Kada ustanci umiru

Brest-Litovsk: 1917. i 1939.

"Ukoliko ruska revolucija bude signal za proletersku revoluciju na zapadu, tako da se ove dopunjavaju i nadovezuju, onda bi sadašnje zajedničko vlasništvo nad zemljištem moglo da posluži kao početna tačka komunističkog razvoja."

Marks i Engels, uvod za rusko izdanje "Komunističkog manifesta", 1882.

Ova perspektiva se nikada nije ostvarila. Evropski proletarijat se nije susreo sa ponovo oživljenom ruskom seljačkom komunom.

Brest-Litovsk, Poljska, decembar 1917. godine: boljševici su ponudili mir pod uslovom da ne bude ustupaka Nemačkoj tenziji da zauzme ogroman deo starog ruskog carstva, od Finske do Kavkaza. U februaru 1918. godine, nemački vojnici, "proleteri u uniformama", poslušali su svoje oficire i ofanziva na sovjetsku Rusiju je opet počela Rusije istom žestinom kao da su se suprotstavljali staroj carističkoj vojsci. Nije bilo do pobratimljavanja, a revolucionarni rat koji je zagovarala boljševička levica pokazao se kao neostvariv. Trocki je bio primoran da u martu sklopi mir po uslovima kaizerovih generala. "Mi prodajemo prostor za vreme", rekao je Lenjin. I zaista - u novembru je ugovor izgubio svaki značaj nakon što je Nemačka izgubila rat. Nije ipak bilo nijednog praktičnog dokaza koji bi potvrdio međunacionalno povezivanje potlačenih. Nekoliko meseci kasnije, ti isti proleteri koji su se vraćali civilnom životu posle rata zatekli su savezništvo zvaničnog radničkog pokreta i Freikorpsa. Poraz je sledio za porazom: u Berlinu, Bavarskoj i Mađarskoj 1919.; onda rurska crvena armija 1920.; martovska akcija 1920...

Septembra 1939., Hitler i Staljin su istranžirali Poljsku među sobom. Na graničnom mostu Brest-Litovsk, nekoliko stotina članova KPD-a, koji su izbegli u SSSR i kasnije bili naknadno uhapšeni pod optužbama da su "kontra-revolucionari", predato je iz staljinističkih zatvora Gestapo-u. Nakon nekoliko godina, jedan od njih će objašnjavati kako je dobio ožiljke na leđima ("KGB je ovo odradio") i svoje iščupane nokte ("a za ovo je zaslužan Gestapo"). Poštena računica prve polovine ovoga veka.

Period između 1917. i 1937.: dvadeset godina koje su prodrmale svet. Neprekidni užasi fašizma, te Drugi svetski rat i ustanci koji su usledili bile su posledice ogromne društvene krize koja je započela pobunama 1917. i koja se završila zaključno sa Španskim građanskim ratom (1)

free lesbian videos foot jobs free lesbian sex videos disney lesbian toons lesbian porn milf hunters hardcore lesbian sex milf hot lesbians foot sex young lesbians lesbian orgy blonde lesbians lesbian kiss kiss lesbian teen milf older lesbo older mature lesbian girls licking lesbians having sex sexy lesbians milf riders hot lesbians lesbian porn teen lesbians have sex legs spread lesbian movie milf hunting lesbian stories free mature porn lesbian hentai lesbian lesbians having sex sexy lesbians asian lesbians milf hunters hardcore lesbian sex mature babes lesbian sex foot teen lesbian six feet under teen lesbians have sex tickling feet lesbians free lesbian sex videos lesbo lesbians having sex free lesbian videos beautiful women spreading legs lesbian porn foot job blonde lesbians lesbians having sex asian lesbians milf riders teen lesbians have sex girls spreading legs gallery lesbian teen movies lesbian stories teen lesbian hot lesbians lesbian pussy milf rider lesbian hentai older mature young lesbians hardcore lesbian sex lesbian cheerleaders milf riders her first lesbian sex lesbian pussy lesbians fucking hot legs lesbians having sex mature galleries lesbian mature lesbians lesbian girls licking free mature porn lesbian sex lesbian porn lesbians having sex tickling feet teen lesbians foot jobs blonde lesbians sexy legs teen lesbian foot fetish lesbian strap on lesbian lesbian strap on milf seeker lesbian pussy mature moms naked lesbians teen feet lesbian kiss lesbian girls licking free lesbian porn bare feet free lesbian porn feet tickling lesbian hentai lesbian girls licking disney lesbian toons beautiful feet asian lesbians milf lessons lesbian girls licking spread legs lesbians fucking milf hunting lesbian lesbian sisters blonde lesbians pretty feet kiss lesbian teen sexy legs

girls flashing public records pissing in public public enemy sex in public places latino girls public bare all 8th street latinas college girls flashing latin girls pissing in public flasher public nude female fingering mardi gras beads public records public flashing hot latinas mardi gras latina ass flashing jerk it out public outdoor sex spring break girls flashing gay latino public flashers outdoor group sex exhibitionism college girls flashing exhibitionism fingering texas department of public safety circle jerk college girls flashing nude latinas naked in public girls fingering themselves mardi gras 2005 jerk off public flashers latino sex in public places mardi gras nude in public latinos flashing teen latina teens flashing mardi gras flashing latina models public records flashing spring break girls sex in public places dildo lesbian latinos female fingering latinas in thongs latinas desnudas latina babes mardi gras girls latinas adult women masturbating sexy latinas spring break flashers latin sex handjobs babe latina 8th street latina latin public nude sexy latinas public nude latinas desnudas nude in public latina pussy latina lesbians latino sex latinas with huge tits and ass latina porn hot latinas latino girls fingering latina booty teen girls masturbating babe latina latina lesbians dirty latina maids public nude latin babes nude in public latina porn dildo latin girls nude latinas 8th street latinas flasher latina girls flasher latina street hot latinas naked latinas female fingering 8th street latinas latina teens nude latinas hand jobs latinos public thongs latin sex pissing in public latino sex latina booty latinos women giving hand jobs latino girls latin pussy latina sex dildo lesbian

asian shemale horse cocks transvestites animal sex with human become a shemale zoo sex asian ladyboys animal porn transvestites tranny sex shemale hentai chicks with dicks become a shemale wife threesome free shemale movies ladyboys transsexual horse cock shemales lesbian orgies shemale housewife gang bang squad shemale movies beastality heshe teen orgy shemale cartoons tranny trick transexuals ffm tranny girls lesbian orgy tranny surprise horse penis ladyboy wife threesome asian shemales family orgies tranny sex threesome free shemale movies heshe heshe beastiality stories shemale anime teen gangbang transexual zoophilia transvestite shemale cum shemale transexuals shemale escorts horse mating free shemale pics farm girls ladyboy heshe shemale cartoons gangbangs shemale galleries free shemale movies shemale sex college orgy shemale videos dog sex tranny office gangbang shemale cum teen orgies shemale hentai horse sex transexual tranny sex transsexual gang bang tranny girls animal sex with human black shemale endangered animals shemales animal sex tranny girls teen gangbang transvestite shemale hentai ladyboys tranny asian ladyboys orgies transexual sex with animals shemales shemale videos trannys dog sex shemale clip trannys black shemales animal testing shemale galleries transvestite shemale clip tranny tranny girls shemale tranny girls dog fucking shemale clip shemale transvestites asian shemale ladyboy shemale videos tranny girls transexual ladyboys lesbian threesome become a shemale backyard lesbian orgy

mature women free shemale pics milfseeker shemale milf asian ladyboys mature sex mature women mature women mature porn milf cruiser mature sex milf hunting hot milfs milf riders 89 milf older milf hunter videos milfseeker mature babes milfseeker.com milf hunter hot milfs milf rider milfseeker.com sexape mature sluts shemale sex mature hot milfs milfhunter milf lessons easygals transvestite tiava sublime directory ampland asian ladyboys metart shemale clip shemp sexocean tiava elephantlist easygals shemale galleries ampland movies mature ladies elephantlist mature sluts 89 free shemale pics easypic shemale hentai xxxvogue shemale cartoons madthumbs milf rider sublime mad thumbs teeniefiles sleazydream gigagalleries milf hunter searchgals transvestites candylist milf cruiser madthumbs transsexuals pichunter milf rider al4a mmm100 88by88 older mature consumption junction chicks with dicks free6 bunnyteens easygals the huns yellow pages candylist shemale anime bunnyteens black shemale ampland trannies al4a milf older worldsex milf porn al4a free shemale pics thehun chicks with dicks mmm100 sublime shemp free mature porn mmm100 shemale movies easypic thehun the huns yellow pages trannies thumbnailpost ampland movies 89 sexape easypic black shemale sublime directory shemale cartoons easygals milf hunter movies sublime shemale anime sublime al4a

Ne "fašizam ili demokratija", već: "fašizam i demokratija"

Trenutna levičarska misao tvrdi da je fašizam sirova državna moć i svirepi kapitalizam, ovoga puta bez maske, te sledi da je jedini način da se ukloni fašizam ujedno i uništavanje kapitalizma.

To je potpuno tačno, ali ta analiza često falsifikuje samu sebe: pošto je fašizam najgora varijanta kapitalizma, onda bi trebali da stalno pokušavamo da ga sprečimo da sprovede u delo ono najgore, tj. moramo da se borimo za "normalni", ne-fašistički kapitalizam, čak i da se ujedinjavamo sa anti-fašističkim kapitalistima.

Dalje, kako fašizam predstavlja kapitalizam u svom najgorem obliku, onda ta perspektiva od nas zahteva da zagovaramo njegovu najmoderniju, nefeudalnu, antimilitarističku, antirasističku, nenasilnu i najprogresivniju formu, tj. slobodniji kapitalizam; drugim rečima - još kapitalističkiji kapitalizam.

Ovde mi nedostaje prostora da bi objasnio zašto fašizam služi "velikom biznisu"(2); ali antifašizam tvrdi da se on mogao sprečiti 1922. ili 1933., takoreći bez uništavanja velikog biznisa, samo da su radnički pokret i/ili demokrati dovoljno potrudili i izvršili pritisak da se Musolini i Hitler udalje sa moći. Antifašizam je beskonačna komedija bede: samo da su se 1921. Italijanska socijalistička partija i novoosnovana Italijanska komunistička partija ujedinili sa republikanskim snagama da zaustave Musolinija. Samo da KPD nije započeo bratoubilački rat početkom 1930-tih protiv SPD-a; Evropa bi bila pošteđena jedne od najsurovijih diktatura u istoriji, Drugog svetskog rata, nacističke imperije skoro kontinentalnih razmera, koncentracionih logora i ubijanja Jevreja. Pored veoma tačnih opažanja o klasama, državi i vezama između fažizma i velikog kapitala, ova perspektiva previđa da je fašizam nastao iz neuspeha obeju strana: nesupeh revolucionara posle Prvog svetskog rata, koje je slomila socijaldemokratija i parlamentarna demokratija, zatim, tokom 1920-ih, neuspeh demokrata i socijal-demokrata da upravljaju kapitalom. Ukoliko u svojim posmatranjima ne obuhvatimo prethodni period kao i ranije faze klasne borbe i njene granice, nećemo moći nikada da shvatimo kako je fašizam došao na vlast i, pre svega, kakva je njegova priroda.

Šta je izguralo fašizam na površinu, ako ne ekonomsko i političko ujedinjenje kapitala, težnja koja je poprimila opšte razmere posle 1914.? Fašizam je bio poseban način da se ponovo uvede jedinstvo u zemljama (Italiji i Nemačkoj), u kojim država, bez obzira što je ugušila revolucije, nije još uspela da zavede red, uključujući tu i redove buržoazije. Musolini nije bio Tijer (Thiers), sa čvrstom bazom svoje moći i nije naređivao običnim vojnicima da masakriraju članove komune. Fašizam je suštinski poseban zato što je nastao na ulicama, zato što je iskoristio nered da stvori red i što je pokrenuo staru srednju klasu koju je izluđivala njena slabost i zato što je ponovo uveo državu koja nije bila sposobna da reši krizu kapitalizma. Fašizam je bio pokušaj buržoazije da na silu izgladi svoje protivrečnosti, da preokrene metode mobilizacije kojim se služila radnička klasa u svoju korist i preusmeri sve resurse moderne države prvo protiv unutrašnjeg, a posle protiv spoljašnjeg neprijatelja.

Ovde je reč u stvari o krizi države tokom procesa u kojem je kapital zavladao celim društvom. Prvo, radničke organizacije su bile neophodne da bi se prekinuo uspon proletarijata; posle toga je kapitalizmu bio potreban fašizam da bi se zaustavio i zauzdao nered. Ovaj nered nije bio revolucionarne prirode, ali je stajao na putu rešenjima koja su, kao posledica toga, morala da budu nasilna. Ova kriza se u to vreme jedino mogla posetepeno prevazići: fašistička država je samo na oko bila delotvorna, jer je ucelinila nasiljem najamni rad i veštački rešila konflikte tako što ih je projektovala u militarističku avanturu. Demokratska država iz 1945. je relativno uspešno savladala krizu, ali je preuzela skoro sve fašističke metode i pritom si dodala još i neke svoje. Na taj način joj je pošlo za rukom da neutrališe radničke organizacije bez da je morala da ih uništava. Parlamenti su izgubili kontrolu nad egzekutivom. Društveno sjedinjavanje putem socijalne pomoći, modernih tehnika nadgledanja i državne podrške koja je dostigla milione pojedinaca, ukratko - sistemom koji svakoga čini sve zavisnijim - odavno je prevazišlo sve što je fašistički teror do sada učinio, ali je fašizam kao poseban pokret nestao. On je ličio na nasilno disciplinovanje buržoazije od strane države koje su u novonastaloj situaciji imale dosta problema da se konstituišu kao nacije.

Buržoazija je čak preuzela reč "fašizam" od organizacija radničke klase u Italiji, koje su se često zvali faši (fasci, na italijanskom svežanj, skupina). Važno je da se napomene da se fašizam prvo definisao kao oblik organizacije, a ne kao program. Reć se odnosila kako na simbol državne moći tako i na želju ljudi da se okupe. Jedini program fašizma je organizacija odnosno nasilno primoravanje delova društva na uklapanje.

Diktatura nije oružje kapitala (pošto bi ga kapital zamenio drugim, manje surovim oružjem): diktatura je jedna od njegovi

Rim: 1919.-1922.

Fašizam je prevagnuo u zemljama u kojima su revolucionarne bune posle Prvog svetskog rata prerasle u niz oružanih ustanaka. U Italiji se bitan deo proletarija direktno suprotstavio fašizmu svojim načinima borbe i ciljevima. Ništa tu nije bilo posebno antifašistički: borba protiv kapitala primoravala je radnike i mladu komunističku partiju (stvorenu u januaru 1921. kod Livorna; predvodila ju je "bordigiška" frakcija) da se istovremeno bore i protiv Crnih košulja i protiv policajaca parlamentarne demokratije(3).

Fašizam je jedinstven zbog toga što je obuzdao revoluciju i kontrarevoluciji omogućio da nađe potporu međ masama. Fašizam je izvrnuo poziv da se "imperijalistički rat pretvori u građanski rat" protiv radničkog pokreta i on tu nastupa kao reakcija demobilisanih veterana koji su se vratili u civilni život i zatekli stanje u kojem oni nisu niko i ništa, i jedina stvar koja ih vezuje je zajedničko nasilje i namera da unište sve za šta misle da je uzrok njihove neimaštine: subverzivci, neprijatelji nacije itd. U julu 1918. godine, Musolinijeve novine, "Il popolo đItalia", dodale su "Dnevnik proizvođača i veterana" svome naslovu.

Fašizam je na taj način postao pomoćnik policije u seoskim oblastima, i dok je kosio mecima seljake, razvijao je u isto vreme sumanutu antikapitalističku demagogiju. 1919. godine fašizam nije imao nikakvog političkog uticaja: u Milanu, na novembarskim opštim izborima nije dobio ni 5 000 glasova, dok su socijalisti dobili 170 000. Uprkos tome zahtevao je ukidanje monarhije, senata i svih plemićkih titula, pravo glasa za žene, oduzimanje imovine sveštenstvu i obesvajanje velikih zemljoposednika i industrijalaca. Fašizam se borio protiv radnika u ime "proizvođača", a Musolini se pozivao na Crvenu nedelju 1914. (kada je došlo do nereda, posebno u Ankoni i Napulju) i pozdravljao je pozitivnu ulogu sindikata u povezivanju radnika i nacije. Cilj fašizma je bio da obnovi državu koja bi imala za cilj da stvori novu državnu strukturu sposobnu (nasuprot demokratiji, po rečima Musolinija) da ograniči veliki kapital i iskontroliše logiku robe koja je nagrizala moralne vrednosti, društvene veze i rad.

Buržoazija već decenijama odbija da prizna postojanje društvenih kontradikcija. Fašizam ih je proklamovao kroz nasilje, pritom i dalje poričući da one postoje između klasa, i prebacio ih je na područje borbe između nacija, tako što je napadao i optuživao sudbinu Italije kao "proleterske nacije".

Do eksplozije fašističkog nasilja i represije dolazi nakon poraza proletarijata, za šta su ponajviše krivi demkratija i oružje kojim se služi kada nema druogog izlaza: partije i sindikati - jer samo oni mogu da pobede radnike koristeći se naizmenično svojim direktnim i indirektnim metodama. Fašizam nije došao na vlast posle pobede nad proletarijatom u uličnim borbama. U Nemačkoj se poraz dogodio 11 ili 12 godina pre toga, a i u Italiji su poraženi pre na biračkim mestima nego puškama.

Musolini je osnovao fašije 1919. godine spajajući već postojeće elemente sa onima iz svoje blizine. Dok se u Italiji kao i u Evropi odvijala društvena eksplozija, demokratija je pozivala ljude da se bore protiv močuga i revolvera - glasanjem, iz čega je proistekla umerena i socijalistička većina u parlamentu. "Oduševljeno slavljenje izbora 1919. bilo je puko uklanjanje prepreka na putu ka fašizmu, koji je sve više napredovao, dok su se mase uspavale očekujući veliku parlamentarnu predstavu (...) Pobeda, izbor 159 socijalističkih poslanika, izvojevana je nauštrb opadanja ustaničkog pokreta i opšteg političkog štrajka i dovela je do preispitivanja prednosti koje smo već osvojili", komentarisaće Bodriga četrdeset godina kasnije.

Za vreme okupacije fabrika 1920., država, koja se ustručavala od direktnog napada, pustila je proletarijat da samog sebe iznuri, a sve uz podršku CGL-a (sindikata sa socijalističkom većinom) koji je zloupotrebljavao štrajkove, kada ih nije otvoreno razbijao.

Institucionalizaciju "radničkog upravljanja" fabrikama, pod nadzorom države, pozdravili su i šefovi i sindikati.

Čim bi se pojavili fašiji, policija bi ili naprasno "previdela" kada bi demolirali poneku "narodnu kuću" (Casa di popolo) ili bi oduzimala radnicima oružje. Sudovi su prema fašijima bili veoma blagi, armija je trpela njihove akcije, a neretko im je i pomagala. Zaključno sa "Bonomijevim cirkularom" ova otvorena i nezvanična podrška postala je poluzvanična. Ivana Bonomija (Ivanoe Bonomi) je isključila socijalistička partija iz svojih redova, uz Musolinijevu saglasnost, zato što je podržavao rat Italije protiv Libije. Bio je par puta ministar i premijer u periodu 1921.-1922. Njegov cirkular iz 20. oktobra 1921. pridodao je Musolinijevim jurišnim trupama 60 000 demobilisanih oficira.

Šta su radile partije u međuvremenu? Liberali su ušli u koaliciju sa desnicom i nisu oklevali da stvore "nacionalni blok" za majske izbore 1921., u kojem su bili i fašisti. U junu i julu iste godine, PSI, koja je sada imala pred sobom neprijatelja bez ikakvih skrupula, izdala je besmlen "pakt pomirenja", koji je samo još više zbunio i disorijentisao radnike.

Videvši da imaju posla sa očiglednom političkom reakcijom, CGL je sebe deklarisao kao apolitički sidnikat. Sindikalne vođe zamišljale su da ostvare prećutan dogovor o međusobnoj toleranciji sa fašistima pošto su osetili da Musolini drži moć u svojim rukama i pozvali su proletarijat da se udalji od sukoba komunističke partije i nacionalne fašističke partije.

Do avgusta 1922. fašizam skoro nigde nije postojao izvan seoskih oblasti, pre svega na severu, gde je zbrisao sve tragove autonomnog seljačkog sindikalizma. Fašisti su 1919. spalili glavnu kancelariju socijalističkih dnevnih novina, ali se nisu usudili da odigraju ulogu štrajkbrehera 1920.; tada sa čak verbalno podržali zahteve radnika. Fašiji su bili slabo zastupljeni u gradskim područjima i vrlo retko su dominirali. Njihov "Marš na Ravenu" (septembra 1921.) bio je potpuni promašaj. U Rimu je generalni štrajk sprečio fašistički kongres, a maja 1922., kada su fašisti iznova pokušali da ga organizuju, opet je obustavljen.

Priča se skoro uvek ponavljala. Nakon lokalnog fašističkog napada usledio bi protivnapad radničke klase koji bi utihnuo čim bi reakcionarni pritisak opao (po pozivu na umerenost od strane reformističkog radničkog pokreta), jer su proleteri uvek verovali demokratama da će ovi razoružati fašističke bande. Fašisti bi se povukli, pregrupisali i udarili negde drugde i na taj način je fašizam postao verodostojan državi od koje su radnici očekivali spas i rešenje. Proleteri su pre prepoznavali neprijatelja u crnoj košulji uličnog siledžije nego u "normalnoj" policijskoj ili vojničkoj uniformi koja je imala legalitet zbog navike, zakona i opšteg prava glasa. Radnici su bili borbeni, imali su pištolje i neretko bi zadruga ili narodna kuća postala tvrđava, ali su skoro uvek ostajali pri samoodbrani, vodeći rovovski rat sa sve pokretljivijim neprijateljem.

Početkom jula 1922. CGL je objavio da podržava "svaku vladu koja jemči povratak osnovnih sloboda" (dve trećine sindikata su bile za, a jedna trećina protiv). Istog meseca su fašisti učestalili svoje pokušaje da prodru u gradove na severu...

Savez radništva, koji se sastojao od železničarskog sindikata, CGL-a i anarhističkog USI-ja, pozvao je 1. avgusta na generalni štrajk. Uprkos velikom uspehu, savez je dva dana kasnije zvanično obustavio štrajk. U brojnim gradovima se međutim nastavio u vidu ustanaka koje je država uspevala da uguši jedino udruženim policajskim i vojnim snagama uz podršku mornaričkih topova i naravno fašista.

Ko je nadjačao ovoliku proletersku energiju? Država i fašisti su razbili generalni štrajk, ali je on ugušen i od strane demokratije, a njegov neuspeh je otvorio put fašističkom rešenju krize.

Ono što je usledilo, pre je bio prenos moći uz saglasnost druge strane nego državni udar. Dučeov "marš na Rim" (koji je, uzgred rečeno, putovao vozom) bio je samo pozorišna predstava: fašisti su se pretvarali da napadaju državu, ona se pretvarala da se brani, a Musolini je preuzeo vlast. Sa svojim ulitmatumom 24. oktobra ("Mi hoćemo da postanemo država!"), Musolini nije pretio građanskim ratom, već je dao znak vladajućoj klasi da je nacionalna fašistička partija jedina koja je sposobna da povrati državni autoritet i osigura političko jedinstvo unutar zemlje. Može biti da je u vojsci još uvek bilo fašističkih grupa koje su se okupile u Rimu i koje su bile loše naoružane i potpuno nedorasle u vojnom smislu; od njih se država mogla lako odbraniti. Međutim, igra se nije odvijala na vojnom, već na političkom nivou. Legitimni autoritet je na kraju pre svega popustio pod uticajem Badoglija (Badoglio, šef generalštaba između 1919. i 1921.). Kralj je odbio da uvede vanredno stanje i 30. oktobra zamolio je Dučea da oformi novu vladu. Liberali - isti oni ljudi od kojih antifašizam očekuje da zaustave fašizam - ušli su u nju. Izuzev socijalista i komunista, sve partije su pokušale da se približe PNF i glasali su za Musolinija: parlament sa samo 35 fašističkih poslanika podržao ga je sa 306 glasova za i 116 protiv. Điliti (Giolitti), ikona tadašnjih liberala, autoritarni reformista koji je pre 1914. mnogo puta bio premijer i u periodu 1920-21. predsednik države, za koga se danas smatra da je bio jedini koji se ozbiljno mogao suprotstaviti Musoliniju, podržavao ga je sve do 1924. Demokratija ne predaje samo svoju vlast diktatoru već je i ratifikuje.

Trebalo bi još da dodam da je u nadolazećim mesecima, nekoliko sindikata, među kojima su bili železničari i mornari, proglasilo sebe "nacionalnim" te da su patriote i da nisu neprijateljski nastrojeni prema režimu, iako ih ni tada represija nije zaobišla.

Torino: 1943.

Kako se italijanska demokratija predala fašizmu bez borbe, tako je i ovaj povratio demokratiju kada nije više odgovarao novonastalom odnosu političkih i društvenih snaga.

Glavno pitanje koje se postavljalo posle 1943., kao i posle 1919. ticalo se kontrole radničke klase. U Italiji je kraj Drugog svetskog rata pokazao, još više nego u drugim zemljama, klasne razmere internacionalnog konflikta, koji ne može da se objasni samo vojničkom logikom. Generalni štrajk je izbio u FIAT 1942. Marta 1943. talas štrajkova zahvatio je Turin i Milano, a bilo je tu i pokušaja da se stvore radnički saveti. U periodu između 1943. i 1945. godine pojavile su se radničke grupe koje su čas bile nezavisne od komunističke partije, čas su sebe nazivali "bordigistima"; one su često bile naoružane, antifašistički i komunistički (rossi) nastrojene. Režim nije više mogao da održi društvenu ravnotežu, kao što ni savez sa Nemačkom nije mogao da opstane zbog uspona Anglo-Amerikanaca, koje su svugde smatrali novim gospodarima Zapadne Evrope. Prelazak na drugu stranu u ratu značio je sklapanje saveza sa budućim pobednicima, ali istovremeno i preusmeravanje radničkih buna i partizanskih grupa ka patriotskom cilju sa socijalnim sadržajem. Saveznici se iskrcavaju 10. jula 1943. na Siciliju. Nakon što je izgubio sa manjinom od 17 protiv 19 glasova u Velikom fašističkom savetu, Musolini daje ostavku. Diktatori moraju retko da se pokoravaju volji demokratske većine.

Maršal Badoglio, koji je postao režimski počastvovanik još od svoje podrške Marša na Rim, oformio je vladu koja je još uvek bila fašistička, ali u kojoj nije više bio Duče i okrenuo se demokratskoj opoziciji. Kako je sam rekao, "da slom režima ne bi otišao previše ulevo". Demokrate su odbile da učestvuju ukoliko kralj ne odstupi. Badoglio je osnovao, posle druge prelazne, treću vladu u aprilu 1944., u kojoj se nalazio i vođa komunističke partije Toljati (Togliatti). Pod pritiskom Saveznika i komunističke partije demokrate su prihvatile kralja (Republika će se proglasiti kasnije na referendumu 1946.) Bonomi, koji je pre 23 godina naredio oficirima da se priključe fašijima, oformio je prvu vlad bez fašista. Tako je on, bivši socijalista, bivši ratni huškač, bivši ministar, bivši poslanik "nacionalnog bloka" (u kojem su bili i fašisti) i bivši premijer, došao na vlast na šest meseci kao antifašista. Posle se vlada orijentisala oko tropartijske formule (staljinisti + socijalisti + hrišćanski demokrati) koja je dominirala Italijom i Francuskom prvih godina posle rata.

Izmena političkog osoblja, koju često glumi ista politička klasa, bila je pozorište iza čije se scene demokratija pretvarala u fašizam i obrnuto, u zavisnosti od ravnoteže ili neravnoteže klasnih sukoba koji su prouzrokovali promenu političke forme jedne te iste države i istog sadržaja. Španska komunistička partija je to najbolje sročila, da li iz cinizma ili iz naivnosti, tokom prelaska iz frankoizma u demokratsku monarhiju sredinom sedamtesetih:

"Špansko društvo želi da se sve promeni da bi se osiguralo normalno funkcionisanje države, bez zaobilaznica i društvenih potresa. Kontinuitet države zahteva diskontinuitet režima."

Folksgemainšaft protiv Gemainvezena

Kontrarevolucija uvek pobeđuje na terenu revolucije. Kroz svoju "nacionalnu zajednicu", nacionalsocijalizam je tvrdio da je uništio parlamentarizam i buržoasku demokratiju protiv koje se proletarijat bunio posle 1917. Konzervativna revolucija je takođe preuzela stare antikapitalističke tendencije (povratak prirodi, begstvo iz gradova) koje su radničke partije, čak i one najekstremnije, potcenile. One su odbile da prihvate besklasnu i komunitarističku dimenziju proletarijata i nisu mogle da zamisle budućnost koja nije samo puki nastavak teške industrije. U prvoj polovini devetnaestog veka, ovo su bile glavne teme unutar socijalističkog pokreta, pre nego što ih je marksizam napustio u ime napretka i nauke; one su preživele još samo unutar anarhizma i u sektama.

Folksgemainšaft protiv gemainvezena, nacionalna zajednica protiv ljudske zajednice. 1933. nije bila poraz, već samo njegovo otelotvorenje. Nacizam je pobedio, razvodnio i zapečatio jednu društvenu krizu tolikom silinom da mi još uvek nismo svesni njenih razmera. Nemačka, mesto rođenja najveće socijaldemokratije na svetu, takođe je iznedrila najradikalniji, antiparlamentski i antisindikalni pokret; pokret koji je težio "radničkom" svetu, ali koji je privukao i mnoge druge antiburžoaske i antikapitalističke pobune. Prisustvo anvantgardističkih umetnika u redovima "nemačke Levice" nije nipošto slučajno. To znači da se kapital napadao kao "Civilizacija" u smislu Furijeove kritike. Gubitak zajednice, individualizam i nagon čopora, beda seksualnog života, potkopana ideja porodice, koja još uvek služi kao utočište, odaljavanje od prirode, industrijska hrana, sve češce veštačko ponašanje, promena čoveka (prostheticization), večita jurnjava za vremenom, društveni odnosi koji se sve više odvijaju posredstvom novca i tehnike: sva ova otuđenja morala su da prođu kroz vatru mutne i raznolike kritike. Već pri prvom pogledu vidimo da moramo opet da se latimo ovakve kritike.

Kontrarevolucija je pobedila 1920-tih samo zato što je postavila temelje potrošačkog društva i fordizma i tako što je uvukla milione Nemaca, uključujući i radnike, u modernitet robe i industrije. Bile su to deset godina labave vladavine, što je pokazala hiperinflacija 1923. Posle nje se desio zemljotres 1929. u kome je kapitalistička, a ne proleterska, praksa sama odbila ideologiju napretka i sve veće potrošnje predmeta i simbola.

Kapitalistički modernitet dovođen je dva puta u pitanje za deset godina, prvo od strane proletera, pa onda od strane samog kapitala. Nacistički ekstremizam i njegovo nasilje odgovarao je veličini revolucionarnog pokreta koji je nacionalsocijalizam preuzeo i negirao. Kao i radikali 1919.-1921., nacizam je predlagao zajednicu najamnih radnika, ali koja bi trebalo da bude autoritarna, zatvorena, nacionalna i rasistička. Za dvanaest godina nacizam je uspeo da pretvori proletere u najamne radnike i na kraju u vojnike.

Fašizam je proistekao iz kapitala, ali iz kapitala koji je razorio prethodne, ali nije proizveo stabilne i nove društvene odnose oko konzumerizma. Roba nije uspela da stvori modernu kapitalističku zajednicu.

Berlin: 1919.-1933.

Diktatura uvek dolazi posle poraza društvenih pokreta, nakon što su ih demokratija, levičarske partije i sindikati masakrirali i podavili bojnim gasovima. U Italiji je nekoliko meseci delil konačan poraza proletarijata i zvaničan dolazak Musolinija na mesto predsednika. Jaz od par godina je u Nemačkoj razbio kontinuitet i učinio da 30. januar 1933. godine izgleda kao suštinski politički ili ideološki fenomen, a ne kao posledica prethodnog društvenog zemljotresa. Popularnost nacionalsocijalizma i ubitačne energije koju je on oslobodio ostaje nerešiva zagonetka kada zanemarimo pitanje tlačenja, pobune i kontrole radništva.

Poraz Nemačke 1918. i pad carstva prouzrokovao je napad proletarijata koji je bio dovoljno jak da prodrma temelje društva, ali koji nije bio dovoljno moćan da ga revolucionira. Na taj način su socijaldemokratija i sindikati postali osnova političke ravnoteže. Njihove vođe, kao ljudi od reda, pozvali su fraikorps u pomoć, fašističke grupacije, u čijim su se redovima nalazili mnogi budući nacisti, da zajedno suzbiju radikalnu radničku manjinu u ime interesa reformističke većine. Komuniste su prvo pobedila pravila buržoaske demokratije, pa onda demokratija radničke klase: "radnički saveti" su pre verovali tradicionalnim organizacijama nego revolucionarima koji su javno optuživani kao antidemokrate.

Demokratija i socijaldemokratija su prema tome neizostavni deo nemačkog kapitalizma koji je ubio duh pobune u glasačkim kabinama i rasturio revolucionare, a zauzvrat dobio nekoliko reformi od šefova(4).

Kapitalizam je sa druge strane morao 1929. da ukloni deo srednje klase i da dovede ponovo proletere u red i čak buržoaziju. Radnički pokret, koji se branio kao i politički pluralizam i neposredni radnički interesi, postao je prepreka. Kao posrednici između kapitala i radništva, organizacije radničke klase izvode svoju funkciju iz njih oboje, ali istovremeno pokušavaju da budu što samostalnije od njih i od države. Socijaldemokratija ima smisla samo kada se nalazi izvan kruga države i poslodavaca, a ne kada postane njihov sastavni deo. Njena svrha je da upravlja ogromnom političkom, društvenom, komunalnom, samoispomoćnom i kulturnom mrežom, znači svim onim što danas spada u dobrotvorne organizaicje. KPD je povrh toga vrlo brzo osnovala svoju sopstvenu imperiju, manju, ali bez obzira ogromnu. Kako se kapital sve više i više organizuje, on teži da vuče sve konce, tako što dovodi državne elemente u preduzeća, buržoaske elemente u sindikalnu birokratiju, a društvene elemente u javnu administraciju. Težina reformizma radničke klase, koja je definitivno prožela državu, i njeno postojanje kao "protivdruštva" načinila je od njega faktor društvene konzervacije koji je kapital u krizi morao da ukloni. SPD i unije su branile najamni rad kao komponentu kapitala i tako su odigrale nezamislivu antikomunističku ulogu od 1918. do 1921., ali ih je ta ista funkcija kasnije naterala da brane interese radništva, što je štetilo celovitoj reorganizaciji kapitala.

Stabilna buržoaska država bi pokušala da reši ovaj problem putem antisindikalnih zakona, osvajanjem "radničkih tvrđava" i podrivanjem srednje klase u ime moderniteta, a protiv arhaizma proletera, kao što je to uradila Margaret Tačer mnogo kasnije u Engleskoj. Takva ofanziva podrazumeva da je kapital relativno ujedinjen i pod kontrolom nekoliko vodećih grupa. Nemačka buržoazija je 1930. bila strašno razjedinjena, srednja klasa je izgubila svoju snagu, a nacionalna država je bila slaba.

Bilo pregovorima ili silom, moderna demokratija predstavlja i usklađuje suprotstavljene interese koliko je to god moguće. Beskonačne parlamentarne krize i pravi ili izmišljeni skandali (kojih je u Nemačkoj posle odlaska poslednjeg socijalističkog kancelara bilo veoma mnogo) uvek su u demokratiji pokazatelj dogoročne nesloge među vladajućim krugovima. Kriza je početkom 1930tih podelila buržoaziju između nepomirljivih drustvenih i geopolitičkih strategija: ili još veće uključivanje radničkog pokreta u državu ili njegova eliminacija; internacionalna trgovina i pacifizam ili autarhija na osnovama vojne ekspanzije. Rešenje nije baš nagoveštavalo Hitlera, ali jeste podrazumevalo koncetraciju moći i sile u rukama centralističke vlade. Kada se centristrički-reformistički kompromis istrošio, preostao je još samo prodržavni, protekcionistički i represivni.

Da bi se program takve vrste sproveo u delo, trebalo je prvo rasturiti socijaldemkratiju, koja je zbog pripitomljavanja radnika zauzela preveliko mesto, a da pritom nije ujedinila Nemaćku iza sebe. To ujedinjenje je prepušteno nacizmu, koji se obraćao svim klasama, od nezaposlenih do industrijskih tajkuna, sa demagogijom koja je prevazilazila onu buržoaskih političara i antisemitizam koji je imao nameru da isključivanjem sjedini.

Kako su radničke partije postale prepreka ksenofobičnom i rasističkom ludilu nakon što su toliko puta učestvovale u nacionalizmu? Što se tiče SPD-a, to je bilo jasno na početku veka dvadesetog veka, očigledno 1914., a zapečaćeno krvlju 1919. paktom sa fraikorpsom, koji je nastao po istom ratničkom modelu kao i njihovi savremenici, fašiji.

Osim toga, socijalisti nisu bili imuni na antisemitizam. "Nemačka socijaldemokratska partija od 1914. do 1921." od M. Berlaua (Nju Jork, 1949.) opisuje kako su mnoge vođe SPD-a i sindikata, pa čak i prestižnog Noje ceit (Neue Zeit), otvoreno besneli zbog "stranih" (tj. ruskih i poljskih) Jevreja. U martu 1920. godine berlinska policija (pod socijalističkim nadzorom) upala je u jevrejsku četvrt i poslala oko 1 000 ljudi u koncentracioni logor. Kasnije su svi oslobođeni, ali radnički pokret jeste doprineo širenju antisemitizma.

KPD, opet, se nije libila da se ujedini sa nacionalistima protiv francuske okupacije rurske oblasti 1923. Nijedan teoretičar Kominterne nije se suprotstavio Radeku kada je izjavio da "jedino radnička klasa može da spasi naciju". Vođa KPD-a Talhaimer (Thalheimer) objasnio je da partija treba da se bori zajedno sa nemačkom buržoazijom, koja je odigrala "objektivno revolucionarnu ulogu kroz svoju inostranu politiku". Kasnije, oko 1930., KPD je zahtevala "nacionalno i društveno oslobođenje" i javno je optužila fašizam kao "izdajnika nacije". Priča o "nacionalnoj revoluciji" je bila toliko uobičajena među nemačkim staljinistima da je poslužila kao inspiracija Trockijevom pamfletu iz 1931. "Protiv nacionalkomunizma".

Januar, 1933., kocka je bačena. Niko ne može da porekne da se Vajmarska republika dobrovoljno predala Hitleru. Desnica i centar su u njemu oboje videli delotvorno rešenje da se zemlja izvuče iz ćorsokaka ili kao privremeno manje zlo. "Veliki kapital", koji je uvek uzdržan kada je reč o nekontrolisanim prevratima, do tada nije pokazivao posebne simpatije prema NSDAP u odnosu na sve ostale nacionalističke i desničarske formacije. Šaht (Schacht), bliski savetnik buržoazije, tek je u novembru 1932. ubedio poslovne krugove da podrže Hitlera (čije se biračko telo šta više polako smanjivalo) jer je video u Hitleru snagu sposobnu da ujedini državu i društvo. Činjenica da industrijski magnati nisu predvideli šta će dalje da se desi i šta će od toga da nastane - rat i gubitak rata - jeste drugo pitanje. U svakom slučaju, samo se manjina priključila tajnom pokretu otpora režimu.

Hindenburg, koji je ustavno izabran za predsednika godinu dana ranije uz podršku socijalista koji su u njemu videli bedem protiv... Hitlera, postavlja 30. januara 1933. Hitlera za kancelara. Nacisti su činili manjinu u prvoj vladi koju je sastavio vođa NSDAP.

U nedeljama koje su usledile maska je skinuta: počeo je lov na borbene ljude radničke klase, pustoše im se prostorije i svuda vlada strah. Na izborima u martu 1933. koje je u pozadini pratilo nasilje od strane SS i policije, 288 poslanika NSDAP ušli su u Rajhstag (gde su KPD zadržali svojih 80 poslaničkih mesta, a SPD 120).

Naivni se verovatno uvek iznenade kada sa tolikom mirnoćom represivni aparati prelaze u ruke diktatora - državna mašinerija uvek sluša autoritet koji joj naređuje. Zar nove političke vođe ne uživaju pun legitimitet? Zar sudije najviših instanci nisu izdali dekrete u skladu sa najvišim državnim zakonima? U demokratskoj državi - a Vajmar je bila jedna demokratska država - kada se pojavi sukob između dve komponente u jednačini, ne pobeđuje demokratija. U "državi na osnovu prava" - a Vajmar je takođe bila jedna takva država - kada se pojavi protivrečnost, zakon mora da popusti i služi državi, a nikada obrnuto.

Šta su radile demokrate tokom ovih nekoliko meseci? Oni u desnici su prihvatili nov raspored snaga. Centrum (Zentrum) i Katolička partija centra, kojoj je čak porasla podrška na martovskim izborima, glasali su za zakon o punomoćju na četiri godine, legalnoj osnovi buduće diktature.

Socijalisti su pokušali da izbegnu sudbinu KPD, koja je zakonski zabranjena 28. februara (dan nakon Raihstaške vatre). Oni su 30. marta 1933. istupili iz Druge internacionale da bi pokazali svoj nacionalni, nemački karakter. Njihova parlamentarna grupa glasala je za Hitlerovu spoljašnju politiku 17. maja.

22. juna je SPD rasturena kao "neprijatelj naroda i države". Nekoliko nedelja kasnije, Centrum je takođe primoran da se raspusti.

Što se tiče sindikata, oni su krenuli stopama italijasnkog CGL i nadali su se da će moći barem nešto da sačuvaju ako uvek budu naglašavali da su apolitični. 1932., sindikalne vođe su proglasile svoju nezavisnost od svih partija i svoju ravnodušnost prema državnoj formi. To ih nije sprečilo da pregovaraju sa Šlaiherom (Schleicher), koji je bio kancelar od novembra 1932. do januara 1933. i koji je tražio bazu i verodostojnu proradničku demagogiju. Kada su nacisti oformili vladu, sindikalne vođe su bile ubeđene da će im režim ostaviti nešto malo manevarskog prostora ukoliko priznaju nacionalsocijalizam. Ova strategija je doživela svoj vrhunac u farsi kada su članovi sindikata marširali pod svastikama na proslavi prvog maja, 1933., koji je preimenovan u "Festival nemačkog radništva". Bio je to uzaludan napor. Nacisti su pohapsili militante i ukinuli sindikate.

Pošto su se školovali da naređuju masama i pregovaraju u njihovo ime ili, kada pregovori nemaju uspeha, da uguše pobunu i da se okrenu protiv njih, birokratija radničke klase je još uvek vodila poslednji rat. Buržoazija nije napadala radničke birokrate zbog njihovog manja patriotizma. Njoj nje smetao verbalni internacionalizam iz perioda pre 1914. već puko postojanje, iako slabih, sindikata, koji su zadržali određenu nesavisnot u vremenu kada je svaka institucija klasne saradnje postala suvišna ukoliko nije bila pod direktnom kontrolom države.

Barselona: 1936.

Fašizam je zauzeo legalnim sredstvima državu u Italiji i Nemačkoj. Demokratija je kapitulirala pred diktaturom, ili još gore - pozdravila ju je širom otvorenih ruku. A šta je bilo sa Španijom? Ona nije predstavljala izuzetak što se tiče odlučne akcije koja je nažalost na kraju ipak bila pobeđena, ali je zato bila ekstremni slučaj oružanog sukoba između demokratije i fašizma u kojoj je priroda borbe još uvek ostala u istim okvirima sudara dva oblika kapitalističkog razvoja, dve političke forme kapitalističke države, dve državne strukture koje su se borile za legitimitet u istoj zemlji.

Prigovor!!!

"Znači, po tvom mišljenju su Franko i milicije radničke klase jedno te isto? Veliki zemljoposednici i siromašni seljaci koji kolektivizuju zemlju se nalaze na istoj strani?!"

Prvo, do sukoba je došlo samo zato što su radnici ustali protiv fašizma. Sve protivrečnosti u pokretu su se pokazale u prvim nedeljama njegovog postojanja: neporicivi klasni rat pretvoren je u kapitalistički građanski rat (iako naravno nije bilo raspodela uloga u kojoj bi obe buržoaske frakcije glumile režisera: istorija nije pozorišni komad).(5)

Dinamiku klasno podeljenog društva određuje potreba da se te klase sjedine. Kada se narodna eksplozija poklopi sa neslogom u vladajućoj grupi, kao što je to bio slučaj u Španiji, društvena kriza postaje kriza države. Musolini i Hitler pobedili su u zemljama sa slabom, tek od skora ujedinjenom nacionalnom državom i jakim regionalnim strujama. U Španiji je od renesanse do modernih vremena država bila naoružana kolonijalistička sila jednog trgovinskog društva koje je na kraju uništila, zato što je sprečila jedan od preduslova industrijske ekspanzije: agrarnu reformu. U stvari, industrijalizacija u Španiji morala je da prokopa svoj put kroz monopole, prisvajanje javnih fondova i parazitizam.

Ovde nam nedostaje prostor da bi napisali pregled nebrojenih liberalnih reformi i ćorsokaka u 19. veku, ratova oko prestola, Karlističkih ratova, tragikomičnih smena režima i partija posle Prvog svetskog rata i sled ustanaka i represija koji su prethodili stvaranju republike 1931. Ispod svih tih pretumbavanja stajala je slabost buržoazije u usponu, koja je bila priklještena između suparništva sa zemljišnom oligarhijom i apsolutne potrebe da se umire seljačke i radničke bune. 1936. godine pitanje zemljišta još uvek nije bilo rešeno: polovinom 19. veka prodaja zemlje koja je pripadala sveštenstvu samo je ojačala zemljoposedničku buržoaziju nasuprot razvoja u Francuskoj posle 1789. Čak i posle 1931. Institut za agrarne reforme trošio je tek jednu trećinu svojih fondova na kupovinu većih dobara. Eksplozija 1936.-1939. nikada ne bi dostigla takve političke ekstreme uključujući tu i slom države na obe strane koje su vojevale trogodišnji građanski rat da nije bilo potresa koji su rušili društvene osnove tokom jednog celog veka.

Španija nije imala veliku levu i centralnu buržoasku partiju kao "Parti radical" (radikalna partija) koja je bila centar teže Francuske politike preko šezdeset godina. Pre jula 1936. španska socijaldemokratska partija imala je mnogo militantniji imidž u zemlji u kojoj su nadničari često zauzimali zemlju, gde su štrajkovi bili česti, gde su madridski tramvajski radnici pokušali da samoupravljaju svojim radnim mestom i gde je masa jurišala na zatvore da bi oslobodila 30 000 političkih zatvorenika. Kako je to jedan socijalistički vođa rekao:

"Šanse za stabilizaciju demokratske republike u našoj zemlji opadaju svakog dana. Izbori su samo jedna vrsta građanskog rata."

Nadolazeći vojni udar bio je leta 1936. javna tajna. Pošto su dopustili pobunjenicima da se dobro pripreme, Narodni front koji je izabran u februaru bio je voljan da pregovara, a možda čak i da se preda. Političari bi sklopili mir sa pobunjenicima, kao što su to uradili tokom diktature Promoa de Riveira (1931.-1932.), koji su podržali značajni socijalisti (Kabaljero (Caballero) je radio kao njen tehnički savetnik, pre nego što je postao Ministar rada 1931. i premijer republikanske vlade od septembra 1936. do maja 1937.). Dalje, general koji se povinovao naređenjima republikanaca dve godine ranije i koji je slomio Asturijski ustanak - Franko - ne može biti tako loš.

Proletarijat se ipak pobunio, blokirao je puč u pola zemlje i pribegao je oružju da bi se sa njim obračunao. Radnici su se očigledno borili protiv fašizma, ali ne kao antifašisti jer su njihove akcije bile usmerene protiv Franka i protiv demokratske države koju je masovna inicijativa više uzdrmala nego vojna pobuna. Tri premijera su došla i otišla u roku od 24 sata pre nego što su prihvatili činjenicu da se narod naoružao.

Još jedanput se pokazalo da problem nasilja nije samo tehničke prirode. Pobeda ne pripada onome ko ima prednost u naoružanju (vojska) ili u brojnosti (narod), već ko prvi preuzme inicijativu. Gde su radnici verovali državi, država je ostala pasivna ili je davala prazna obećanja, kao što se desilo u Saragosi. Tamo gde je borba bila usmerena i jaka (kao u Malazi), radnici su pobedili, a tamo gde joj je falilo snage, ugušena je krvlju (20 000 ubijenih u Sevilji).

Španski građanski rat je započeo sa autentičnim ustankom, ali to nije dovoljno da bi ga u potpunosti opisali. To važi samo za početak ustanka: bila je to prava proleterska pobuna. Posle pobede nad snagama reakcije u velikom broju gradova, radnici su imali vlast. Šta sada da rade sa njom? Da je vrate republikanskoj državi ili da nastave dalje u komunističkom pravcu?

Odmah nakon ustanka osnovan je Generalni komitet antifašističke milicije; sastojao se od delegata CNT, FAI, UGT, POUM, PSUC (koja je nastala malo pre toga od sjedinjavanja komunističke partija i socijalista u Kataloniji), umerenih partija i četiri predstavnika Generalitata, katalonske regionalne vlade. Komitet je bio zapravo most između radničkog pokreta i države i bio je vezan za Generalitatovo ministarstvo odbrane, ali je u stvari već bio u sklopu istog prisustvom savetnika za odbranu, izaslanika za javna sredstva itd. Centralni komitet milicije počeo je vrlo brzo da se razilazi.

Iako su predali svoju autonomiju, većina proletera je naravno verovala da oni uprkos svemu drže vlast u svojim rukama i da političarima daju samo privid autoriteta, kojem nisu verovali i koji mogu da kontrolišu i usmeravaju u kojem god hoće smeru. Pa zar nisu bili naoružani?

To je bila kobna greška. Ne postavlja se pitanje: da li su oni naoružani ili ne, već: šta ljudi čine sa svim tim naoružanjem? 10 000 ili 100 000 proletera naoružanih do zuba nisu niko i ništa kada se ne oslone na svoju moć da sami menjaju svet. U suprotnom, sledećeg dana, sledećeg meseca ili sledeće godine, vlast kojoj su priznali autoritet oduzeće im oružje koje nisu uspeli da upotrebe protiv nje.

"U stvari, rat u Španiji između "legalne" vlade i "pobunjenika" nije ni u kom slučaju bio rat za ideale, već borba između odlučne grupe kapitalista u rovovima buržoaske republike i druge kapitalističke grupe. Principi španskog kabineta nimalo se ne razlikuju od krvavog ražima Lurua (Leroux) koji je masakrirao hiljade španskih proletera 1934. Španski radnike sada izrabljuju ovoga puta sa puškama u rukama!" (Proletariër, izdat od strane sovjetske (councilist) grupe u Hagu, 27. jula 1936.)

Ustanici se nisu borili protiv legalne vlade, drugim rečima, države koja je tada postojala i sve njihove akcije koje su usledile odigraće se pod njenim vođstvom. "Revolucija je počela, ali nikada se nije ustoličila [consolided]", kako je to Orvel zapisao. To je odredilo tok oružane borbe protiv Franka koja je gubila i razlog zašto su kolektivizacija i socijalizacija propale [This is the main point which determined the course of an increasingly losing armed struggle against Franco, as well as the exhaustion and destruction by both camps of the collectivizations and socializations.] Stvarnu vlast u Španiji posle leta 1936. imala je država, a ne organizacije, sindikati, kolektivi, saveti itd. Čak iako je Nin, vođa POUM, bio savetnik Ministarstva pravde, "POUM nikada nije imao uticaja na policiju", kao što je jedan od branioca partije priznao.(6) Dok su radničke milicije činile glavninu republikanske vojske, nisu imali nikakvu težinu u odlukama visoke komande, koja ih je stalno uklapala u regularne jedinice (proces koji je završen do početka 1937.). Rađe ih je satrla nego da toleriše njihovu autonomiju. Što se tiče moćnog CNT, on je ustupio mesto komunističkoj partiji koja je bila veoma slaba pre jula 1936. (imala je samo 14 poslaniku u Narodnom frontu u februaru, u odnosu na 85 socijalističkih poslanika), ali koja se uvukla u delove državnog aparata i preusmerila državu u svoju korist, protiv radikala, a posebno protiv militanata iz CNT. Ko je vladao situacijom? Država jednostavno i svirepo koristi svoju moć kada mora.

Republička buržoazija i staljinisti izgubili su dragoceno vreme rasturajući seljačke komune, razoružavajući POUMovu miliciju i jureći trockističke "sabotere" i druge "Hitlerove agente" u momentu kada se od antifašizma očekivalo da da sve od sebe u borbi protiv Franka, ali oni to nisu uradili iz samoubilačkih nagona. Za državu i komunističku partiju (koja je postajala kičma države kroz vojsku i policiju), ove operacije nisu bile puko gubljenje vremena. Jednom vođi PSUC se pripisuje sledeća rečenica: "Pre nego što zauzmemo Saragosu, moramo da zauzmemo Barselonu." Njihov glavni cilj nikada nije bio rušenje Franka, već zadržavanje kontrole nad masama jer zato i služi država. Tako je staljinizam došao na vlast. Proleterima su oduzeli Barselonu, a Saragosa je ostala u fašističkim rukama.

Barselona: maj 1937

Policija je pokušala 3. maja da zauzme telefonsku stanicu, koja je bila pod upravom anarhističkih (i socijalističkih) radnika. U katalnskoj metropoli, srcu i simbolu revolucije, legalna vlast nije se nipošto ustručavala da razoruža sve one koji su još uvek ostali živi, spontani i antiburžoaski. Lokalna policija je šta više pripadala PSUC. Tek kada su se suočili sa vlašću koja im je bila otvoreno neprijateljski nastrojena, radnici su shvatili da ona više nije njihova, da su joj poklonili svoj ustanak pre deset meseci i da ga je ova iskoristila protiv njih. Generalni štrajk, koji je bio samo reakcija na otimačinu vlasti od strane države, paralisao je Barselonu, ali je bilo već prekasno. Radnici su još uvek imali kapaciteta da se suprotstave državi (ovoga puta u demokratskoj formi), ali nisu više mogli da proguraju svoju borbu do tačke otvorenog sukoba.

Kao i uvek, "društveno" pitanje je prevladalo nad vojnim. Legalna vlast nije mogla da se nametne putem uličnih borbi. U roku od nekoliko sati nije se razvila urbana gerilja, već je započeo statični rat, rat licem u lice, zgrada protiv zgrade, defenzivan rat u kojem niko nije mogao da pobedi jer niko nije ni napadao. Policija se nije usudila da otvoreno napadne anarhiste zbog blokade svojih sopstvenih snaga. Uopšteno govoreći, komunistička partija i država držali su centar grada, dok su CNT i POUM zauzeli četvrti u kojima je živela pretežno radnička klasa.

Status quo je konačno rešen političkim sredstvima. Mase su poklonile svoje poverenje dvema napadnutim organizacijama, dok su ove pokušavale da vrate ljude na posao (mada ni to nije išlo bez problema) iz straha da će da se otuđe od države i time su potkopali jedinu snagu koja je mogla da ih spase politički i... "fizički". Čim se štrajk završio, vlada, koja je sada opet upravljala situacijom, dovela je 6 000 jurišnih trupa [Assault guards], elitne policijske jedinice. Zato što su prihvatili posredovanje "reprezentativnih organizacija" i saveta za umerenje [councils for modernity] od POUM i CNT, iste te mase koje su pobedile fašističku vojsku jula 1936. predale su se sada bez borbe republikanskoj policiji maja 1937.

Od tada je započela represija. Državi je trebalo samo nekoliko nedelja da zabrani POUM, pohapsi njene vođe, da ih ubije (po zakonu ili izvan njega) i ukloni Nina. Osnovana je paralelna policija, koju je organizovala NKVD i tajni organ Kominterne, odgovoran samo Moskvi. Svako ko je bio protiv republikanske države i njenog glavnog saveznika, SSSR, riskirao je da bude javno optužen da je "fašista", a gomila dobronamernih, plemenitih duša širila bi dalje klevete; poneki iz neznanja, a drugi iz koristoljublja, ali svi su bili ubeđeni da je nijedna optužba nije preterana kada fašizam napada.

Samim tim se ni hajka na POUM nije mnogo razlikovala. POUM se protivila moskovskim suđenjima i zato je samu sebe osudila na propast od strane staljinizma koji se bespoštedno borio protiv svojih protivnika u celom svetu za premoć nad masama. Simpatizeri i ljudi oko komunističke partije nisu bili jedini: mnoge političke partije, advokati, novinari, pa čak i francuska liga za ljudska prava - svi oni su bili duboko ubeđenji u krivicu osuđenog. Vladajuća ideologija šezdeset godina kasnije smatraće da su ova suđenja bila samo primer Kremljinske pomahnitale žeđi za moći. Kao da staljinistički zločini nemaju ničega zajedničkog sa antifašizmom! Antifašistička logika udruživaće se uvek sa najumerenijim snagama i uvek će da se protivi najradikalnijim.

Na samom političkom nivou, 37. maj doveo je do prilika koje su nekoliko meseci ranije bile nezamislive: Socijalisti koji su veći desničari od Kabaljera, Negrina, predsednika vlade koji je strastveno bio na strani reda i zakona, što podrazumeva i represiju protiv radnika. Orvel - koji je zamalo izgubio svoj život u ovim događajima - shvatio je da je rat "za demokratiju" očigledno završen:

"To znači da c'e opšti pokret ic'i zasigurno u pravcu neke vrste fašizma (...)"

Preostala je samo trka između dva fašizma, kao što je Orvel pisao, sa jedinom razlikom što je jedan manje neljudski od svog suparnika: Orvel nije poricao potrebu da se izbegne "otvoreniji i razvijeniji Hitlerov i Frankov fašizam".(7) Od tada je reč samo o borbi za fašizam koji je manje zao od onog drugog...

Rat izjeda revoluciju (8)

Vlast zavisi isto toliko od puščane cevi koliko i od glasačkih kutija. Nijedna revolucija nije miroljubiva, ali ni njena "vojna" dimenzija nije najvažnija. Ne dovodi se u pitanje da li su proleteri konačno odlučili da upadnu u oružarnice i otmu oružje, već da sprovedu u delo ono što jesu: bića koja ne mogu i ne žele da se drugi ophode prema njima njima kao prema robi i čija pobuna probija okvire kapitalističke logike. Barikade i mitraljezi izvedeni su od ovog "oružja". Što je promena u društvenom životu veća, to je manje pušaka potrebno i manji su gubici. Komunistička revolucija nikada neće da liči na krvoproliće: ne zbog nekog nenasilnog načela, već zato što revolucija pre potkopava i rastapa zvaničnu vojsku nego što je uništava.

Kada zamišljamo proleterski front koji se suočava sa buržoaskim frontom, mi samo mislimo o proletarijatu po buržoaskim merilima i izrazima [terms], po modelu političke revolucije ili rata (otimanje nečije vlasti, zauzimanje teritorije). Na taj način samo poništavamo ono što je ustanički pokret postigao i nadvladao: hijerarhiju, poštovanje prema ekspertima, prema znanju koje zna kako stvari treba da se rade i tehnikama za rešavanje problema - ukratko sve ono što sputava običnog čoveka. U Španiji se revolucija, posle jeseni 1936., pretvorila u pokušaj vođenja rata i u neku vrstu borbe tipičnu za države: rat frontova. Uskoro je radnički "milicioner" postao "vojnik".

Radnici su poređani u "kolone" napustili Barselonu i otišli da pobede fašiste u drugim gradovima počevši sa Saragosom. Šireći revoluciju izvan oblasti pod republikanskom kontrolom mora da znači dovršavanje revolucije takođe i u republikanskim oblastima, ali čak ni Duruti nije sgvatao koliko je država bila nedirnuta. Kako je njegova jedinica (čijih 70% članova su bili anarhisti) napredovala, ona je istovremeno širila i kolektivizaciju: milicija je pomagala seljacima i rasprostranjivala revolucionarne ideje. Koliko god da je Duruti izjavljivao da "ova milicija nikada neće braniti buržoaziju", oni je nisu ni napadali. Dve nedelje pre svoje smrti, on je održao govor na radiju 4. novembra 1936.:

"Na frontu i u rovovima postoji samo jedna ideja i jedan cilj - uništavanje fašizma.

Pozivamo narod Katalonije da obustavi sve interne sukobe i intrige, da zaboravi svu zajedljivost i politiku i da se koncentriše samo na rat. Političari se koriste trikovima samo da bi sebi osigurali ugodan život. Ovakve sumnjive navike moramo zameniti radnim navikama [This dubious art must be replaced by the art to work.] Narod katalonije mora biti dostojan svoje braće koja se bori na frontu. Kada su katalonski radnici preuzeli na sebe uzvišen zadatak da se bore na različitim frontovima, oni koje žive u gradovima moraju takođe da se mobilišu da ispune svoj deo. Naša herojska milicija, koja je spremna da žrtvuje svoje živote na bojnom polju mora da bude sigurna da neko stoji iza nje. Oni Oni misle da niko ne bi zanemario svoju dužnost zbog nedostatka povišice ili neuvođenja kraćeg radnog vremena. Danas svi radnici i posebno oni iz CNT moraju da budu spremni na naveće žrtve. Jedino tako možemo da se nadamo da ćemo pobediti fašizam.

Obraćam se svim organizacijama i molim ih da ostave svoje sukobe i svađe po strani. (...)

Militarizacija milicije je opala. Ukoliko su to učinili da bi nas zastrašili, da bi nas naterali na čeličnu disciplinu, onda je to pogrešna politika. Mi pozivamo onog ko je izdao tu naredbu da dođe na front i da se uveri svojim očima kakvi su naši moral i disciplina i da ih uporedi sa moralom i disciplinom u pozadini. Mi ne prihvatamo nametnutu disciplinu. Mi samo ispunjavamo našu dužnost. Dođite na front i pogledajte našu organizaciju! Posle ćemo mi doći u Barselonu da ispitamo vašu disciplinu, organizaciju i upravljanje!

Na frontu nema haosa i nedostatka discipline. Svi mi posedujemo jak osećaj odgovornosti. Znamo šta ste nam poverili i vi možete mirno da spavate, ali upamtite da smo vama prepustili Barselonu. Zato od vas takođe očekujemo odgovornost i disciplinu. Dokažimo našu veličinu tako što ćemo da sprečimo nastajanje novih razlika posle našeg rata protiv fašizma. Oni koji žele da njihov pokret bude najjači, delaju u pogrešnom pravcu. Samo jedan front, jedna organizacija i jedna vrsta discipline mogu da se suprotstave tiraniji." (Boletin de Informacion, CNT/AIT/FAI, Via Layetana, 32 y 34, Barcelona, 11. novembra 1936.)

Slušaoci bi mogli da pomisle da se desila revolucija, kako politička tako i društvena i da je još samo potrebno da se ona vojno dovrši odnosno da se unište fašisti. Duruti i njegovi drugovi bili su otelotvorenje energije koja nije čekala da se desi 1936. da bi započeli juriš na postojeći svet, ali ni sva borbena volja na svetu nije dovoljna kada radnici usmere sve svoje napade na određeni oblik države, a ne protiv države kao takve. Sredinom 1936., prihvatanje rata po frontovima značilo je ostavljanje društvenih i političkih oružja u rukama buržoazije iza ratne linije i pre svega oduzimanje vojnoj akciji izvor snage koji je crpela sa drugog područja, tamo gde samo proletarijat odlučuje [to have the upper hand]. "Holandska levica" je napisala sledeće:

"Ako radnici stvarno žele da izgrade odbrambeni front protiv belih, onda oni to mogu jedino ostvariti putem svoje političke vlasti umesto što su je prepustili vladi Narodnog fronta. Drugim rečima, odbrana revolucije je moguća samo kroz diktaturu proletarijata, a ne kroz saradnju sa svim antifašističkim partijama (...) U centru proleterske revolucije mora da bude uništenje stare državne mašinerije i prebacivanje glavnih funkcija vlasti na same radnike." (P.I.C., izdat od strane GIC, u Amsterdamu, oktobra 1936.)

Na leto 1936. nacionalisti nisu držali ni jedan veći grad i bili su daleko od bilo kakve odlučujuće vojne nadmoći. Njihova snaga sastojala se od Legije stranaca i marokanskih Maura. Maroko je bio podeljen 1912. od strane Francuske i Španije na dva protektorata, ali se od tada večito bunio protiv kolonijalnih snova obe zemlje. Španska kraljevska armija pretrpela je tamo veliki poraz 1921., pre svega zbog dezerterstva [defection] marokanskih trupa. Uprkos saradnji između Španije i Francuske, Rifovski rat [Rif war] (u kojem se uzgred istakao general po imenu Franko) završio se tek predajom Abd el-Krima 1926. godine. Deset godina kasnije, proglašavanje neposredne i bezuslovne nezavisnosti španskog Maroka prouzrokovalo bi u najmanju ruku nered među jurišnim trupama reakcije. Republika je očevidno odbila da reši ovaj problem pod pritiskom konzervativnog miljea i Engleske i Francuske demokratije koje nisu bile previše oduševljene mogućim slomom svojih sopstvenih imperija. U tom periodu, Francuski narodni front ne samo da je odbio bilo kakvu reformu vrednu pomena svojim kolonijalnim podređenima [subjects], već je i rasturio Etoal nord-afriken (Severnoafrička zvezda, Etoile Nord-Africaine), proleterski pokret u Alžeriji.

Svi su vrlo dobro znali da je politika "ne mešanja" bila samo farsa. London je proglasio nedelju dana nakon puča da neće dostaviti oružje tadašnjoj legalnoj Španskoj vladi i dodao da će ostati neutralan ukoliko se Francuska umeša. Demokratska Engleska je postavila republiku i fašizam na isti nivo. Francuska je poslala Blumu i Toresu (Thorez) nekoliko aviona, dok su Italija i Nemačka poslale cele divizije u punoj opremi. Što se tiče Internacionalnih brigada, koje su bile pod komandom Sovjetske Unije i komunističke partije, njena cena je bila uklanjanje svih protivnika staljinizma među radničkom klasom. Početkom 1937., posle prvih pošiljki oružja, Katalonija je sklonila Nina sa položaja savetnika ministarstva pravde.

"Vojna istorija", ograničen pogled na istoriju kao na sled bitaka, topova i strategija, jeste retko kada bila tako nesposobna da objasni tok neposrednog "društvenog" rata čiju je unutrašnju dinamiku određivao i oblikovao antifašizam. Revolucionarni elan je isprva slomio elan nacionalista. Onda su radnici prihvatili zakone [legality]: konflikt je najpre gurnut u bezizlazan položaj, a zatim je institucionalisan [instutionalized]. S kraja 1936. pa nadalje milicijski redovi zaglibili su se pri opsadi Saragose. Država je naoružavala samo jedinice u koje je imala poverenja, tj. za koje je znala da neće konfiskovati imovinu. Revolver je već početkom 1937. važio za luksuz u POUM, koja se borila protiv frankista samo starim puškama. U gradovima milicija je sretala perfektno opremljene regularne snage. Frontovi su se zaglibili, kao što je to bio slučaj sa proleterima i policijom u Barseloni. Republikanska pobeda kod Madrida bio je poslednji trzaj. Nedugo zatim je vlada izdala naređenje da se razoružaju specijalne trupe. Naredba nije imala u početku efekta, ali je pokazala sad već neskrivenu volju da se razoruža narod. Razočarenje i sumnjičavost udavili su moral. Rat je sve više prelazio u ruke eksperata. Republika je na kraju sve više gubila tlo među masama, dok su društveni sadržaj i revolucionarna slika na antifašističkoj strani bivali sve bleđi i bleđi.

Svaki put kada svedemo revoluciju na rat, mi onda pojednostavljujemo i lažiramo društveno pitanje: alternativa se tada sastoji samo od poraza ili pobede i ko je "najjači". Na kraju se sve vrti oko disciplinovane vojske, nadmoćnije logistike, sposobnih oficira i podrške saveznika, čije političke stavove ne bi trebalo da preterano preispitujemo. Najčudnije je što to znači da se sukob odaljava od svakodnevnog života. Posebna osobenost ratovanja je što niko ne želi da ga izgubi već da se ono završi, što važi čak i za one koji učestvuju u njemu. Za razliku od revolucije, rat ne prelazi granice moga praga osim u slučaju poraza. Kada se borba protiv Franka pretvorila u puki vojni sukob, ona više nije bila lična stvar, izgubila je svoju neposrednu stvarnost i postala je mobilizacija odozgo, kao i u bilom kom drugom ratu. Broj dobrovoljnih regruta je opao posle januara 1937. i građanski rat je zavisio na obe strane jedino od obavezne vojne službe. Član milicije koji se pridružio svojoj koloni u julu 1936. i koji bi je napustio godinu dana kasnije iz gađenja prema republikanskoj politici, mogao je da bude uhapšen i streljan kao "dezerter"!

Iako su istorijski uslovi bili bitno drugačiji, vojna evolucija od ustanka preko milicije do regularne vojske potseća na antinapoleonsku "gerilju" kako ju je Marks opisao:

Kada uporedimo tri perioda geriljskog ratovanja sa političkom istorijom Španije, primetićemo da oni predstavljaju tri odgovarajuća stepena do kojih je kontrarevolucionarna država obuzdala narodni duh. U početku se ceo narod buni, onda geriljske skupine nastavljaju rat slabog intenziteta koje podržavaju cele provincije; na kraju postoje samo skupine bez ikakvog jedinstva, koje su uvek na granici da postanu banditi ili da se uklope u regularne jedinice." (9)

Za 1936. važi isto što i za 1808.: razvoj vojne situacije ne može da se objasni isključivo ili pretežno naukom ratovanja, već je ona određena odnosom političkih i društvenih sila i njihovom menjanju u antirevolucionarnom pravcu. Kompromis na koji je pristao Duruti i potreba za ujedinjenjem po svaku cenu samo je donela pobedu prvo republikanskoj državi (nad proletarijatom), pa onda frankističkoj državi (nad republikom).

U Španiji je započela revolucija, ali se izvrnula u svoju suprotnost kada su proleteri, ubeđeni da oni drže vlast, poverovali i prepustili državi da se bori protiv Franka. Na takvoj osnovi, ogroman broj subverzivnih inicijativa i mera u proizvodnji i svakodnevnom životu propao je zbog proste i užasavajuće činjenice - sve one su se odvijale u senci nedirnute državne strukture. Prvo su je držali po strani, ali je ona kasnije ojačala zbog potrebe za ratom protiv Franka - paradoks koji većina tadašnjih revolucionarnih grupa nije shvatala. Društvene promene, bez kojih je revolucija samo mrtvo slovo na papiru, moraju da se otvoreno suprotstavljaju državi da bi mogle da se rašire i ustoliče.

Problem je bio što je posle jula 1936. samo prividno postojala dvojna moć. Instrumenti proleterske vlasti koji su proizašli iz ustanka i oni koji su kasnije izbegli socijalizaciju nisu samo tolerisali državu već su joj prepustili glavnu ulogu u borbi protiv Franka, kao da je bilo neophodno da se prođe kroz državu da bi se pobedio Frnanko. U "realističkom" smislu, put tradicionalnih vojnih metoda koje je prihvatila ekstremna levica (uključujući tu POUM i CNT) u ime delotvornosti skoro uvek se pokazao kao neefiktavan. Ljudi se i dalje žale na tu činjenicu, 60 godina kasnije. Demokratska država je isto toliko neprimerno sredstvo za oružanu borbu protiv fašizma kao i za mirno sprečavanje njegovog dolaska na moć. Država se normalno protivi društvenom ratu i više se plaši pobratimljenja suparničkih strana nego što ga podržava. Kada su se antifašisti u Guadalahari obratili kao radnici Italijanskim vojnicima poslatim od strane Musolinija, grupa Italijana prešla je na njihovu stranu. To je ostao izuzetak.

Od bitke za Madrid (mart 1937.) do konačnog pada Katalonije (februar 1939.), leš abortirane revolucije trunuo je na bojištima. O onome što se desilo u Španiji možemo da govorimo kao o ratu, ali ne i kao o revoluciji. Glavna svrha ovog rata bila je rešenje kapitalističkog problema: stvaranje legitimne Španske države koja bi trebalo da razvije svoj nacionalni kapital pritom držeći mase u šaci. Nadrealista i (kasnije) trockista, Bendžamin Pere (Benjamin Péret), ovako je prokomentarisao poraz:

"Radnička klasa, koja je izgubila iz vida svoj cilj, nije više imala preteranog razloga da gine braneći buržoaski demokratski klan protiv fašističkog klana, tj. kada se stvar ispita do kraja, nije htela da se žrtvuje za odbranu anglo-francuskog kapitala od italijansko-nemačkog imperijalizma. Građanski rat je sve više poprimao oblike imperijalističkog rata." (Clé, drugo izdanje)

Iste te godine, Bruno Rici (Bruno Rizzi) primetio je sličnu stvar u svom eseju o "kolektivnom birokratizmu" SSSR:

"Stare demokratije glumile su antifašističku politiku da bi uspavani pas nastavio da spava. Proleteri uvek moraju da budu mirni. ... stare demokratije hrane radničku klasu antifašizmom u svakom trenutku. (...) Španija se pretvorila u pokolj proletera svih nacionalnosti, samo da bi se smirili razuzdani revolucionarni radnici i da bi se prodali proizvodi teške industrije." (10)

Obe strane sačinjavale su veoma različite društvene skupine. Kada zanemarimo da je buržoazija bila prisutna na obe strane, ogromna većina radnika i siromašnih seljaka bili su na strani republike, dok su arhaični i reakcionarni slojevi (velikoposednici, sitna buržoazija, sveštenstvo) stali iza Franka. Ovakva klasna polarizacija učinila je da republika poprimi progresivni izgled, ali to još uvek ne objašnjava istorijsko značenje sukoba, kao što nam ni veliko članstvo socijalističkih ili staljinističkih partija koje dolazi iz redova radničke klase ništa ne govori o njihovoj prirodi. Te činjenice jesu istinite, ali sporedne kada se posmatra društvena funkcija ovih partija: u stvari, pošto su spontano nastale, one su mogle da kontrolišu ili da se suprotstave svakom razvoju proletarijata. Isto tako, republikanska vojska imala je dosta radnika, ali za šta, sa kim u po čijim naređenjima su se oni borili? Na takvo pitanje dobijamo odmah i odgovor - osim ako neko ne misli da je moguće da se boriš u savezu sa buržoazijom protiv buržoazije.

"Građanski rat je najbolji izraz klasne borbe", zapisao je trocki u svojem delu "Njihov i nas moral" (1938.). Ova Trockijeva tvrdnja je istinita, ali pod uslovom da tome dodamo da je građanski rat od "Ratova religija" do današnjih sukoba u Irskoj ili Lebanonu isto tako oblik nemoguće ili poražene društvene borbe: kada klasne protivrečnosti ne mogu da opstanu kao takve, one izbijaju kao ideološki ili etnički blokovi koji samo još odgađaju ljudsko samooslobođenje.

Anarhisti u vladi

Socijaldemokratija avgusta 1914. nije "kapitulirala" kao bokser koji baca peškir: ona je samo išla stopama moćnog pokreta koji je bio na rečima internacionalistički, dok je u stvarnosti već odavno u dubini postao nacionalistički usmeren. SPD je imala najveći broj glasova na izborima u Nemačkoj 1912., ali je njena moć dosezala samo do reformi unutar okvira kapitalizma i njegovih zakona koji su podrazumevali kolonijalizam pa i rat kada je on postao jedino rešenje za društvene i političke protivrečnosti.

Zbog toga ne bi trebalo da nas iznenadi integracija španskog anarhizma u državu 1936. kada ne zanemarimo njegovu prirodu: CNT je bio sindikat, bez sumnje jedan vrlo originalan, ali ipak samo sindikat, a antisindikalni sindikat ne može da postoji. Funkcija menja organ. Kakve god da su bile njegove izvorne ideje, svaki stalan organizam čija je svrha da brani nadničare postaje prvo posrednik, pa onda izmiritelj. Čak i kada je u rukama radikala i kada se nad njom vrši represija, institucija teži da izmakne kontroli baze i da se pretvori u instrument za ograničavanje [moderating instrument]. Iako je bio anarhistički sindikat, CNT je najpre bio sindikat pa tek onda anarhistički. Svet je naterao da se razdvoje baza i vođe koje su pregovarali na šefovskim stolovima, ali se CNT u celini slabo razlikovao od UGT. Oba sindikata su radila na tome da modernizuju i racionalizuju upravljanje ekonomijom: da socijalizuju kapitalizam. Jedna te ista linija povezuje socijalističko glasanje u korist ratnih kredita avgusta 1914. do učestvovanja anarhističkih predvodnika u vladi, prvo u Kataloniji (u septembru 1936.) pa onda i u Španskoj Republici (u novembru 1936.). Malatesta je već 1914. prozvao svoje drugove, među kojima je bio i Kropotkin, "državnim anarhistima" jer su prihvatili nacionalnu odbranu.

CNT je dugo vremena bio ujedno institucionalizovan i subverzivan, ali taj period se završio opštim izborima 1931. kada je CNT napustio svoje antiparlamentarno stanovište i pozvao mase da glasaju za republikanske kandidate. Anarhistička organizacija se pretvarala u "sindikat koji ima namere da osvoji vlast" i koji bi "neizbežno vodio u diktaturu nad proletarijatom" (P.I.C., nemačko izdanje, decembar 1931.)

CNT je sklapao jedan kompromis za drugim, pa se na kraju odrekao antietatizma [antistatism, antidržavnost?], koji je bio njegova suština postojanja, čak i kada su Republika i njen ruski saveznik pokazali svoje pravo lice u maju '37., a da ne spominjemo sve ono što je usledilo u zatvorima i tajnim ćelijama. Isto kao i POUM, CNT je uspešno rezoružao proletarijat pozivajući ih da odustanu od svoje borbe protiv zvanične i staljinističke policije koja se spremala da ih dokrajči. Kao što je GIC saopštio,

"(...) CNT je bio jedna od najodgovornijih organizacija zaslužnih za slom ustanka. Ona je demoralisala proletarijat u vreme kada se ovaj kretao protiv demokratskih reakcionara." (Räte-Korrespodenz, jun 1937.)

Neki radikali su se gadno iznenadili kada su ih zatvorili u zatvor kojim je upravljao njihov prejašnji anarhistički drug koji više nije imao nikakvu pravu kontrolu nad onim što se dešavalo između zatvorskih zidova. Da stvar bude još gora [to add insult to injury], delegacija CNT koja je otišla u Sovjetski Savez da zatraži pomoć u materijalu nije ni spomenula ili na bilo koji način protestirala protiv moskovskih suđenja.

Sve za antifašističku borbu! Sve za topove i puške!

Pa i da je bilo tako, neki ljudi tvrde da su anarhisti po svojoj samoj prirodi imuni na etatistički [državni] virus. Zar anarhizam nije prastari neprijatelj [arch-enemy] države? Jesta, ali...

Neki marksisti mogu da citiraju Marksa do besvesti kada je reč o uništenju državne mašinerije u francuskom građanskom ratu ili Lenjina koji je najavio u svojem delu "Država i revolucija" da će jednog dana kuvari upravljati društvom umesto političara; ti isti marksisti posle grozničavo zagovaraju državu kada u njoj vide pokretača napretka ili istorijsku neophodnost. Oni zamišljaju budućnost kao kapitalističko podruštvljavanje samo bez kapitalista, kao svet koji još uvek postoji na osnovama najamnog rada, ali ovog puta je on egalitaran, demokratizovan i isplaniran. Zato na kraju prihvataju državu (naravno samo kao prelazno rešenje) i prelaze na stranu kapitalističke države, za koju misle da je loša, ali koja se bori protiv druge, koja je po njima još gora.

Anarhizam teži da preceni državnu moć zato što smatra da je autoritet najveći neprijatelj, ali sa druge strane istovremeno potcenjuje inerciju državne sile.

Država je čuvar, ali ne i stvaraoc društvenih odnosa. Ona predstavlja i ujedinjuje kapital, ali nije ni njegov pokretač ni njegova osovina. Anarhizam zaključio da španska država gubi svoju sadržinu iz neporecive činjenice da se španski narod naoružao posle jula '36. Sadržina države ipak nisu institucionalizovane forme, već njena funkcija ujedinjavanja. Država osigurava veze između ljudskih bića koje ovi ne mogu ili se ne usuđuju da stvore među sobom i stvara mrežu usluga koje su istobremeno parazitske i stvarne.

Iako je država u leto 1936. izgledala da je slaba u republikanskoj Španiji, ona je nastavila da postoji kao okvir koji je sposoban da sakupi parčiće kapitalističkog društva i da ih kasnije ponovo sklopi. U međuvremenu, ona je i dalje živela u društvenom zimskom snu. Onda je dobila nov potstrek kada su odnosi koje je subverzija donela sa sobom počeli da slabe ili da se raspadaju. Ona je oživela svoje organe i preuzimala je kontrolu kada bi to prilike dozvoljavale nad telima koje je subverzija prouzrokovala. Ljudi su mislili da je ona samo prazna ljuštura, ali se pokazalo da nije bila sposobna samo da oživi već i da u stvari uništi paralelne oblike vlasti kroz koje se revolucija najbolje ostvarila.

CNT-ov konačni sud o njenoj ulozi dolazi od ideje da vlada nije više držala vlast, jer ju je de fakto preuzeo radnički pokret.

"(...) vlada nije više sila koja tlači radničku klasu, kao što ni država nije više organizam koji deli društvo na klase. Ako članovi CNT učestvuju u radu države i vlade, onda će one sve manje da tlače narod." (Solidaridad Obrera, novembar 1936.)

Anarhizam ne fetišizuje državu ništa manje od marksizma i zamišlja da se ona materijalizovala u prostoru. Blanki (Blanqui) je napadao sa svojom naoružanom skupinom skupštine i barake, ali on bar nije nikada tvrdio da njegove akcije imaju poprište u proleterskom pokretu već u manjini koja će da probudi ljude. CNT je stotinu godina kasnije stvorio od države jednog fantoma koji može da se poredi sa stvarnošću "društvenih organizacija" (tj. milicija i sindikata). Biće države, njena glavna svrha, sastoji se u dopunjavanju nedostataka "građanskog" društva sistemom odnosa, veza, koncentracijom moći, administrativne, policijske, sudske i vojne mreže koja je uvek pri ruci za svaki slučaj u kriznim vremenima, koja uvek spremno čeka trenutak kada će istražni sudija [police investigator] da krene da njuška po dosijeima socijalnih radnika. Za revoluciju ne postoji nikakva Bastija, policijska stanica ili gradonačelnikova vila koju bi ona trebalo da "zauzme": njen zadatak je da onesposobi ili uništi sve što takvim mestima uliva njihovu sadržinu.

Uspon i pad kolektivizacija

Veličina i dubina industrijskih i seoskih podruštvljavanja posle jula '36. istorijski gledano nije bila slučajna. Marks je naglasio špansku tradiciju narodne autonomije i jaz između ljudi i države koji se pokazao u ratovima protiv Napoleona i revolucijama u 19. veku koje su obnovile vekovni komunalni [communal] otpor prema dinastijskoj vlasti. Apsolutistička monarhija nije dovela do mešanja slojeva iz kojeg bi trebalo da proistekne stvaranje modene države već su postojeće snage u zemlji ostale onakve kakve jesu. Za Napoleona je Španija možda predstavljala "leš", "ali ako je španska država bila stvarno mrtva, onda je špansko društvo bilo puno života" i "ono što mi zovemo državom u modernom smislu te reči se ostvarilo samo u vojci uporedo sa isključivo "provincijskim" načinom života naroda." (11)

Španija iz 1936. je već imala građansku revoluciju iza sebe i bilo je potpuno beznadežno da se očekuje scenario kao onaj iz 1917., a da ne spominjemo 1848. ili 1789. Iako je buržoazija dominirala politikom, a kapital ekonomijom, oni su bili daleko od stvarajanja, ujedinjenog unutrašnjeg tržišta i moderne države odnosno još uvek nisu uspeli da si potčine društvo u celini i da određuju lokalni način života i njegove osobenosti. Po Marksu su paralelno postojali 1854. jedna "despotska" država i nedostatak jedinstva koji je išao dotle da su postojale različite valute i porezi. Njegova tvrdnja je i dalje važila osamdeset godina kasnije. Država nije mogla da potstakne razvoj industrije niti da sprovede agrarne reforme; njoj nije pošlo za rukom niti da izvuče iz poljoprivrede profit za akumulaciju kapitala niti da ujedini provincije, a još manje da suzbije proletarijat u gradovima i na selu.

Stoga je bilo skoro prirodno da iz šoka u julu '36. proistekne društveni pokret na marginama političke moći, ali je njegov komunistički potencijal kasnije absorbovala država koju ju je ovaj zanemario. Prvi meseci revolucije koja je već polako gubila svoj polet, ali čija je veličina vešto skrivala njen neuspeh, izgledali su kao razjedinjen proces: svaka oblast, komuna, preduzeće, zadruga i zajednica uspeli su da umaknu centralnoj vlasti bez da su je napali i počeli su da žive drugačijim životom. Anarhizam, pa čak i POUMov regionalizam, bili su primer španske posebnosti, o kojoj dobijamo pogrešnu sliku kada posmatramo samo njen "kasniji", kapitalistički razvoj. Oseka morala 1937. nije uspela da slomi elan stotina hiljada radnika i seljaka koji su preuzeli zemlju, fabrike, svoje komšiluke, sela, koji su oduzimali imovinu i podruštvljavali proizvodnju sa autonomijom i solidarnošću u svakodnevnom životu koji je ostavljao veliki utisak i na posmatrače i na one koji su u svemu tome učestvovali. (12) Komunizam takođe znači preuzimanje sredstava za život.

Nažalost, čak i kada brojna dela i akcije, koje su katkad trajale i nekoliko godina, dokazuju (kao u Rusiji i Nemačkoj, svagde na jedan svojstveni način) postojanje komunističkog pokreta koji je izmenio i iznova izgradio celo društvo i to u zapanjujućem subverzivnom obimu kada poprimi velike razmere, ona isto tako dokazuju da je njegova sudbina bila zapečaćena od leta 1936. pa nadalje. Rat u Španiji pokazao je moć revolucionarnih komunističkih odnosa i uređenja u koje je kapital uspeo da prodre, ali koje on još uvek nije mogao svakodnevno da reprodukuje, kao i njihovu nemoć da sprovedu revoluciju sami od sebe. Pošto je izostao napad na državu, oni su bili osuđeni na uspostavljanje različitih odnosa u delimičnom samoupravljanju koje je zadržalo sadržinu i često oblike kapitalizma, pre svega novac i podelu delatnosti na pojedinačna preduzeća. Svaki put kada najamni rad opstane, on doprinosi opstanku hijerarhije funkcija i prihoda.

Komunističke mere mogle su da unište društvene osnove obe države (republikanske i nacionalističke) samo da su rešile pitanje zemljišta: više od polovine populacije gladovalo je tokom 1930-tih. Subverzivna sila se iznenada pojavila i izgurala je na čelo najpotlačenije slojeve, koji su bili ujedno najudaljeniji od "političkog života" (na primer žene), ali nije imala snage ode do kraja i da zbriše korene i grane sistema. Tadašnji radnički pokret u glavnim industrijskim zemljama postojao je u područjima koja je socijalizovao kapital čija se vladavina protezala kroz celo društvo. Ona su bila bliža komunizmu zbog takve socijalizacije, ali istovremeno i mnogo dalji zbog rastvaranja svih odnosa u oblik robe. Novi svet u ovim zemljama mnogi su zamišljali kao radnički ili čak kao industrijski svet.

Španski proletarijat je suprotno tome nastavio da se oblikuje kapitalističkim prodiranjem u društvo koje je bilo pre kvantitativne nego kvalitativne prirode. Iz ovakve stvarnosti on je crpio i svoju snagu i svoju slabost, što može da se vidi u tradiciji i zahtevima za autonomijom koju je predstavljao anarhizam.

"U poslednjih sto godina nije bilo ni jednog ustanka u Andaluziji koji se nije završio stvaranjem komuna, zajedničkim korišćenjem zemlje, ukidanjem novca i proglašavanjem nezavisnosti (...) anarhizam radnika nije bio mnogo drugačiji. Oni su takođe zahtevali pre svega mogućnost da samoupravljaju svojom industrijskom zajednicom i sindikatima, zatim smanjivanje radnog vremena i potrebnog rada(...)" (13)

Jedan od glavnih propusta i slabosti bio je stav prema novcu. "Nestajanje novca" ima smisla samo kada se ne radi o zameni jednog merila vrednosti drugim (radni kuponi, na primer). Kao i većina radikalnih grupa, bilo da sebe nazivaju marksistima ili anarhistima, španski proleteri nisu videli u novcu sliku stvarnih odnosa, već alatku za merenje, napravu za brojanje, pa su tako sveli socijalizam na drugačije upravljanje istih kategorija i osnovnih delova kapitalizma.

Vlast UGT (koja se protivila kolektivizaciji) nad bankama nije jedini razlog što mere protiv robnih odnosa nisu urodile plodom. Robni odnosi ne mogu da se spreče tako što će da se zatvore privatne i centralne banke, već samo kada su život i proizvodnja organizovani bez posredstva robe i kada zajednička proizvodnja i život postepeno preovladaju društvenim odnosima u celini. Novac nije "loša strana" inače "dobre" proizvodnje koju treba istrebiti, već slika robnog karaktera u svim aspektima života. On se ne može ukinuti uništavanjem simbola, već samo kada razmena nestane kao društveni odnos.

Samo su poljoprivredni kolektivi uspeli stvarno da ukinu novac, ali su to često činili uz pomoć lokalne valute, sa kuponima koji su predstavljali "interni novac". Ponekad je novac predat kolektivu. Ponekad su radnici dobijali vaučere u odnosu na veličinu njihovih porodica, a ne u odnosu na količinu minulog rada ("svakome po potrebama"). Ponekad novac nije ima nikakvu ulogu: dobra su se delila. Egalitaristički duh je prevladao kao i odbijanje "luksuza" (14). Saveti, kolektivi i oslobođena sela uprkos tome nisu mogla da ustoliče izvan autonomnih oblasti proizvodnju koja za krajnji cilj nije imala profit. Ona su se pre ili kasnije samouništila ili su taj posao obavili fašisti i ... republikanci. Jedinice staljiniste Listera su se posebno specijalizovale za takvu vrstu delatnosti u Aragonu. Odmah po ulasku u selo Kalanda napisali su na zidu: "Kolektivizacija je krađa."

Kolektivizacija ili komunizacija?

Anarhizam se još od Prve internacionale suprotstavljao ideji socijaldemokratije da se kompanije podržave i predlagao je umesto toga kolektivno prisvajanje sredstava za proizvodnju. Obe perspektive imaju istu osnovu: potrebu za kolektivnim upravljanjem, ali čime oni hoće da upravljaju? Ono što je socijaldemokratija sprovodila odozgo i uz pomoć birokratije, španski proletarijat je to radio počevši od baze, naoružan, gde je svako bio svakom odgovoran i na taj način je oteo zemlju i fabrike od specijalizovane manjine koja je upravljala tuđim radom i iskorištavala druge. Ukratko rečeno, suprotno od zajedničkog upravljanja rudnika uglja od strane socijalističkih ili staljinističkih sindikalnih zvaničnika. Sama činjenica da kolektiv umesto države ili birokratije preuzima proizvodnju svog materijalnog života u svoje ruke nije dovoljna sama po sebi da se ukloni kapitalistički karakter tog života.

Najamni rad znači prolaz aktivnosti kroz novčanu formu. Novac, koji tu aktivnost uopšte čini mogućom, se pritom i sam oplođava. Jednake plate, kolektivno odlučivanje o svemu i zamena novca za kupone nije dovoljno da bi se ukinuo najamni rad. Ono što novac vezuje nije nikada slobodno i pre ili kasnije će novac da zagospodari njime.

Konkurencija umesto udruživanja na lokalnom nivou značila je sigurnu katastrofu. Kada kolektiv ukine privatno vlasništvo unutar svojih okvira, on je i dalje posebno biće i primoran je kao zaseban element u globalnoj ekonomiji, a to ga čini privatnim kolektivom, da kupuje i prodaje, da trguje sa spoljašnim svetom i tako postaje preduzeće koje, htelo to ono ili ne, mora ili da učestvuje u regionalnoj, nacionalnoj i svetskoj konkurenciji ili da nestane.

Mi možemo samo da se radujemo što je pola Španije doživelo raspad sistema: ono što je po vladajućem mišljenju "anarhija" neophodan je uslov za revoluciju, kao što je Marks svojevremeno zapisao. Subverzivni naboj ovih pokreta ipak potiče od centrifugalne sile. Odnosi u zajednicama koji su ponovo zaživeli takođe su svakoga ograničili na svoje selo ili svoju četvrt, kao da im je namera bila da se ponovo pronađe izgubljeni svet i poniženo čovečanstvo [degraded humanity], da se komšiluk radničke klase suprotstavi metropolisu, samoupravna komuna ogromnom kapitalističkom dobru, prost seoski narod komercijalizovanom [commercialized] građanstvu; kao da su hteli da suprotstave siromašne bogatima, malo velikom i lokalno internacionalnom, a za to vreme su zaboravili da je kooperativa često samo najduži put do kapitalizma.

Nema revolucije bez uništenja države. Odbijanje [Beating off] naoružanih bandi, uklanjanje državnih struktura i navika, uvođenje novih načina komunikacije i odlučivanja - ništa od toga nije moguće ostvariti kada uporedo ne teče komunizacija [communization]. Mi ne želimo "vlast": mi želimo moć da promenimo ceo naš način života. Da li onda možemo da zamislimo da plaćamo za hranu i smeštaj tokom ovog istorijskog procesa koji će trajati više generacija? Kada se od revolucije očekuje da prvo bude politička pa onda društvena, onda ona stvara aparat čija je jedina svrha da se bori protiv pristalica starog sveta, tj. negativna funkcija represije, sistem kontrole čiji je jedini sadržaj njegov "program" i koji će ostvariti komunizam onog trenutka kada to uslovi budu dozvoljavali. Ovako revolucija pravi ideologiju od same sebe i opravdava stvaranje specijalizovanog sloja koji ima zadatak da nadgleda nadolaženje i očekivanje sve blistavijeg prekosutra. Puka suština politike je što ona ne može niti želi da išta menja: ona samo spaja razdvojeno i ne ide dalje. Vlast je tu, ona upravlja, nadgleda, smiruje, tlači: ona jeste.

Politička vladavina (koji za celu jednu školu misli predstavlja problem broj jedan) proističe iz nemogućnostiljudskih bića da se sama brinu o sebi i da sama organizuju svoje živote i delatnosti. Ova vladavina opstaje samo putem radikalnog osiromašenja [dispossession] koji je osoben za proletarijat. Kada svako učestvuje u proizvodnji svog postojanja, tlačenje i represija države neće više imati nikakvog dejstva. Država je svemoćna zato što nam plaćeni rad oduzima sredstva za život, proizvodnju i komunikaciju i stalno vrši upade na naše emocionalne živote i na prostor koji je nekada pripadao samo nama. Najveća garancija da se neće pojaviti nove strukture moći je da preuzmemo u najvećoj mogućoj meri osnove našeg postojanja, na svim nivoima. Na primer, iako nije poželjno da svako proizvodi sam svoju struju u svom podrumu, Levijatanova vladavina potiče od činjenice da nas energija (vrlo važna reč, sinonim za energiju je moć (power, primedba prevodioca)) čini zavisnim od industrijskih kompleksa (nebitno da li su nuklearni ili ne) koji neizbežno ostaju van našeg domašaja i izmiču tako svakoj kontroli.

Posmatrati uništenje države kao oružan sukob protiv policije i vojske znači samo pobrkati deo i celinu. Komunizam je prva od svih delatnosti. Način života u kojem muškarci i žene sami proizvode svoje društveno biće [existence] parališe ili sprečava [reabsorb] izbijanje podele vlasti.

Bodriginu nedoumicu: "Da li da zauzmemo fabriku ili vlast?" (Il Soviet, 20. februar 1920) moramo da prevaziđemo. Ne treba da kažemo: "nije bitno ko upravlja proizvodnjom, da li je to upravni odbor ili savet, jer je samo važno da se proizvodnja odvija bez vrednosti", već: "dokle god proizvodnja radi vrednosti postoji, dokle god je ona odvojena od ostatka života, dokle god čovečanstvo zajedno ne proizvodi svoja sredstva za postojanje [existence], dokle god postoji "ekonomija", svaki savet mora da izgubi vlast i preda je upravnom odboru." Tu se mi razlikujemo i od "sovjetista [councilists]" i od "bordigista" i zato nas prvi nazivaju bordigistima, a drugi sovjetistima [councilists].

Bilans XX. veka

Španski poraz 1936.-1937. suštinski je istovetan ruskom porazu 1917.-1921. Ruski radnici su razumeli da treba da zauzmu vlast, ali nisu znali da je upotrebe za komunističku promenu društva. Nazadnost, ekonomski slom i internacionalna izolacija nisu dovoljni da bi objasnili razvoj u suprotnom smeru. Perspektiva oživljavanja seoskih komunalnih [communal] struktura koju je skicirao Marks i koja je mogla da se primeni posle 1917. na drugačije načine, u to vreme nija bila ni zamisliva. Ako ostavimo po strani Lenjinov hvalospev tejlorizmu i Trockijevo opravdavanje vojnog rada, za skoro sve boljševike i ogromnu većinu Treće internacionale, uključujući tu i komunističku levicu, socijalizam je značio kapitalističku socijalizaciju plus sovjete, a slika poljoprivrede budućnosti ličila je na velika zemljišna dobra sa demokratskom upravom (glavna razlika između nemačko-holandske levice i kominterne je što je levica uzimala sovjete i radničku demkratiju za ozbiljno, dok su ruski komunisti, što se kasnije pokazalo u praksi, u njima videli samo taktičke formule.)

Boljševici su najbolji primer šta se dešava sa vlašću koja je samo vlast i koja se trudi da opstane bez prevelike promene stvarnih odnosa.

Reforma se razlikuje od revolucije ne zbog toga što je revolucija nasilna, već što ona spaja ustanak i komunizaciju [communization]. Ruski građanski rat dobijen je 1919., ali je zapečatio sudbinu revolucije, pošto se pobeda nad belima odvila bez komunizacije [communization] društva i na kraju je iz nje proistekla nova državna sila. U svojoj knjizi "Braon fašizam, crveni fašizam" (1939.) O. Rile (O. Rühle) pokazao je kako je francuska revolucija iznedrila vojnu strukturu i strategiju koja je odgovarala njenom društvenom sadržaju. Ona je ujedinila buržoaziju i narod dok Ruska revolucije nije uspela da stvori vojsku baziranu na proleterskim principima. Crvena armija koju je pobedila Poljska 1920. nije imala skoro nikakav revolucionaran značaj. Već sredinom 1918. Trocki je to zažeo u tri reči: "red, rad, disciplina".

Onda je vrlo logično da je sovjetska država (iz potpune dobronamernosti, barem u početku) pokušala da se sačuva i opstane po svaku cenu, prvo u vidu svetske revolucije pa onda zbog sebe same. Uskoro nije bilo drugog izlaza do da se očuva jedinstvo društva koje se cepalo po svim šavovima. Ovo objašnjava, sa jedne strane, ustupke prema sitnim zemljoposednicima [small peasant property] i rekvizicije [requisitions], koji su vodili samo još dalje od zajedničkog života i proizvodnje, a sa druge strane, represiju prema radnicima i svakoj opoziciji unutar partije.

Krug se zatvorio u januaru 1921. [In January 1921, the wheel had come full circle.] Revolucionarni talas iz 1917. koji su pokrenule pobune i osnovni demokratski zahtevi se završio na isti način - osim što je ovog puta proletere tlačila [repressed] "proleterska" država. Vlast koja je otišla toliko daleko da je masakrirala kronaštatske pobunjenike (koji su postavljali samo demokratske zahteve) u ime jednog socijalizma, koji nije ostvarila i koja je sebe pritom opravdavala lažima i klevetama samo je dokazala da nema više nikakav komunistički karakter. Lenjin je fizički umro 1924. ali je revolucionarni Lenjin umro kao vođa države 1921., ako ne i ranije. Boljševizam više nije imao izbora do da postane upravljač kapitalizma.

Oktobarska revolucija se rastvorila u kanibalističkom građanskom ratu zbog preuveličavanja [hypertrophy] politike koja je bila potpuno obuzeta uklanjanjem prepreka koje nije mogla da sruši. Njen patos je bio patos vlasti, nesposoban da preobrazi društvo, koji se na kraju degenerisalo u kontrarevolucionarnu silu.

Pošto su napustili svoj teren, proleteri su u španskoj tragediji postali zatočenici sukoba gde su iza oba fronta stajali buržoazija i država. Od 1936. do 1937. proleteri u Španiji se nisu borili samo protiv Franka, već i protiv fašističkih zemalja, protiv demokratija i farse o "nemešanju", protiv svoje sopstvene države, protiv Sovjetskog Saveza i protiv ...

"Italijanska" i "nemačko-holandska" komunistička levica (uključujući Matika (Mattick) u SAD) bile su među retkima koji su smatrali da je period posle 1933. bio krajnje antirevolucionaran, dok su mnoge grupe (Trockisti, na primer) stalno predviđale i videle subverzivni potencijal u Francuskoj, Španiji, Americi itd.

1937. je zatvorila istorijski momenat koji se otvorio 1917. Od tada kapital nije više trpeo ni jednu drugu zajednicu osim svoje, što je značilo da nisu više mogle da postoje trajne, radikalne i veće proleterske grupe. Gašenje [demise] POUM bio je kraj poslednjeg radničkog pokreta.

Oni koji uzvikuju prokapitalističke i prodržavne parole neće biti najopasnija i najsuptilnija odbrana kapitalizma u sledećem revolucionarnom periodu, već oni koji uviđaju gde bi mogle da se pojave pukotine. Oni neće hvaliti TV reklame i društveno podjarmljenje [submission], ali će zato predlagati promenu načina života... ali, da bi se to postiglo, moraćemo prvo da stvorimo istinsku demokratsku silu. Ukoliko im pođe za rukom da preovladaju situacijom, stvaranje ove nove političke forme istrošiće energiju naroda, zloupotrebiće radikalne težnje i pretvoriće revoluciju u ideologiju tako što će sredstvo da zameni za cilj. Sa njima, kao i sa neskrivenom kapitalističkom reakcijom, proleteri mogu jedino da izađu na kraj uz povećavanje i pojačavanje konkretnih komunističkih inicijativa, koje će naravno često ovi da osude kao antidemokratske ili kao... "fašističke". Borba za stvaranje mesta i momenata za oslobođenje, koji će da omoguće autonomiju pokreta, ne sme da se odvoji od praktičnih mera kojima se menja način života.

["(...) in all past revolutions, the mode of activity has always remained intact and the only issue has been a different distribution of this activity and a redistribution of work among different persons; whereas the communist revolution is directed against the mode of activity as it has existed up till now and abolishes work and the domination of all classes by abolishing classes themselves, because it is carried out by the class which is no longer, in society, considered as a class and which is already the expression of the dissolution of all classes and all nationalities, etc. within society itself (...)"] Karl Marks, Nemačka ideologija, 1845.-1846.

Napomene:

Original na francuskom: Quand meurent insurrections

Prevod na engleski: When insurrections die

Prevod na nemacki: Wenn die Aufstände sterben

1 - Ovaj tekst je skraćena i potpuno prerađena verzija predgovora za zbirku tekstova Bilan / Contre révolution en Espagne 1936 - 39, 10-18, 1979.

2 - Danijel Gerin (Daniel Guérin), Fascisme et grand capital, La Découverte; i Front Populaire, Révolution manquée, Actes Sud.

3 - A. Tasca, Naissance du fascisme, Gallimard. Communisme et fascisme, Programme Communiste. La Gauche communiste d'Italie, Courant Communiste International.

4 - A. Pannekoek and the Workers' Councils, S. Bricianer, Telos i The Dutch Left, P. Bourrinet

5 - V. Richards, Lessons of the Spanish Revolution, London, 1953. M. Seidman, Workers Against Work during the Popular Front, UCLA, 1993.

6 - V. Alba, Spanish Marxism versus Soviet Communism: a History of the POUM (zajedno sa S. Švarcom (S. Schwartz)

7 - Kataloniji u čast, april 1938. Knjiga je 1951. prodata tek u 1 500 primeraka.

8 - Ovaj naslov sam pozajmio od knjige H. Pehtera (H. Paecher), Espagne 1936 / La guerre dévore la révolution, Paris, 1986. (prvo izdanje 1938.)

9 - Karl Marks

10 - B. Rizzi

11 - Karl Marks

12 - Imeđu ostalih, Orvel i M. Lou i J. Brea, Red Spanish Notebook, City Lights, San Francisco, 1979.

13 - G. Brenan, The Spanish Labyrinth, Cambridge, 1990.

14 - F. Borkenau, The Spanish Cockpit, 1937.