anarhistička umetnost

Umetnost i šta ćemo smatrati kao umetnost je sasvim lična stvar, ali koja od spolja može direktno da se izmanipuliše. Ja ne želim da definišem šta je to umetnost, to uopšte nije moguće, ali ću u sledećem tekstu kada spomenem umetnost misliti na dela čiji je cilj da lažu i koja su nastala iz prirodne čovekove potrebe za izražavanjem osećanja i razmišljanja.

Kada pogledamo istoriju ljudske civilizacije, videćemo da je svako doba i svaki manji period, pa i svako društvo u različitim vremenima, imao "svoju" umetnost, svoje običaje i načine izražavanja. Svugde je bilo avant-garde, umetnika (a to je mogao da bude svako) koji su se usudili i usuđivali da započnu nešto novo. Pod umetnošću tih doba ne mislim samo na umetnost elita, umetnost koju je izabrala i odredila neka kratija, već na svakoliko umetničko izražavanje koje je postojalo u određenom vremenu. Svaki period je imao svoje društvene oblike, društvene odnose i piramide i sve se to velikim delom ogledalo u umetnosti. Ako je kapitalističko društvo, kakvo je ovo naše danas, iznedrilo kubizam, futurizam, modernu, haotične umetnosti uopšte, dadu, nadrealizam i mnoge druge pravce, kakvu ili kakve bi umetnosti "proizvelo" anarhističko društvo ili, pošto takvog društva još uvek nema, kakva bi to bila anarhistička umetnost?

Ko bi mogao da bude stvarao i da učestvuje u njoj? Prvo pitanje koje se postavlja je da li je onaj koji želi da stvara anarhističku umetnost, mora i sam da bude anarhista? Da li je moguće da neko ko nije anarhista, ko veruje da je autoritet dobar - a to može da bude i neki fašista - može da stvori jedno anarhističko umetničko delo? Možda je bolje obrnuti pitanje, da li jedno delo koje je stvorio neki fašista može da se nazove anarhističkim? Ako izuzmemo činjenicu da je malo verovatno da će neki fašista dovoljno osloboditi svoj umetnički duh da se izbavi iz konzervativne i utemljene umetnosti, a pritom da ne promeni svoje poglede na druge stvari u životu, kao jedini logičan odgovor mi se čini: "Da, jedan fašista može da stvori nešto anarhističko". Pitanja o subjektu te neke nove, još neostvarene umetnosti, ima još. Da li je sve što stvore anarhisti anarhističko umetničko delo, tj., da li smo "svi mi umetnici"? Da li je jedna Kropotkinova ili Bakunjinova knjiga puna političke teorije umetničko delo? Ako ostanemo pri definiciji umetnosti sa početka teksta onda nije sve što stvorimo umetničko delo, ali to još uvek ne isključuje činjenicu da bi svi mogli da budu umetnici, što takođe ne znači da jesmo. Umetnik nisi, umetnik se postaje. Svako može da se izražava i svako delo može da bude izraz osećanja ili razmišljanja neke osobe, ali takođe to nije obavezno. Jedan arhitekta može da isplanira jednu višespratnicu tako da on svojom arhitekturom prosledi neku poruku, ali isto tako on može da isplanira istu tu građevinu bez ikakve poruke. Arhitekturu su onda odredili samo praktični razlozi, tj., ljudske potrebe. Obe građevine su dela, ali je samo ona prva umetnost. Stoga, anarhističkom umetnošću može da se bavi svako (pošto nema vladara koji određuju ko je umetnik, a ko nije), ali nije svaki član anarhističkog društva istovremeno i u svakom trenutku umetnik. Ko bi mogao da bude primaoc njene poruke, za koga se onda ta umetnost pravi? Pitanje "ko?" i "za koga?" su vrlo slična, opet možemo porediti situacije sa fašistima. Svako može da shvati umetnost, ali niko nema volje da shvata sve vrste umetnosti ovoga sveta iz sadašnjosti i prošlosti. Svaki zdrav čovek može da nauči da čita, a način izražavanja u umetnosti nije ništa drugo do vrsta pisma, ali neće svako da uči sva pisma ovoga sveta. Nekome će biti dovoljno da nauči latinicu, neko će paralelno naučiti ćirilicu, a neko će pritom još naučiti herbrejska, starogrčka i arapska pisma. Ako možemo da čitamo jedno pismo, to ne znači da možemo i da razumemo jezik. Jezik se mora postepeno učiti i negovati, a umetnost je jezik - ne može se odmah i zauvek naučiti. Anarhistička umetnost bi imala svoje "pismo", a njeni umetnici svoj jezik. Da li onda smisao tog jezika može da dokuči jedan fašista, kojem se gadi sve što je protiv autoriteta? Ovo bih rado uporedio sa kompjuterskim programima koji automatski prevode uneti tekst. Taj prevod je najčešće gramatički ispravan, ali je uz to najčešće i besmislen ili nam se stalno čini kao da mu nešto fali. Današnji kompjuterski programi ne mogu da prevode osećaje, to je previše težak posao i za "običnog" ljudskog prevodioca, a ista logika bi važila i za fašistu koji posmatra anarhističko umetničko delo - on može da ga "prevede" i može ga delimično razumeti, ali njegova ubeđenja će ga uvek sprečavati da prihvati umetnikove osećaje i poistoveti ih na trenutak sa svojima. Njemu će u toj umetnosti uvek nešto faliti i ona nikada neće moći da izazove u njemu neku veću reakciju. Svako može da stvara u anarhističkoj umetnosti, ali nju mogu tek anarhisti potpuno da razumeju i prihvate. Naravno, ovde svako može primetiti da postoji kratak spoj - ukoliko fašista stvori neko anarhističko delo, onda on po ovoj logici ne bi mogao da "potpuno shvati" svoje sopstveno delo, što naravno nije moguće. Da li je moguće da neko i dalje ostane fašista pri stvaranju jednog takvog dela? Nije, njegovo stvaranje ga mora izmeniti, mora mu promeniti barem onaj deo svesti koji je zadužen za umetnost. On može i dalje ostati fašista u većini svojih ubeđenja, ali on ne može ostati zatvoren kao pre. Stvaranje jednog anarhističkog umetničkog dela, ukoliko se neko usudi na tako nešto uprkos svojoj duhovnoj zatvorenosti, neizbežno menja umetnkia i njegove poglede na svet.

Šta bi to bio predmet koja ova umetnost posmatra? Mnogima će, kada se spomene anarhistička umetnost, prvo na pamet pasti klasna borba - borba siromašnih protiv bogatih, ugnjetavanih protiv onih koji ugnjetavaju. Druga tematika bi trebala biti borba protiv autoriteta, borba protiv vlasti. Ali, da li se anarhistička umetnost sme i može ograničiti samo na ova dva motiva i njihove varijacije? Ona bi onda izumrla sa kapitalističkim i svim ostalim sistemima vlasti, klasnih društva i prinude, nestala bi zajedno sa revolucijom. Ne, anarhistička umetnost treba da nadživi revoluciju, njen procvat tek očekujemo i stoga se ona ne može baviti samo borbom potlačenih i borbom protiv vlasti. Takva umetnost, ukoliko bi se i posle revolucije održala, bi izgubila svoju svrhu i morala bi se izopačiti i izvrnuti - isto kao što se desilo sa umetnošću u bivšim "komunističkim" i "socijalističkim" drustvima. Anarhistička umetnost može da se bavi ovim dvema temama, ali se ne može na njima zaustaviti i samo na njih ograničiti. Kako joj samo ime kaže, ona je umetnost bez vladara ili još bolje rečeno, umetnost nad kojom niko ne vlada. Takva umetnost je oslobođena od pravila i zabrana svake vrste, njeno polje delovanja je neograničeno i sve može da bude predmet ovakve umetnosti i ona može svime da se bavi. Nažalost, mnogi anarhisti odbijaju takvu neograničenu umetnost, jer se ona može baviti i onim delovima ljudskog postojanja koje bi anarhističko društvo otvoreno zabranjivalo - kao što su to autoritet, prinuda, fašizam i nacionalizam (što mogu da budu i ekstremno bizarna dela - zamislimo samo kao primer naslikanu gasnu komoru u kojoj se ljudi unutra smeše). Nad anarhističkom umetnošću, ukoliko ona nastane iz i u anarhističkom društvu, ne može da se vlada. Umetnost koja se bavi ili može da se bavi autoritetom i zabranjivanjem drugih vrsta umetnosti može da izgleda kao paradoks i kao veoma "neanarhistička", ali ona to nije. Jedna slika ne može da spali drugu sliku. Jedna tetovaža ne može da ubije nekoga. Jedna napisana ili izgovorena rečenica ne baca ljude u lance. Sve te radnje mora publika da odradi, umetnost bilo koje vrste i u bilo kom obliku nikada nije bila uzrok već samo posledica. Mnogi misle da je umetnost prouzrokovala određene stvari, tako što je na primer od "neutralnih" ljudi bez ikakvih ubeđenja stvarala fašiste, ali to nije tačno. Tim izmanipulisanim ljudima nije bilo dozvoljeno da vide išta drugo, oni su ceo život odgajani u duhu autoriteta i društvene, a neretko i rasne, lestvice i takva umetnost je još samo pojačavala njihova fašistička osećanja, dok pritom nisu bili u mogućnosti da vide dela koja veličaju solidarnost, besklasno društvo i individualnost. Ukoliko je neko u svojoj glavi raščistio sa autoritetom i ako je stvarno shvatio da je autoritet zlo, on može i sto puta da pročita knjige Vladike Nikolaja, ali neće postati nacista, već će mu se te knjige gaditi, a ne smemo ni zaboraviti da poneke nacističke knjige mogu sadržati u sebi i interesantne stvari i filozofije. Znači, predmet posmatranja anarhističke umetnosti može biti sve, ona ne poznaje granice.

Najbitnija stvar koja opisuje jednu umetnost i daje joj one osobine koje je dele od drugih umetnosti je forma, tj. način izražavanja. Razlika izmeđ renesansne umetnosti i impresionizma je skoro samo u načinu slikanja. Jedan renesansni umetnik bi jasno nacrtao cvet, sa jasnim ivicima i kontrastom, dok kod impresioniste nema jasnih ivica, slika izgleda mutno i slikar se više koncentriše na boje i svetlost - oba umetnika crtaju cvet, a slike im se skroz razlikuju. Kao i svaka umetnost i anarhistička mora imati specifičnu formu, svoje pismo. Ukoliko joj ukinemo osobinu da ima svoj način izražavanja onda bi svaka umetnost od početka postojanja čoveka do danas u stvari bila anarhistička umetnost, a ona ne bi zavisila od društva, već bi onda nastala i u robovlasničkim, feudalnim i na kraju kapitalističkim društvenim odnosima. Ne, takvu umetnost nije proizvelo neko određeno društvo, ona nije određena. Umetnost bez vladara bi bila potpuno lična, individualna umetnost, oslobođena spoljašnih uticaja. Cilj anarhističke umetnosti bi bio da spali u sebi sva pisma, da im pomeša pepeo i svaki put stvori svoje neko novo. Takva umetnost je strašno pokretljiva i nema jasan oblik, kao ni ivice kod impresionista - svako delo je nova umetnost za sebe, svaki umetnik je svoj svet za sebe i nema nikakve dodirne tačke sa drugim svetovima. Takva umetnost nije obavezno haotična, već svako delo i svaki umetnik stvara nova pravila, kritički se postavlja prema prethodnim obrascima, pokušava da ih uništi i pronađe sebe na jednom potpuno drugom, neotrkivenom mestu. Ukoliko se njegova pravila poklapaju sa nekim već otkrivenim pravilima, to je onda puka slučajnost, a ne njegova namera. Umetnik u ovoj umetnosti mora uništiti sve svoje stavove i dopustiti da njega delo menja i istražuje umesto da bude obrnuto. Ukoliko bi neko stvarno želeo da stvara anarhističku umetnost on ne sme da vlada nad delom, on ne sme biti vladar. Zavisno od toga kako shvatamo anarhizam, tako ćemo shvatati i ovu novu umetnost. Neka ekstremna shvatanja bi zahtevala haotičnu umetnost, koju stvara samo slučaj, tj. haotični eksperiment i matematički zakoni verovatnoće. Anarhistička umetnost bi poslala avant-gardu u penziju, jer bi se avant-gardni stav očekivao u svakom njenom delu, pritom dopuštajući da se prethodne umetnosti oslikavaju u njoj na jedan nov način.

Ostvarenje slobodarskog društva ne znači spaljivanje knjiga i slika iz prošlih vremena, niti je to zadatak anarhističke umetnosti. Ona treba da postoji uporedo uz umetnost sa ustaljenim pravilima, kao večita kritika, kontra pol i mesto na koje se može otići kada se čovek zasiti staromodnom, konzervativnom umetnošću. Cilj anarhizma je da svakome dozvoli da bude umetnik, ako osoba to poželi, da svako ima mogućnost da menja i stvara umetnost, ali nikoga na to ne sme prisiliti niti su ljudi koje umetnost ne interesuje manje vredni. Stoga, ne preostaje nam ništa drugo do da budemo kreativni i stvaramo.

Preuzeto sa http://anarchyserbia.mahost.org. Bez autorskih prava.