biti poštovani. Na osnovu izjava predsednika Foksa komandanti su se uputili u Meksiko Siti. Višenedeljna povorka uzburkala je srca i misli Meksikanaca. Plakate i govori su uključivali sve ljude koji su bili potlačeni i nisu bili ograničeni samo na urođenike. Kada su komandanti stigli na trg u Meksiko Sitiju, Markos je održao uzbudljiv govor. Ogromno istorijsko poprište je bilo ispunjeno ljudima svih načina života.

Foks je zakazao sastanak Kongresa kako bi čuo predstavnika Zapatista. Markos nije bio taj predstavnik, već je umesto njega govorila jedna Maja Indijanka. Tužno, bilo je primetno da je veoma malo poslanika prisustvovalo – uključujući i članove same Foksove partije. Posledica je bila usvajanje razblaženog ustavnog amandmana, koji nije odražavao San Andreski sporazum. Pokušaji Maja ljudi da utiču na promenu unutar sistema je nakon toga bilo nasilno blokirano, rezultirajući ograničenjem troškova za autonomne, samoupravne enklave širom južnog Meksika.

Početkom 28. decembra prošle godine, proveo sam nedelju dana u zapatističkoj brdovitoj regiji, poznatoj po imenu Karakol Dos, sa organizacijom Škole za Čiapas - Delegacija za mir, proslavljajući završetak godišnjeg festivala, kao i desetogodišnjicu njihove oružane revolucije. Leteo sam do Meksiko Sitija, zatim do Tukstla Gutiereza, i na kraju kopnom do živopisnog sela u San Kristobalu. Moj poznavanje španskog jezika je nedovoljno, ali uz ljubaznu i strpljivu pomoć mog vozača i prolaznika, uspeo sam da nadjem konačište koje koriste Zapatisti. Odmah pored se nalazila zapatistička kancelarija ukrašena imenom pokreta i impresivnom crvenom zvezdom. Bio sam dočekan ljubazno i našao pomoć za moj slabi španski. Poneo sam svoj ranac do male sobice sa krevetom na spratu. Zidovi su bili ogoljeni i samo je jedna sijalica visila sa tavanice. Vrata su se otvarala uređajem prikačenim na kanap. Nije bilo brave. Naivno sam pomislio da je ovo teži deo mog putovanja. Sledećeg dana je stigao ostatak delegacije, četrdeset sedmoro ljudi sve ukupno. Do njihovog dolaska proveo sam vreme lutajući oko trga jednog od najzanosnijih gradova.

Ostatak delegacije je bio priča za sebe. Skoro svi su bili dvadesetogodišnjaci. Mnogi su još uvek bili studenti na višim školama i fakultetima. Bili su lepa, inteligentna, radosna gomila. Oni koji su imali posao sa punim radnim vremenom bili su sa neprofitnim organizacijama, organizacijama za razvoj zajednice, itd. Provodili su vreme idući od jednog dobrovoljnog humanitarnog projekta do drugog. Bili su iz Sjedinjenih Država, Kanade, Australije, Evrope, Južne i Centralne Amerike. Dve mlade ljupke žene su snimale dokumentarac kao projekat za njihove koledže u Švedskoj. Jedan mladić iz Centralne Amerike je nezavisno snimao svoj drugi dokumentarac o Zapatistima. Nije hteo da primi nikakav novac za svoj projekat, već samo da ispriča priču vrednu pričanja. Jedan delegat je upravo stigao sa dobrovoljnog rada na poljoprivrednom projektu u Gvatemali. Svi su dolazili odnekud ili išli negde što je bilo impresivno za mene jer je ličilo na povratak u 1960-e. Svako je pokušavao da uradi nešto dobro za bilo koji vredan cilj koji su mogli da nađu. Plašim se da sam završio sa svojim vicevima o generaciji X. Prihvatili su ovog pedesetsedmogodišnjeg starog čoveka u svoju grupu i bilo je zabavno.

U noći pred odlazak iz Karakol Dosa, imali smo skroman obrok u dvorištu konačišta i slušali smo Amado Avendanoa. On je advokat, novinar, i, njegovim rečima, slučajno i političar. Njegove novine su objavljivale brojne članke i pisma Maja Indijanaca tokom nekoliko godina. Vremenom je zaslužio njihovo poverenje. Kada su oružani konflikti počeli, išao je kao novinar da vidi šta se dešava. Sreo je Markosa, koji mu je rekao za njihov plan. Nije mogao da veruje da su Zapatisti nameravali da napadnu snažno branjeno vojno postrojenje i nije otišao sa njima. Mogao je da vidi helikoptere kako pucaju na pobunjenike i odsjaj eksplozija. Tek kasnije je saznao da je strategija trojanskog konja zaslužna za pobedu pobunjenika. Tek iz ove priče sam prvi put saznao za ovu taktiku.

Prema Avendanu, pretrpeo je pokušaj atentata pomoću saobraćajnog udesa dok je bio na putu za Tukstlu zbog kampanje za izbore od kojih su se urođenici nadali da dobiju guvernera koji bi osnovao privremenu vladu da nadgleda slobodne lokalne izbore. Izborna pobeda je nečasno dodeljena kandidatu PRI partije od strane državne vlade koja mora da odobri rezultate. Avendano kaže da mu je predloženo da bude guverner urođenicima u autonomnoj regiji, što je on i radio, ali se struktura polako urušila, ostavljajući ga nezaštićenog pred vladinom osvetom.

Put do Karakol Dosa nas je krivudavim putevima vodio kroz predivne planinske predele. Prevezeni smo sa dva autobusa koji su prevozili u zabačenim krajevima. Visoke ograde su okruživale logor koji se graničio sa putem. Nisam video naoružane čuvare. Pravila oblasti su zabranjivala drogu, alkohol, i oružje. Ovo pravilo je zaslužno što sam proveo moje prvo novogodišnje veče sa petnaest hiljada treznih ljudi koji su igrali do zore. Bio sam impresioniran slikama po zidovima zgrada. Izgleda mi da je hrabra, puna boja, emocionalna umetnost, mnogo puta proistekla iz emocija ljudi koji su pretrpeli nepravdu.

Naša delegacija je pronašla dve sobe u koje smo odložili naše vreće za spavanje. Dok sam ležao na betonskom podu moje sobe sa preko dvadeset cimera, po prvi put sam cenio relativan luksuz konačišta u San Kristobalu. Zajednica nije bilo selo već ustanova koju su koristili ljudi sa planine. Obišli smo prodavnicu, kancelarije i radnje za kolektive, kliniku, kuhinju i druge ustanove. Na kraju puta se nalazila škola i veliki teren za košarku. Na našem sastanku sa vođama Zapatista, onih koji vode školu i kliniku, otkrili smo da niko nije primao platu za ove herojske napore, već je umesto toga imao druge poslove ili tkao umetnine i prodavao ih kako bi preživeo. Kupio sam takve primerke od svakog nastavnika (koji vole da ih zovu promoterima jer su smatrali da još uvek nemaju pismene potvrde da bi bili nazivani nastavnicima. Isto to važi za one koji vode kliniku, koja je bila besplatno otvorena dvadeset četiri sata).

Kasnije sam imao priliku da obiđem kliniku. Nekoliko mikroklinika sada takođe funkcioniše u Čijapasu. Medicinsko osoblje je užasno oskudno snabdeveno. Klinika je besplatna i jedina ustanova u oblasti. Pacijenti su lečeni tradicionalnom Maja i modernom medicinom. Oni koji vode kliniku nemaju posebne sertifikate i imaju samo znanje koje su prikupili neformalno. Klinika sama ima sobe za pregled, prostoriju za hitne slučajeve, optičko odeljenje, i mali sprat sa bolesničkim krevetima.

Pročitao sam da je meksička vlada sagradila terene za košarku širom Čiapasa u naporu da poboljša živote ljudi. Pitao sam se kako to može da pomogne ljudima kojima je potrebna najosnovnija pomoć i koji su, prema košarkaškim standardima, niski. Prvog dana mog dolaska gledao sam neke mlade devojke kako igraju na propisno regulisanom terenu. Bile su visoke koliko puki delić visine koša i nosile su školsku uniformu. Na moju začuđenost postigle su više koševa nego što bih ja i neumorno su trčale napred i nazad po terenu. Kasnije sam gledao neke mladiće kako odlično igraju košarku a ni oni se nisu zamarali. Tokom festivala naša delegacija je pozvana da učestvuje na turniru. Nekoliko naših članova su bili dobri sportisti i veoma visoki, (ja sam odlučio da ne budem u timu), ali srećom sastajali smo se sa promoterima u školi tako da smo, prema meni, izbegli da doživimo veliki poraz. Igra ovih mladića nije bio odraz mudrosti vlade, čiji je predsednik ljubitelj košarke, već dokaz elastičnosti Maja.

Karakol Dos se nalazi na prostoru obeleženom kao zona rata niskog inteziteta. Ogromna većina meksičke vojske je stacionirana u južnom Meksiku. Ljudi sa kojima sam razgovarao su mi pričali o zastrašivanju pomoću helikoptera u niskom letu i trupa koje bučno prolaze u kamionima. Paravojne grupe su napadale zapatističke grupe. Rečeno mi je da bi prisustvo naše delegacije obezbedilo neku zaštitu od napada. Primio sam ovu informaciju sa pomešanim osećanjima.

Prve noći nam je žurno sazvan sastanak dao prvu šansu da se susretnemo sa zapatističkim odborom za doček. Tri čoveka sa skijaškim maskama su nas pozdravila u malim zgradama sa prljavim podovima. Govorili su uopšteno o svom pokretu. Rekli su da se bore za slobodu i dostojanstvo. Govorili su o autonomiji. Na ovom sastanku sam prvo primio informaciju o njihovim naporima da vode školu i kliniku. Čovek je objasnio da žena ima ista prava i odgovornosti kao muškarac. Pustili su nas da postavimo pitanje i pitanja su počela da pljušte. Da li ste vi terorista? Ne. Imamo pravedan cilj koji nas razlikuje od terorista. Hteo sam da mu pomognem oko njegovog odgovora. Teroristi takođe misle da imaju pravedan cilj. Problem je što oni prihvataju nepravedne metode. Ja znam da ne postoji razlog da se smatra da su Zapatisti ikada podigli autobusku stanicu u vazduh ili uradili nešto drugo zarad isključive svrhe terora i poželeo sam da je on napravio takvu distinkciju. Na kraju razgovora čovek se izvinio što nije bio elokventniji i priznao je da je slabo obučavan u tome, ali sam ja smatrao da su njihove jednostavne i direktne reči bile efektnije.

Jedan primer o suzdržavanju od nasilja praktikovanom od strane vođa ovog pokreta još u početku pobune je ponašanje prema generalu Domingezu. Domingez je bio guverner Čiapasa u vreme pobune. Ako ijedna osoba personifikuje zlo protiv kojeg se urođenici bore, onda je to on. Domingez je uhvaćen i kasnije mu je suđeno za zločine nad ljudima. Sud ga je proglasio krivim ali, umesto da ga kazne za zlikovačka dela, pušten je na slobodu. Ovo je samo istaklo gnusna dela strukture državne vlasti, ali pobunjenici nisu okrvavili svoje ruke.

Spoljni linkovi