Still working to recover. Please don't edit quite yet.
anarho-individualizam
Anarho-individualizam ili individualistički anarhizam je ideja o slobodi individue u takvom smislu da svest individue i ostvarenje sopstvenih interesa ne treba da bude ograničeno, sputavano od strane bilo kakvog kolektivnog tela ili javne vlasti. Takođe, uvođenje "sistema demokratije i većinskog odlučivanja" nad odlukom individue, je beskorisno. Anarho-individualista smatra da samo individua ima pravo da upravlja sopstvenim životom i da je svako spoljnje upravljanje tiranija.
Mnogi vide individualistički anarhizam kao posebnu stranu anarhizma, totalno drugačiju od kolektivističkog i komunističkog anarhizma. Neki smatraju da individualističko krilo anarhizma ističe negativnu slobodu to jest suprotstavlja se državnoj i društvenoj kontroli individue, dok oni koji pripadaju kolektivističkom krilu anarhizma ističu pozitivnu slobodu da bi dostigli potencijale individue i tvrde da ljudska bića imaju potrebe koje društvo treba da ispuni. Još jedna razlika je u tome da društveno krilo propagira zajedničko vlasništvo kao sredstvo da se eliminiše nejednaka ekonomska moć, dok individualistički anarhizam podržava privatnu proizvodnju a čak i da se dobra i usluge distribuiraju kroz tržište. U skladu sa tim sledi i stav da nisu protiv neravnopravne distribucije dobara i to prihvataju kao posledicu slobodne konkurencije. Ovom shvatanju je svojstveno i to da ne propagira revoluciju radi ukidanje države.
Postoji nekoliko tradicija individualističkog anarhizma. Raniji teoretičatri su bili motivisani progresivnim racionalizmom (u slučaju William Godwin-a) i racionalnim egoizmom Max Stirner-a. Ovakvi oblici anarhizma su se najviše pojavljivali u SAD i predstavnici su bili Henry David Thoreau, Josiah Warren, Benjamin Tucker, Lysander Spooner, Ezra Heywood, Stephen Pearl Andrews, and Murray Rothbard. Savremeni predstavnici su Kevin Carson, Joe Peacott, Wendy McElroy, David D. Friedman, and Robert Paul Wolff. Neki, kao što je Christopher Morris, smatraju da je individualistički anarhizam koji podržava tržišno društvo, kao kod Friedman-a i Rothbard-a, privukao više ljudi u SAD dok liberterski socijalizam (neki ga nazivaju anarhistički komunizam) ima veću bazu u Evropi.
Kritike[edit]
Murray Bookchin je kritikovao individualistički anahizam zbog njegovog suprotstavljanja demokratiji i padanje u "lifestylism" na račun klasne borbe. On je smatrao da pobornici ove ideje podržavaju samo negativnu slobodu i odbijaju ideju pozitivne slobode. Anarho-komunista Albert Meltzer smatra da se oni radikalno razlikuju od revolucionarnog anarhizma i da olako odgovaraju "na kraju krajeva, to je anarhizam". Tvrdio je da Tucker-ovo prihvatanje korišćenja privatne policije (i za slamanje nasilnih štrajkova da bi se zaštitila sloboda poslodavca) je kontradiktorna definiciji anarhizma bez vlasti. Sa takvim razlozima se Meltzer suprotstavljao anarho-kapitalizmu, tvrdeći da pošto podržavaju privatnu armiju u stvari podržavaju "ograničenu državu". Tvrdio je da je anarhizam moguće zamisliti jedino kao slobodan i komunistički.
Gareth Griffith i George Bernard Shaw su prvo simpatisali individualistički anarhizam ali su kasnije zaključili da je to u stvari negacija socijalizma, i u stvari nedruštvenost koja se sprovodi logičnim zaključcima koje može doneti bilo kakav ludak u svom životu. Shaw tvrdi da čak i da se dobra prvobitno dele ravnopravno ljudima, ideja koju propagira Tucker (dozvola privatne proizvodnje i akumulacije) bi dovela do neravnopravnog bogatstva ljudi u društvu.
Carlotta Anderson je individualistkinja koja ne vidi ništa loše u tome da slobodna konkurencija rezultira u neravnopravnu distribuciju dobara. Tucker je takođe rekao "ako ja prolazim svojim životom kao slobodan i bogat, ne treba da plačem zato što je moj komšija, isto tako slobodan, bogatiji. Sloboda će neminovno sve napraviti bogatim ali ih neće učiniti ravnopravno bogatima."
