Still working to recover. Please don't edit quite yet.
Zen budizam
Zen (japanski zen, kineski ch'an, sanskritski dhyana – meditacija, meditativno zadubljenje) je jedna od škola kineskog Mahajana budizma koja je na Zapadu postala poznata pod svojim japanskim imenom. Škola je to ime dobila zbog naročitog naglaska kojeg stavlja na praksu negovanja uma. Reč zen, pored toga što označava ime škole, označava i svrhu njenih nastojanja, pa se tako često upotrebljava u značenju probuđenja, konačne istine ili prave prirode. Zen budizam se ne smatra samo školom meditacije, već školom koja čuva i prenosi živu mudrost koju je Buda, probuđeni, dosegnuo sedeći u meditaciji pod drvetom prosvetljenja.
Pojava učenja[edit]
Pojava ch'an budizma u Kini se vezuje uz redovnika Bodidarmu. Za njega se kaže da je učenje doneo iz Indije negdje oko 520. godine n.e. O razvoju učenja u Indiji se zna vrlo malo, samo na osnovu priča i legendi. Najpoznatija od njih je ona o prenosu učenja Mahakašjapi, jednom od istaknutih Budinih učenika. Priča kaže kako je Buda držeći govor pred okupljenim učenicima podigao ruku držeći u njoj cvet. Samo je Mahakašjapa shvatio poruku i nasmešio se. Buda je potom rekao: "U mene je istinsko oko učenja, čudesan um utrnuća. Sada ga predajem Mahakašjapi." Time je Mahakašjapa postao prvi patrijarh zena u Indiji. Poznata su i imena ostalih indijskih patrijarha od vremena Mahakašjape sve do Bodidarme koji se smatra 28. patrijarhom u indijskoj i prvim u kineskoj tradiciji zena. Bodidarmino učenje je u Kini prenošeno s učitelja na učenika tokom pet generacija do vremena čuvenog šestog patrijarha, Hui Nenga (638.-713.), čiji su mnogobrojni učenici utemeljili razne ogranke koji su vremenom skupljeni u pet zen škola. Danas su jedine dve škole zena kod kojih je tradicija prenosa učenja neprekinuta škole Soto (kin. Caodong) i Rinzai (kin. Linji).
Suština učenja[edit]
Učenje koje je Bodidarma doneo sa sobom u Kinu je podučavalo da sve izniče iz uma, da je priroda uma priroda Bude, da je ona svojstvena svim osetilnim bićima, i da je osnovni način uviđanja ove izvorne prirode motrenje uma. S jedne strane to je budizam duboko ukorijenjen u učenjima Mahajane, naročito učenju o budinskoj prirodi, a s druge strane je to povratak samoj srži učenja, iskustvu probuđenja i direktnim načinima njegovog postizanja upražnjavanjem meditacije.
Osnovna načela[edit]
Postoje četiri osnovna načela zena, u kojima je sažet pristup škole. To su:
- Prenos s učitelja na učenika mimo svetih tekstova.
- Nezavisnost od reči i slova.
- Direktno ukazivanje na um.
- Uviđanje vlastite prirode i postizanje budastva.
Nezavisnost od reči i slova kao i poseban prenos mimo svetih tekstova kazuju da je zen, u svom značenju prvobitne istine, izvorne ili budinske prirode, s one strane reči, jezika, ideja i koncepata. U zen tradiciji se iskustvo izvorne prirode često uspoređuje s mesecom, a reči, jezik, ideje i koncepti koji ga opisuju se upoređuju s prstom koji pokazuje na mesec. Rečima i konceptima to iskustvo nikada se ne može do kraja iskazati niti opisati, jer to je nešto što svako mora iskusiti za sebe.
Međutim, pogrešno bi bilo na temelju ova dva načela zaključiti da zen odbacuje uobičajen način prenosa i nastavljanja budističke tradicije raznim oblicima zaređenja, preuzimanjem moralnih načela, pa i izučavanjem tekstova i poznavanjem učenja. Potreba za njima je nesumnjiva, no zen s pravom upozorava da ne smeju postati sami sebi svrha, čime se gubi duh učenja u korist njegovoga slova.
Dva preostala načela kazuju da je naš um izvorno um Bude i da Budu ne trebamo tražiti nigde drugde do li u vlastitom umu. Smirivanje i motrenje uma u procesu meditacije kroz sve njegove stadije - od raspršenog i usredotočenog pa do ujedinjenog - naposljetku vodi ka uviđanju njegove izvorne prirode.
Širenje[edit]
Ova četiri načela, neusiljeni način podučavanja i uporno ustrajavanje na probuđenju u ovom životu je ono što je Bodidarmino učenje učinilo drugačijim i novim u odnosu na tada u Kini već potpuno institucionalizovani budizam. Oživljavanjem učenja i ličnim primerima velikih zen učitelja, i kineski i istočnoazijski budizam u cjelini su dobili snažan poticaj . Od osmog veka nadalje učenje se proširilo po čitavoj Kini odakle je preneseno u Vijetnam, u Koreju i naposletku u Japan. Zen je u Japanu veoma uticao na japansku kulturu, posebno na haiku poeziju, ceremoniju čaja i slikarstvo.
Zen priče[edit]
Za razliku od ostalih škola budizma, zen nema svoje svete knjige i svete tekstove jer se ne oslanja na pisanu reč već na živu usmenu tradiciju. Postoji mnogo zen priča koje se prepričavaju i beleže od onih koji izučavaju zen, ali one nemaju nikakav zvaničan status. Mnogi ljudi ih sakupljaju i do sada je objavljen veliki broj zbirki zen priča i na našem jeziku. Primer zen priče: “Vojnik po imenu Nobušige dođe kod Hakuina i zapita ga: postoje li zaista raj i pakao? Ko si ti?, upita Hakuin. Ja sam samuraj, odgovori ratnik. Ti, vojnik!, uzviknu Hakuin. Koji bi to vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka. Nobušige se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, Hakuin nastavi: pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu. Kada Nobušige izvuče mač, Hakuin primeti: ovde se otvaraju vratnice pakla! Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se. Ovde se otvaraju vratnice raja, reče Hakuin.”
